bravo za tvoga supruga
kod mene je situacija potpuno drugacija
porodica moga muza zali njega sto mora da zivi sa mnom,njega im je najteze,a on isti ne pokzuje znake razumevanja.i tek sad kad sam saznala da imam ms i da je ustanovljeno da ga imam vec 9 godina ispade da sam ja sve znala i krila. moji roditelji ne zele da im pricam o bolesti ubijedjeni su da ja imam probleme sa kicmom.ostaje jedino moj brat koji je upoznao bolest bolje nego ja,prevodio mi kuvare sa engleskog posto ja bas i nisam vjesta sa engleskim.to mi teze pada nego sama bolest.evo placem i dok kucam.djeca su mi mala i od njih imam utjehu bas zato sto su mali i sto sam im potrebna a sad suprugova porodica hoce da im ostavim djecu posto govorim da nekad nemam snage (ne znam sto mi je i trebalo to da pricam).
grozno je kad ste ne shvaceni u ovakvoj situaciji.ne znam zasto imam ms (to ni dr ne znaju),ne znam zasto sam toliko umorna.znam da mi je jos teze kad sam sama u svemu ovome,znam da ce mi biti jos gore ako nastavim sa ovakvim bedakom,ali osjecam se sama,pez podrske.treba li da sjednem u kolica pa da razumiju kad kazem da nemam snage,da sam pospana.ostaje mi samo da nadjem nacin da se trgnem i da mislim samo na sebe i moja dva andjela i da budem sretna sa njima i sa saobom jer hodam jer trpim sve sto bolest nam donosi .
pozdrav,nadam se da nisam bila preveliki crnjak