Tema: Pogled unazad - naše priče

[desant]

sala mala  ,aj svakome je njegova muka  najveca i najteza..jos kad bi o tom razmisljao  ..

[VERICAkg]

Pozdrav svim clanovima. Evo i moje price koju sam vam obecala. I verujte u samo jedno a to je da ce i vama jednoga dana biti bolje. Znam iz iskustva zivotnog da je to tesko ali
"MORAMO" da budemo jaki. Glavu gore porucujejem svima.


MOJE PESME MOJI SNOVI

Zivim u Kragujevcu i ne znam ni sama da li da ovu olovku držim
cvrsto u svojim rukama i da nateram sebe i nju da se vratim u
prošlost i da napišem na ovom papiru svega što se prisetim. Ali
da jednostavno odustanem od svega i od svojih misli......NE!!!
Ja nisam takva i nikada necu odustati. Šta drugo može da zna devojcica sa
sedamnaest godina, osim toga da svoje slobodno vreme provodi sa
društvom. Naravno, na prvom mestu je škola, društvo, izlasci i sve ono
lepo što zapravo cini detinjstvo. Bila sam jedna od onih koja nije imala
srecno detinjstvo od strane jednog roditelja.
Bože! Kada se samo setim tih neprospavanih i suznih noci sa svojim
sestrama i bratom kraj uplakane majke, koja je uvek prikrivala povrede
koje joj je naneo moj otac. Nikada nije mogla da ih sve sakrije, jer su se
one vracale iznova i iznova. A i mi smo uvek bili prisutni kada ih je
zadobijala, jer smo skoro svi spavali u jednoj sobi. Za oci jednog deteta, to
nije bilo podnošljivo, ni normalno gledati.
Tokom 1997. godine silom prilika napuštam svoju kucu, svoje društvo,
školu, kuce, mace - cini mi se da sam u tom trenutku htela sve da ponesem
sa sobom, ali je to bilo nemoguce. S porodicom odlazim da živim kod babe
i dede u selo udaljeno 12 kilometara od Prokuplja, bez uslova za normalan
život ali se i to nekako preživelo.
Prolece, leto, jesen zima, moj put do škole je bio 15 kilometara i na to sam
se navikla vremenom, tako da mi to nije predstavljalo problem. Srednju
školu sam završila odlicnim uspehom, to je zapravo i bio moj cilj.

Taman sam pocela da živim bez školskih obaveza i mislila sam super
je...ALI!? Pocetkom 1999. godine primetila sam da se sa mnom nešto
cudno dešava. Svakog drugog dana, javljale su mi se duple slike koje su
se vracale u normalu kako su dani prolazili. Ja sam primetila da kada
hodam, jednu nogu malo teže pokrecem u odnosu na drugu. Tada sam
mislila da je sve to normalno i da je moguce da i drugi to osecaju ponekad.
Pokušala sam tada da se ne opterecujem time i da ce to proci. Medjutim,
kako je vreme prolazilo meni je bilo sve teže i teže. Bila sam uplašena,
nisam zapravo ni znala šta se to dešava sa mnom. A niko od lekara nije ni
znao da mi kaže zašto gubim snagu, zašto postajem nemocna.
U oktobru 2000. ostajem u Klinickom centru na odeljenju Neurologije na
ispitivanju. Sve mi je to bilo cudno, sve analize u redu, a meni nije dobro.
Vec u to vreme su mi utrnule ruke, noge, lice sva sam bila malaksala. Nisam
imala snage ni ravnotežu da sama ustanem i stojim pored bolesnickog
kreveta, a kamo li da prošetam i odem do toaleta. Moja majka i moje
sestre su mi bile najveca podrška. Ja više nisam bila ja. Tužan je bio moj
pogled na život, baš iz tog razloga što sam ga poštovala i cenila, a on mi je
uzvratio na ovaj nacin. Tada sam od doktora tražila da mi kaže šta se to
dešava sa mnom, a Boga sam molila, samo da mi da život, da živim, da mi
ga ne skracuje, jer ja ipak treba da živim.
Nakon punktiranja kicme i dobrog rezultata tog nalaza uradili smo
magnetnu rezonancu glave i ispostavilo se da se na mom mozgu naziru
plahovi i da se to obolenje zove multipla skleroza. Objasnili su mi da je to
neizleciva bolest i da se i u svetu rade istraživanja o njoj.
Bilo mi je sve jasno - znaci ja više nikada necu moci da stojim na svojim
nogama, više necu moci da hodam, više nikada necu moci da trcim, da
igram.....
Teško sam prihvatila MS. Moj život je prolazio tako što sam ležala u
krevetu i izbegavala da pricam i sa majkom i sestrama. Nisam htela ni da
pokušam da ustanem i stojim. Iz kreveta sam imala pogled na prozor tako
da sam jedino tako mogla da vidim kako je vreme napolju. Primala sam i
lekove i molila se Bogu i Sv. Vasiliju Ostroškom da mi bar malo bude bolje.

Prva poboljšanja su bila posle tri i po godne. Ne mogu da opišem kakav je
to osecaj bio. Moja mlaða sestra mi je bila velika podrška. Ona me je
hrabrila i naterala me da pocnem drugacije da razmišljam. Jako teško i
nesigurno, ali sa velikom upornošcu sa njom sam pravila korake. Kao malo
dete sam se osecala. Moji koraci su iz dana u dan bili sve sigurniji i to je bio
uspeh za mene. Kako sam bila glupa što sam mislila da više nikada necu
moci da stojim na svojim nogama.
Kroz svoje maticno udruženje, sam pocela da ucestvujem u mnogim
seminarima i edukacijama, sa još nekoliko devojaka, koje imaju slicne
probleme, osnovale smo Udruzenje koje se bavi zaštitom i podrškom
ženama sa invaliditetom ...Iz kruga Kragujevac, koje je nastalo uz pomoc
Udruženja ...Iz kruga u Beogradu. Zajedno sa jos dve clanice, dežuram kao
volonter u tom Udruženju. Trudim se maksimalno da pomognem svima koji
mi se obrate. Od samog osnivanja Kluba mladih sa invaliditetom u
Kragujevcu svakog petka svojom pesmom veselim društvo.
San mi je da obidjem neku stranu zemlju i iako je multipla skleroza postala
moja verna pratilja, ja znam koliko mogu i šta mogu i to za mene više nije
strašno.
Naucila sam da živim sa tim. MS je u mojoj glavi, nisam ja u njoj i zato ima
da bude onako kako ja mislim.

Verica Ristic

[VERICAkg]

Zaboravila sam da vam kazem da je izdavac moje price Centar za samostalni zivot osoba sa invaliditetom Srbije.  Naziv knjige je NE tako obicne price  www.cilsrbija.org

[Sklerozica]

Dodajem link za preuzimanje knjige. Download 4,3 mb

[nova]

subjektivni osecaji, kako je pocelo...

Bila sam na bazenu pre 2 godine, dosla kuci, oprala kosu, pitali me moji-Sta ti je s okom? Meni nije jasno na sta misle, nista me ne boli, pogledam se na ogledalo kad ono spusten desni kapak, vidim kroz njega, a levo oko ispade nekako izbeceno i izbuljeno.
Ma to je samo promaja, mislim ja, odem kod lekarke opste prakse, da mi vitamine i OHB12, ja kod kuce stavljam obloge/glupo ali u nadi da ce se kapak povuci. Salje me na uho , grlo, nos, oni kod ocnog, on kod neurologa, neurolog da vadim krv, kao da nije mozda stitna ili dijabetes, zabadaju mi male elektrodice, ne znam kako se to zove, ali misici lica rade nije paraliza sem tog kapka, rendegen, neko snimanje ociju i MR zakazuju na Kamenici, treba cekati 2 meseca do pregleda.
U medjuvremenu, kapak se vraca na staro, sve je ok, nastavljam da jurim sve gore navedene preglede, vreme prolazi.
Ali, nakon mesec dana, kljok, spusti mi se kapak na levom oku, suprotno od onog sto je bilo. I to se povuce kroz desetak dana. Svaki dan provodim sate blenuci u milimetarsko povlacenje, opsesivno vukuci ogledala sa sobom.
E, lepo i to prodje, gledam tv, dupla mi slova titla, ma nista mislim ja, samo sam umorna.
Idem ulicom, vidim dva puta, po jednom hodam, a drugi mi lebdi iznad pravog. otvaram vrata taksija, ne znam za koju rucku da se uhvatim, iste su. Gledam u ljude, ne znam koji je pravi, a koji senka, kazu mi -Bezi ti oko u stranu ili gde gledas? Zbog toga dok razgovaram spustam pogled, a to deluje kao da lazem ili krijem nesto.
Bauljam tako, odlucim da uradim MR privatno da ne cekam dugo. I uradim. Pokazale su se lezije mada nisu iskljucili ni vaskularnu genezu sta god to bilo. Potrebna dalja ispitivanja.
Doktorka kaze mozda je MS. U medjuvremenu duple slike nestaju i sve je u redu. Predlaze likvor, odbijam, sta ce mi kad sam sad ok, mislim ja. Svi simptomi nestali...

Posle skoro dve godine tj, sada...

Ponekad mi se cini da ne mogu da izgovorim glas r. ali nista ja opet mislim umor, prehlada, bla, bla, tesim sama sebe...
Ali desava se da ne mogu da kazem ni Č, Ć, LJ, Nj, pa kad hocu izgovoriti rec četvrtak, ona zvuci kao ttvtk. Ali to se ne desava stalno, i trudim se da izbegavam reci s pomenutim glasovima-ali avaj, primecujem da ih skoro svaka rec ima. Konverzaciju svodim na proste recenice i jednostavne odgovore tipa ok, umesto da kazem-dobro. Ne mogu dugo da govorim. Ponekad se nista od ovog ne javlja i pricam normalno, a ponekad se cuje neki usporen cudan zvuk poput govora kroz nos.
Nikad ne znam kad ce me sopstveni glas izdati, ne mogu to da kontrolisem, kao frfljanje, sustanje, nejasno... Trudim se da cutim koliko je to moguce, a nije moguce. Kako da cutim, kad sam stalno, brbljala nesto?
Opet neurolog, opet, MR, juce, nema promena na lezijama, ovoga puta necu izbeci likvor...Sve je izvesnije da je MS...

[dokadole]

Ajd i ja sebe i svoju boles' da predstavim 
Prvi put mi se pogoršanje desilo kada sam imao 13 godina (sada imam 27), tako što sam izgubio snagu u desnoj strani tela (osim glave). Nisam mogao da držim kašiku u desnoj ruci, desno koleno i skočni zglob su mi propadali na svakom koraku (a roditelji su me terali da idem u školu jer su mislili da foliram). Kada su se posle nekoliko dana smilovali da me odvedu u bolnicu desilo se da su zdravstveni radnici krenuli sa štrajkom. Dok smo uspeli da preko nekih veza i vezetina uspeli da dobijemo uput za Beograd moja snaga se vratila (kao da ničeg nije bilo). Pa se zatim ponovio sličan scanario u 1. razredu gimnazije s' tim što sam uspeo da stignem u BG na vreme da mi urade analize (vid, likvor, EEG i ostalo(is ve je bilo OK) ) da bi me na kraju otpustili sa dijagnozom da sam potpuno zdrav.
Inače da napomenem da sam u to vreme trenirao i igrao košarku.
I u to vreme sam prestao da treniram košarku s' tim što sam prešao na igranje basketa i dizanje tegova (bodibilding).
Posle toga sam pogoršanja (uvek slabljenje desne strane tela) imao na svakih godinu dana, s' tim da se vremenom uz slabost priključilo i trnjenje desne strane tela.
Tako do 2. godine fakulteta kada su mi dijagnosticirali MS ili G35 (nije mi bilo svejedno ali sam barem znao šta mi je).
Posle to ga su mi se pogoršanja i dalje pojavljivala jednom godišnje sa malim promenama, kao što je to da mi je slabost desne strane tela bila skoro nenaglašena ali je trnjenje bilo nepodnošljivo.
I tako do pre 2-3 godine kada me je počela da zeza jaka vrtoglavica i poremećaj centra za ravnotežu (stalno) + na godinu dana trnjenje i slabost jedne strane tela.
Da skratim i dalje igram basket, kad stignem,  trčim (najviše 1 sat) ali već 2-3 godine ne dižem tegove, napustio sam fakultet(e) (jer sam počeo da zaboravljam ko da imam 200 godina pa nije više bilo smisla).
Sada radim kao predavač (profesor) i predajem informariku u privatnoj školi!

[U prvom licu]

Sve su ms price  razlicite, ali ipak slicne.

[nova]

Da, skoro u svakoj prici periodicno ponavljanje simptoma, to coveka zavara, bude lose pa onda bolje i svi misle nije ti nista.

[analjilja]

Posledice i iskustvo uzasno. Dete sam razvedenih roditelja. Sudski sam pripala ocu. On je promenio stan i ja sam, dobila svoju sobu. Izdrzala sam oko 2 god. i vratila se kod mame. Uvek sam bila korektna prema ocu i macehi. Prosle su godine, i ja se razbolim od multiple skleroze. Nisam bila u losem stanju, kad god sam im trebala, sednem u taxi i odem do njih. To je trajalo, dok nisam pala i polomila kuk. Operacija nije uspela, i provela sam vise od godinu dana po bolnicama i rehabilitacionim centrima. Par puta, me maceha pitala, da li mi je tata dao neko pumomocje. Tada nisam razmisljala, zasto je to interesuje. Tada, se dogodi iznenadjenje, maceha umre, a bila je mladja od tate 24 godine. Dok sam bila odsutna sve je prevela na svoje ime, i napravila Ugovor sa svojom bratanicom, nije imala decu. Tad su nastale muka za mog oca. Sve sto je vredno, uzela je iz kuce, a tatu, ubrzo smestila u staracki dom. Skoro mesec dana, nije htela da mi kaze, gde je. Zahtevala je da je molim?! Kad sam saznala, gde je, on je posle par dana umro. Ona je dobila stan u Sumicama od oko 65 kv, devize, zlato... Ja od svog oca nemam NISTA! Ko da nisam imala, nemem ni jednu stvar koja me podseca na njega! Mislila sam da cu nesto dobiti, da odem ponovo na operaciju kuka i konacno prohodam! Ona mi posalje poruku:" To ti je kao da imas strica u Americi, i dobijes nasledstvo, da nisi ljubomorna?" Izdala je stan, i nije siromasna, naprotiv, spada u onu drugu grupu. Zna da sam bolesna i u kakvom sam stanju. Nema nimalo morala i etika, a DOKTOR je!!! Sve sam Vam rekla. Hvala.

[Lena]

Analjilja, užasno je ovo što si nam ispričala  ...kao španska sapunica, ali ima Boga...nemam više riječi na ovu bezdušnost i okrutnost ljudi 
Ja ti želim da ti bude što bolje, da dobiješ na lotu (kao da imaš strica u Americi i dobiješ nasledstvo  ) i naravno da prohodaš 

[U prvom licu]

Nema pravde...

[Maka]

Analjilja, strasno je na sta su ljudi sve spremni.
Ali ja uvek mislim da neko odozgo vidi sve.
Mora sve da dodje na svoje mesto.
Zelim ti da nadjes neki drugi put do operacije i da sto pre prohodas.
I znaj da ovde uvek imas prijatelje 

[Lena]

Da, analjilja maka je u pravu, neko odozgo vidi sve i kad tad sve naplati...ali nemoj da se vodiš s tim,ima gore što sve račune sređuje, vodi se da smo svi pod srećnom zvijezdom rođeni i da ničije sreće vuk nije pojeo...

[Ena]

Analjiljo,život je kao vrteška.Sve se okreće.Jednoga dana ćeš sigurno biti operisana i ponovo hodati.Nemoj u sebi nositi ogorčenje da to uništava tvoju dobrotu,zbog nekoga ko to ne zaslužuje.Budi jaka,i kao što je rekla Maka,znaj da ovde uvek imaš prijatelje
 

[Sklerozica]

analjilja, jesi li razgovarala sa nekim advokatom?