Mladić iz Beograda uz velika odricanja osvojio treće mesto na svetskom takmičenju u džezu
Široj javnosti u Srbiji nije poznato da je jedan dvadesettrogodišnji Srbin, stanovnik Beograda, od nedavno treći najbolji pijanista sveta. Dimitrije Vasiljević je u konkurenciji od tri hiljade i šest stotina kolega, na festivalu u Montreu u Švajcarskoj, na svojevrsnom svetskom takmičenju pijanista, dobio treću nagradu žirija i prvu nagradu publike. Kako je, pre svega, reč o džezu, stručnim žirijem predsedavao je Kvinsi Džons, velikan američke džez muzike, a na prestižnom festivalu nastupili su još Pol Sajmon, Leonard Koen, Šeril Krou, Ališa Kiz, Leni Kravic...
Sad, Dimitrijeva pobeda nikako nije u glamuroznim nastupima i zvučnosti učesnika festivala na kome je pobedio, nije čak ni u tako važnom međunarodnom priznanju, nego u potvrdi da njegova neuobičajena žrtva za ideal nije bila uzaludna. Dimitrije je, naime, završao osnovnu i srednju muzičku školu ubrzano, potom je na Fakultetu muzičkih umetnosti diplomirao godinu dana pre roka i paralelno radio od svoje šesnaeste godine. Sve da bi ljubav prema muzici pretvorio u život. Dvadeset radnih sati dnevno, stan koji prokišnjava u najopasnijem kraju Bostona i puko preživljavanje za njega su „neprocenjivo malo“ u poređenju sa znanjem koje dobija na Akademiji Berkli u okruženju najboljih muzičara sveta. Napustio je lagodan život i za razliku od većine dvadesetogodišnjaka koji su odavno već mnogo više praktičari nego romantičari, odlučio je da u teškim uslovima korača prema svom romantičnom cilju- savršenstvu muzike.
Već sa šesnaest godina počeo je da skuplja novac koji danas nije ni blizu dovoljnom za život u Sjedinjenim Državama. Za studije je dobio trideset odsto stipendije, kao maksimum koji stranac u Americi može da dobije. Ipak, njegovi roditelji rade po tri posla istovremeno da bi mu obezbedili školovanja. Sve to, nije dovoljno da bi Dimitrije znao da li će posle završenog semestra moći da se vrati u Ameriku.
„Svaki put kada dođem, ne znam da li ću moći da se vratim“, kaže on, ali ne da bi se žalio. Naprotiv. „Na fakultetu živim muziku, to ne bih ni za šta menjao“.
Sa još jednim kolegom iz Srbije živi u stanu koji nema sve cigle u zidovima i u hladnom Bostonu neretko je prinuđen da spava u zimskoj jakni i sa rukavicama. Sreća je, kaže on kroz smeh, što Amerikanci često menjaju nameštaj i imaju običaj da ispred vrata ostave potpuno nov aparat za kuću, koji njemu i njegovom cimeru dobro dođu. „To je naša topla pećina. Najveći optimista bi to mesto nazvao stanom. Zamislite mesto u kome se miševi dobro osećaju s ljuidma. Imali smo golu ciglu od zidova, a nedostajalo ih je toliko da vetar kroz stan duva u punoj brzini. “ priča Dimitrije i neprekidno se smeje. Kaže da i od toga ima neke koristi. „Zbog toga sam sazreo. U sudaru kultura, kao muzičar, a u nemaštini kao osoba. Svakodnevno se srećem sa veoma različitim ukusima i premećujem kako nestaju sve predrasude koje sam imao. Ipak, ne mogu da radim da bih imao više novca, jer na fakultetu provodim najmanje osam sati dnevno, a onda još deset sati vežbam. Dodatni posao bi mi oduzeo taman toliko vremena da ne bih mogao da napredujem, pa bi smisao mog boravka tamo, pojeo sam sebe.“
Mladi džezer kao šesnaestogodišnjak je bio član Beogradskog diksilend orkestra i do dvadeset prve godine snimio je već tri diska i svirao na više od tri stotine koncerata, marljivo štedeći novac za školovanje. „Od malena mi je tata puštao džez, ali tada nisam mogao da razumem tako ozbiljan izraz. Kada se ljubav prema džezu rodila, to predznanje mi je mnogo značilo. Čim sam otišao na Berkli primetio sam veliki napredak u svom radu. Morao sam da upišem fakultet iz početka. Ovde sam učio klasičnu muziku, a tamo sam se odmah opredelio za modernu. Iako ne znam da li ću uspeti da pronađem novac za sledeću godinu, plan mi je da za godinu dana, znači u trećoj godini završim dve za jednu. Studentima je omogućeno da testove polažu onom brzinom koju izaberu, pa ću ubrzati studije. A izračunao sam da mi jedan dan, čak i ako ne jedem i ne pijem vodu, košta 107 evra. I to moram da opravdam.“
Festival u Montreu svake godine šalje na hiljade poziva pijanistima širom sveta. U najužu konkurenciju ulazi samo dvanaest osoba. A za 40 godina festivala se nikada pre Dimitrijeve nagrade nije dogodilo da se ocene publike i žirija poklope. „Bio sam zvezda tamo. Čak i na ulici su me prepoznavali i želeli da se pozdrave sa mnom. A za mene je i to što sam među dvanaest polufinalista bilo ravno dobitku na Lotou.“
Kao prvom Srbinu koji je uspeo da se takmiči na ovom festivalu, kaže da mu je veća od sreće zbog uspeha bila čast koju je osećao kada je u zagradi pored njegovog imena pisalo ’Serbia’. „Iako ovde niko ne zna za mene ni za festival, sve vreme sam bio presrećan što predstavljam svoju zemlju. Voleo bih kada bi nekome ko zna za taj festival, nekom mladom muzičaru u Srbiji to bila nada. Životni san mi je da zauvek živim u Srbiji i putujem na koncerte.“ Drugi mu je san, kaže, da, kada završi studije, doprinese razvoju muzičke scene u Srbiji.
„Institucije koje se bave kulturom, a pre svega muzikom ovde, veoma su zatvorene za promene i mlade ljude. Ne cene njihov napredak, a oni rade u katastrofalnim uslovima. U tim institucijama sede profesori muzike koji lobiraju za svoje ljude i koji odsecaju svakog ko pokuša da uradi nešto drugačije. Ipak, tamo gde su uslovi višestruko bolji, gde te niko ne tera da radiš za ocenu, ali te atmosfera motiviše, gde se ceni trud i ako si dobar - svi žele da rade s tobom, ne da te sputavaju - ni tamo nisam sretao toliko talentovanih ljudi koliko sam sreo u Srbiji.“
Kada je 2006. godine otputovao u Dablin da polaže prijemni za Berkli, Dimitrije nije ni sanjao da će se upisati, a kamoli da će se na tu akademiju vratiti kao treći džez pijanista na svetu. Iste godine skupio je svu dokumentaciju i zatražio pomoć od Ministarstva za dijasporu, Ministarstva prosvete i Ministarstva kluture, ali je uvek, do danas, dobijao nedovršene odgovore koji se svi svode na dve “nemušte” rečenice: “Imali smo stipendije, ne znamo da li ćemo imati ove godine” i “Lepo je to što ste napravili, ali nedostaju vam još neki papiri”. U nekoliko poznatih fondova za stipendiranje mladih naučnika, rekli su mu da jednostavno nije naučnik. U beogradskom Sekretarijat za kulturu poručili su mu da može samo da sanja da mu plate kartu za put u Švajcarsku, put sa koga se vratio kao jedan od najpoznatijih pijanista i džez muzičara današnjice. A Dimitrije je nastavio da sanja - snove sa klavirskim dirkama, da naporno radi na njima i da svedoči o snovima koji postaju stvarnost.
Izvor:
Ovde
Tema: zanimljivosti (Pročitano 7455 puta)