Tema: Nasilje nad invalidima

[Tia]

Nemoćni u tami

Predrag Vukasović
Institut za uporedno pravo Beograd

Beogradska organizacija Iz kruga bavi se podrškom ženama i deci invalidima koji su preživeli nasilje, diskriminaciju i izolaciju. Analizirajuć i slučajeve nasilja prema invalidima, stručnjaci organizacije došli su do sledećih podataka: nasilju su u najvećoj meri izložene žene invalidi (86,25 odsto), dok je nasilje prema muškarcima daleko manje zastupljeno (13,75 odsto). Prema vrsti invaliditeta, najviše nasilja trpe invalidi sa distrofijom, cerebralnom paralizom, paraplegijom, oštećenim vidom, kao i majke dece sa invaliditetom. Među oblicima nasilja nad invalidima ističu se fizičko, emocionalno i ekonomsko nasilje, kao i prinudna izolacija, dok slučajevi seksualnog nasilja, pretnji ubistvom i ubistva zajedno ne prelaze granicu od 10 odsto slučajeva. Fizičko nasilje se manifestuje kroz udaranje, davljenje, šamaranje, štipanje, guranje i čupanje, a prema podacima, nasilnik je u najvećem broju slučajeva bračni partner.

Prema rečima Lepojke Mitanovski, predsednice organizacije Iz kruga, nije redak slučaj da se nasilnici prema invalidima “nagrađuju” neadekvatnim odlukama državnih organa. Tako su, ističe ona, imali priliku da se upoznaju sa odlukom suda kojom se brak razvodi zbog nasilja nad ženom invalidom, a kojom se dete, samo zbog njene invalidnosti, poverava na staranje nasilniku iako je žena to dete rodila i odgajala ga. Slično tome, u slučaju kad žena sa invaliditetom živi u kući sa bratom koji ima dijagnostikovanu šizofreniju i od njega trpi svakodnevno psihičko i fizičko nasilje, Centar za socijalni rad pokreće postupak da se ona sa svojih 48 godina smesti u starački dom i to u drugom kraju države, dodaje Lepojka Mitanovski.

Međutim, najveću pažnju javnosti izazvali su u toku leta obznanjeni slučajevi seksualnog zlostavljanja i silovanja žena invalida širom Srbije. Advokat organizadje Iz kruga zastupao je žrtvu silovanja u Domu za trajni smeštaj invalida na Bežanijskoj kosi u Beogradu. Korisnica Doma, žena obolela od cerebralne paralize sa lakim mentalnim oštećenjem je pre četiri godine silovana od strane pomoćnog radnika u Domu.
Javni tužilac je u postupku zatražio odgovornost za krivično delo silovanja, međutim sud je doneo osuđujuću presudu za lakše krivično delo obljube nad nemoćnim licem i izrekao silovatelju kaznu zatvora od 14 meseci, uslovno na 19 meseci uz zabranii prilaska Domu. Nakon izrečene presude i protivno izričitoj sudskoj zabrani, osuđeni Cvetan Cvetanović se uz poziv direktora Baneta Miladinovića ponovo obreo u Domu i svojim prisustvom svakodnevno uznemiravao i izazivao žene u Domu.
Pošto nije poštovao sudsku zabranu, osuđeni je upućen na izdržavanje kazne, ali je zbog dobrog vladanja pušten iz zatvora nakon svega sedam meseci. Istog dana kada je izašao iz zatvora, Cvetanović je ponovo došao u Dom da se počasti sa direktorom Miladinovićem. Od tada pa sve do nedavne smene direktora Miladinovića, Cvetanović je svakodnevno boravio u Domu iako tamo nije bio zaposlen.

Povodom ovih drastičnih slučajeva diskriminacije invalida razgovaramo sa mr Predragom Vukasovićem, istraživačem u Institutu za uporedno pravo i jednim od autora Modela zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom.
– Za razliku od drugih potencijalnih ili stvarnih žrtava diskriminacije, osobe sa invaliditetom nisu bile predmet interesovanja ideoloških gospodara rata. Meni bar nije poznat nijedan javni istup u prilog diskriminacije ljudi koji ne vide, ne čuju ili ne hodaju, ako se izuzme više zabavan nego ozbiljan protest jednog uglednog beogradskog novinara zbog novog dizajna glavne gradske ulice prilagođenog kretanju slepih lica. Nije da ideološko opravdanje diskriminatorske prakse prema osobama sa invallditetom uopšte nije moguće – još je stari dobri Platon svoju idealnu državu gradio bez invalida (i pesnika uostalom). Teško je međutim, ako ne i nemoguće, zastupati u javnosti otvoreno neprijateljski stav prema nemoćnima. Doduše, nije nimalo milosrdnije goniti žene, nevernike ili homoseksualce, ali ovde je u pitanju viševekovna tradicija, oslonjena – bar delimično – na biblijski tekst i njegove mnogobrojne tumače.
Koje bi u najkraćem bile karakteristike diskriminacije prema invalidima? – Ova vrsta diskriminacije odvija se u tami, poput nasilja nad decom.
Ona je difuzna, spontana, gotovo nehotična; njeni nosioci ne samo da je nikada neće priznati, već je stravno ne prepoznaju u svom svakodnevnom delanju. Rampa za invalidska kolica nije postavljena ne zato što neko ima nešto protiv invalida, nego zato što za to nema para. Invalidno dete se ne upisuje u redovnu školu ne zato što neko želi da mu uskrati obrazovanje, već da ga zdrava deca ne bi povredila, fizički ili psihič ki. Opštinski službenik ne izdaje ličnu kartu teškom fizičkom invalidu koji ne može da priđe odgovarajućem šalteru ne zato što misli da invalidu nije potrebna lična karta, nego zato što se drži zakonom propisane procedure. Dalje, ako stvari posmatramo iz perspektive vršilaca diskriminacije, nje uopšte nema; čitav problem su izmislili nadobudni invalidi željni lične afirmacije i dokoni borci za ljudska prava kojima je sa završetkom zapadnobalkanskih ratova ponestalo ljudskog repromaterijala.

Kako bi ova priča izgledala iz perspektive onih koji trpe diskriminaciju? – Iz ugla žrtava diskriminacije stvari izgledaju malo drugačije. Pre nego što se upuste u delikatnu psihoanalizu najboljih namera zlosrećnog vršioca diskriminacije, žrtve bi želele da neodložno budu otklonjene posledice diskriminacije: da rampa za kolica bude postavljena, da dete bude upisano u redovnu školu, da lična karta bude izdata. Ali i više od toga, žrtve diskriminacije traže da ostvarenje njihovih prava ugroženih diskriminatorskim postupcima više ne zavisi od dobre volje i lepog kućnog vaspitanja nadležnih, da se čitava oblast diskriminacije, za koju – videli smo – nismo sigurni da uopšte postoji, institucionalno uredi, da se zna ko i pod kojim uslovima vrši diskriminaciju i kakvu “nagradu”, novčanu ili simboličnu, može očekivati za taj svoj društveno-koristan rad. Najopasnija je diskriminacija koja se odvija pod okriljem profesionalizma i stručnosti. Taksisti koji odbije da preveze osobu koja fizički odudara od foto-robota idealnog Srbina/Srpkinje (primer nije izmišljen), lako ćete dokazati da greši, pod uslovom da ga naterate da vas sasluša.
Sličan poduhvat biće mnogo bezizgledniji ako pokušate da dovedete u pitanje procenu pedagoga, psihologa, defektologa i ostalih ekskluzivnih vlasnika najrazličitijih gogija i logija, da dete koje se razlikuje od druge dece treba da pohađa posebnu školu za različite. Stručnjaci će se radije preganjati s vama do sudnjeg dana nego što će priznati da je njihova stručnost u konkretnom slučaju nepotpuno i neadekvatno primenila pravila struke. Interesantno je zapaziti da se greške ovog tipa čine samo u smislu uskraćivanja prava žrtvama diskriminacije. To se, istini za volju, protivi statističkim zakonima slučajne greške, ali je zato u savršenom skladu sa preovlađujućim društvenim mentalitetom. Dakle, zaključak nije teško izvesti sa konkretnim slučajevima diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Društvenim mentalitetom koji pogoduje ovom i drugim oblicima diskriminacije, koji je deo mnogo šire priče o strahu od svega što je novo, nepoznato i nedoživljeno, mora se pozabaviti intelektualna elita ove zemlje.*

* Tekst objavljen u listu Danas, 10. septembra 2004. Autor Ana Vodinelić.

[Asja]

Da se pozabavi intelektualna elita ove zemlje? Ta izjava je data još 2004.!!! I šta je uradjeno od tada? Intelektualac? Da li ovde mene neko zeza? Naravno.

Zašto svi okreću glavu? Zato što čovek ne može da podnese misao o bolesti i nemoći jer ga to direktno podseća na smrt i na misao i da je on vrlo lako mogao biti na mestu invalida jer nikada se ne zna kakvu genetsku kartu nosi svako od nas i da li će ga zaobići saobraćajka ili ne. Eto, ja pokušah da ih objasnim uslovno zdrave ljude, dvonošce. A oni i dalje ostaše pasivni posmatrači......

[naca]

Muke osoba sa invaliditetom
Psuju ih u prevozu i ne daju im posao
Autor: Oliver Milijić | Foto:Oliver Milijić | 20.09.2008. - 06:00



Osobe sa hendikepom u Nišu odnedavno imaju mogućnost da prijave slučajeve diskriminacije i da, uz besplatno zastupanje pravnih stručnjaka Advokatske komore Niša, pred sudom zaštite svoja prava. Za ovu vrstu pomoći osobama sa invaliditetom zadužena je organizaciji „Iz kruga“, a svi zainteresovani pravnu pomoć mogu potražiti sredom od 13 do 15 časova na telefon 252-010 ili u prostorijama udruženja u prizemlju TPC „Kalča“.

Prosečno se ovoj organizaciji javi dvadesetak ljudi mesečno, a pred sudom se trenutno vode dva postupka, zbog diskriminacije hendikepiranih osoba u autobuskom prevozu i na poslu. Inače, kada neka osoba sa invaliditetom odluči da se školuje i zaposli u Srbiji, od najnižih razreda osnovne škole nailazi na niz, često nepremostivih prepreka. Predrasude i tihi bojkot okoline su one s kojima svakodnevno žive, a prava spoticanja ih čekaju tek kada „uđu u sistem“.

Studenkinja Jasmina Barać, osnivač organizacije „Iz kruga“, i sama je doživela nemilu scenu u autobusu na liniji Zaječar-Niš, zbog čega je tužila sudu vozača autobusa.
- Njegova prva reakcija bila je: „Kud baš kod mene da uđeš u autobus? Vi invalidi i ne treba da se vozite autobusom! Što ne kupujete kartu kao svi normalni ljudi, nego sad moram da ti pišem 20 minuta ovu kartu sa popustom za invalide?“ Onda je usledilo ispitivanje od čega bolujem, na šta sam mu odgovorila da on nije doktor. Zbog svega, odlučila sam da ga tužim za povredu časti i ugleda na osnovu hendikepa, odnosno za naknadu nematerijalne štete. Nije mi potreban novac, ali vređanje i diskriminacija na osnovu hendikepa ne smeju biti manir ponašanja - ističe Jasmina Barać.

Pred sudom, uz besplatno zastupanje advokata Marka Krstića, završio je i slučaj tri žene sa hendikepom kojima poslodavac nije ispatio celokupnu zaradu, niti im je uplaćivao doprinose.
- Hendikepirane osobe susreću se sa diskriminacijom okoline praktično svakodnevno. Ponajviše se žale na diskriminaciju u javnom prevozu, na probleme na poslu, ali ima i nasilja u porodici. Zakon za diskriminaciju invalida propisuje samo novčane kazne - ističe Krstić.
 
Telefonske pozive u organizaciji „Iz kruga“ primaju volonterke Brankica Ignjatović, Biljana Tasić, Mirjana Jevremović i Biljana Stević, studentkinje prava.
- Sve prijave su osobene, teške i različite. Žene se najteže odlučuju da prijave nasilje u porodici, koje se i najteže dokazuje, pa najčešće odustaju od tužbe protiv nasilnika. Kako okolina reaguje na osobe sa hendikepom, govori i primer momka sa hendikepom kojem komšije iz stambene zgrade nisu dozvolile da izgradi takozvanu rampu kako bi nesmetano ulazio u zgradu - ističu Brankica Ignjatović i Biljana Tasić.
Izvor Blic

[naca]

Žene sa invaliditetom u Srbiji koje trpe nasilje najčešće ne znaju ko može da im pomogne
Žrtve ne smeju da ćute

Beograd - Osobe sa invaliditetom koje trpe različite oblike nasilja najčešće o tome ne govore, ne samo zbog straha od nasilnika, nego i zato što ne znaju kome da se obrate za pomoć.

Čak i ako slučaj prijave policiji, procesi obično traju godinama. Iz organizacije za zaštitu prava i podršku ženama sa invaliditetom Srbije „...Iz kruga“ apeluju da im se žrtve nasilja jave kako bi im pružili psihološku i pravnu podršku.

I. C.(26), koja od rođenja ima cerebralnu paralizu, napadnuta je pre nekoliko meseci po izlasku iz gradskog autobusa i napadačjoj je oduzeo torbu u kojoj su bili novčanik i mobilni telefon. Kako je navela za naš list, napad je prijavila policiji i posle dužeg vremena obaveštena je da je napadačidentifikovan i da pripada grupi mladića od ranije poznatih policiji zbog posedovanja narkotika. Iz policije joj je takođe saopšteno da se „slučaj i dalje procesuira“.

I. C. za Danas kaže da misli da je mladićkoji ju je napao to učinio „ciljano, jer je video da teško hoda i da neće moći da se brani“. Međutim, kako ističe, nije znala kome može da se obrati za pomoći psihološku podršku, kao i da se plaši da se takav napad ne ponovi, naročito zbog toga što joj je, „zbog invaliditeta, mnogo teže da se od nasilja brani.“

Lepojka Mitanovski, predsednica organizacije „...Iz kruga“, za Danas kaže da su ljudi iz te organizacije uvek na raspolaganju ženama sa invaliditetom koje su izložene nasilju.

- U organizaciji rade devojke koje su prošle edukaciju i treninge za rad sa osobama sa invaliditetom koje su žrtve nasilja. Kada se žena sa invaliditetom koja je bila izložena bilo kojem obliku nasilja obrati našoj organizaciji, najpre se s njom obavlja razgovor, a posle toga uključuje se i Centar za socijalni rad ili policija, ako žrtva želi da prijavi nasilje - ističe Mitanovski. Ona dodaje da je jedan od najvažnijih aspekata pomoći koju organizacija pruža psihološka podrška, pomoću koje se žrtvi nasilja pomaže da prevaziđe strah i traumu prouzrokovanu nasiljem.

- Psihološka podrška pruža se na dva načina. Zavisno od slučaja, ali i od želje osobe sa invaliditetom koja je pretrpela nasilje, organizuju se nedeljni individualni razgovori s njom ili priključivanje kolektivnim grupama samopomoći. U tim grupama nekoliko žena sa invaliditetom razgovorom o nasilju koje su pretrpele osnažuju jedna drugu da se suoče s tim problemom i nastave dalje - naglašava naša sagovornica.

Ona objašnjava da žrtve nasilja mogu dobiti pomoćod organizacije i u slučaju da traže pravnu zaštitu i sudsko procesuiranje slučaja nasilja.

- Organizacija takođe obezbeđuje besplatne pravne savete i podršku advokata, ukoliko žena sa invaliditetom želi da tuži napadača. Ako žrtva većnije angažovala advokata, ili nije zadovoljna onim koji je brani, može da opunomoći jednog od naših branilaca koji bi je zastupali na sudu - zaključuje Mitanovski.

Žene sa invaliditetom koje su žrtve nasilja mogu se javiti na SOS telefon organizacije „...Iz kruga“ 011/ 3448045 od 10 do 16 časova.

izvor Danas Autor: I. Tošović 28/09/2008

[roditelj]

Ljudi ne znam da li da dizem prasinu,ali jos sam pod utiskom,iznervira me jedan defektolog danas u skoli za slepu decu.
Naime ovaj defektolog vodi slepu decu do susedne zgrade u kojoj se nalazi muzicka skola i danas se desilo da moju devojcicu koja je tek pocela da pohadja solfedjo jednostavno ne odvede na cas!Dolazi supruga po dete a ona sedi sama dok je ovaj defektolog ostalu decu odveo na cas.Cujem od ostalih roditelja da ovo nije prvi put da ne odvede dete pa su se mnogi roditelji svadjali sa njom.I sta sad ja da radim.Kome da se zalim?Direktorka zna za ovo i bas je briga.Moram da ostavim posao i da odem u skolu da proverim da li je vodi na cas.Uzas!

[Tia]

Ovo je stvarno strasno! Ta osoba ne bi smela da radi sa decom i trebala bi da dobije tokaz!
Nazalost, kao i mnoge druge stvari u ovoj zemlji, verovatno ne postoji razradjen mehanizam za zalbu i uklanjanje loseg pedagoga sa radnog mesta.
Ali resenje svakako nije ni da vi glumite policajce!
Za sada jedino sto mi pada na pamet je da se obratite pomenutoj organizaciji Krug i da ih pitate da li mozda oni imaju neku ideju kako se boriti.
Ako imate neke veze potegnite ih bez ustrucavanja!!!!! Novinari, TV, bilo sta! Povezite se sa ostalim roditeljima cija su deca trpela torturu i vidite sta mozete da radite!
Ako se bilo cega setim javljam!

[roditelj]

Pricao sam sa ljudima "Iz kruga"savetovali su me da razgovaram sa doticnim defektologom,sto sam i ucinio.Priznala je da je pogresila i izvinula se.Verovatno zato sto joj je neko od kolega rekao da sam u Udruzenju roditelja slepe i slabovide dece.Odstampao sam joj zakon o sprecavanju diskriminaciji osoba sa invaliditetom i pokazao joj,odma'je pobelela.
Ostalo je na tome da sam joj skrenuo paznju na to kako se ponasa prema deci,jer sam saznao da ovo nije prvi put da "ne moze"da odvede neko dete na nastavu jer su se zalili i drugi roditelji.E sad,najveci problem kod nas niko nece to javno da izlozi,recimo u Udruzenj.Svako ide samo za sebe,jednostavno ljudi ne shvataju da samo kroz Udruzenje mozemo zajedno nesto da resimo.Ovako-znaju da smo neslozni i mogu da nam rade sta hoce.
Najveci problem,sto sam ja tu u blizini skole,pa za 20 minuta kolima mogu da dodjem i reagujem na neki problem,ali tu ima dece iz cele Srbije,ciji roditelji dodju jednom u tri meseca i pitanje je sta sve oni dozivljavaju kakvu diskriminaciju od nastavnika,jer nemaju kome da se pozale...

[Sklerozica]

Sada odštampaj ovu stranicu i odnesi joj uz reči, ako se ponovi ovaj nemili događaj, ide i ime uz malo širu medijsku/interenet kampanju i prigodnu pozivnicu u plavoj koverti. 

[Tia]

Potpuno podrzavam ovo sto je Sklerozica napisao!
Doticna defektoloskinja moze proci kao one dve sto su krale patike na mitingu! Moze postati popularna  !
Vama svaka cast na toleranciji!
Izgleda da se ni jedan ozbiljni problem u ovoj zemlji ne moze resiti dok se ne uzbuni javnost! (Jedina mana javnosti je sto je prilicno oguglala na uzbune)!

[roditelj]

Ja cu se boriti za slepu decu,ne samo moje dete,vec kazem za svu decu.Ali ne mogu sam,treba mi jos nekoliko ovako upornih kao ja.
Nadam se da nas ima...

[olja]

Uvek sam protiv nasilja, doživljavala sam slične stvari!
Ovo nije "prigodno" mesto za komentar koji bih ja najradije ostavila!

[roditelj]

Nasilje,nije naravno samo fizicko.Na zalost imam priliku da se uverim da psihicko nasilje takodje moze biti prisutno i to tamo gde najmanje ocekujete-u skoli.Pisao sam vec ovde o svom ranijem slucaju kada nastavnica nije htela da odvede dete na cas,a mene ovakvog kakvog me je Bog dao,tesko je ucutkati i smiriti kada se dogadja neka nepravda.U ovoj situaciji samo razgovor sa doticnom,maksimalno se uzdrzavajuci od nekih drugih reakcija.I sad opet sledeci dogadjaj:Nastavnici ranije zavrsavaju nastavu,imaju sednicu nastavnickog veca i decu koja stanuju u internatu,odvode u internat.Ostaje moje dete,po koje neko treba da dodje u ucionicu,ali ne,ostaje tamo sasvim sama dvadesetak minuta.Ovo mi je ispricala moja devojcica.Vec treci incident u dva meseca kako je pocela skolska godina,za onaj drugi nisam pisao jer sam presao preko toga(jedna devojcica dok uciteljica nije bila u razredu napala i istukla drugu decu,moju izgrebala po licu).E sad odlucim da zovem direktorku i sve joj kazem.Provericemo rece ona.Moja katastrofalna greska,proverila je i verovatno "naribala"nastavnice ali meni kaze niste u pravu dete verovatno izmislja.Nisam od onih roditelja koji smatraju da je njihovo dete najbolje na svetu,ali verujem joj.Znao bih da laze.Od tog trenutka stav nastavnika prema nama se drasticno menja...Roditeljski sastanak oni pred roditeljima pricaju o svakom detetu pojedinacno.Svi su dobri,prezadovoljni smo kazu,moje dete na kraju,drvlje i kamenje na nju.Ne zna,ne moze najgora je.Da se razumemo svestan sam da moje dete ima problema sa ucenjem,ali to iznositi pred svima i na ovakav nacin?Do sad su mi nasamo govorile kakvi su problemi uvek ljubazno i sa uverenjem da ce se potruditi da ce se to promeniti.Tacno vidim promenu zbog toga sto sam ih prijavio direktorici.I da Vam iskreno kazem plasim se,jer sam razgovarao sa zenom koja je imala isti takav problem sa nastavnicima koji joj sikaniraju dete.Nisam verovao da sve to moze da bude istina.Ali,evo.Ne znam sta da radim,jednostavno ne mogu da cutim,ostali roditelji se tako "slihtaju"nastavnicima da mi je to neverovatno.I njihova deca super prolaze.Imamo Udruzenje roditelja,ali ne mozemo da budemo jedinstveni,zato sto oni koji nemaju problema ne zele da se solidarisu.Da li se borim kao Don Kihot protiv vetrenjaca?Da li gresim ako zelim da se borim za prava slepe dece.Ne samo svog,jer bi isto postupio da se radi o bilo kom drugom detetu.Zaista.

[Anastasija]

Strasno!!! Ne mogu vam opisati koliko mi je zao, jer pretpostavljam kroz sta sve prolazite zbog toga. Ono zbog cega se najvise uzasavam je sto ste u celosti u pravu kada kazete da niko ne zeli da ucini nista za drugog iako vidi nepravdu ili neciju oholost. Ne gresite u svojoj borbi za prava vaseg deteta. Samo napred! Neko mora da zapocne borbu, drugi ce vam se sigurna sam prikljuciti.

[roditelj]

Vec primecujem kako nastavnice vise paznje obracaju vise na drugu decu nego na moje.
Zbog toga sto sam se zalio dete sada ispasta.Ne znam sta da radim.

[raca]

Bivšu štićenicu doma silovao otac

Beograd -- Devojčicu, koja je iz doma u Kulinama vraćena kući, otac je višestruko seksualno zlostavljao. Propusti centara za socijalni rad nisu retki, kaže Rasim Ljajić.

Na Svetski dan deteta u javnost je izašla priča o devojci ometenoj u razvoju, koja je nekada bila zaštitno lice kampanje "Zovem se Anđela" za brigu o štićenicima Doma za decu ometenu u razvoju Kulina, a koju je nakon izlaska iz doma otac duže vreme silovao. 63-godišnji Slobodan M, sakupljač sekundarnih sirovina, zbog toga je uhapšen.

Slobodan M. je pre osam godina dobio starateljstvo nad Anđelomi ona je napustila Dom Kuline.

Sudbina te devojke isplivala je na površinu prošle nedelje, nakon što je pobegla od kuće.

Njen otac je u međuvremenu prijavio nestanak i devojku su posle dva dana, uplašenu i promrzlu, a policija je 15-godišnju devojčicu pronašla u žbunju na uglu ulice Pere Velimirovića i Borske u Beogradu prošle nedelje.

Vidno uplašena i promrzlu Anđela hitno je zbrinuta u prihvatilištu u Zavodu za vaspitanje dece i omladine.

Direktor Zavoda Dragan Rolović kaže za B92 da je devojčica sutradan ispričala šta je kod kuće doživela.

“Već ujutru posle doručka bila je već prilično vesela, izlazila je u pratnji vaspitača napolje na vazduh. I tek kada je izjavila to što je izjavila tek tada se moglo posumnjati da zaista postoji indicija da se nešto dešavalo, ali će to tek morati da odradi policija”, kaže Rolović.

U Domu u Kulinama iz novina su saznali za sudbinu njihove nekadašnje štićenice.

Oni tvrde ne mogu da pronađu njen dosije jer je jedina socijlana radnica koja je vodila ovaj slučaj nedavno umrla.

Ipak dokumenta koja imaju ukazuju da se otac posle 2000. zainteresovao za njen povratak i samovoljno odveo kući.

U Centru za socijalni rad kažu da je devojčica vraćena u primarnu porodicu i da je otac dobio starateljtstvo jer je procenjeno da je to najmanje loše po dete.

Vanja Govorko iz Centra za socijalni rad kaže da radnici ove ustanove redovno obilazili Anđelinu porodicu, i da nije bilo indicija za se dešava seksulano zlostavljanje.

Dužnost Centara za socijalni rad je da nastave sa brinu o sudbini dece koja su iz institucija vraćena u porodicu ili kod hranitelja ali nije retkost da u centrima nema dovoljno ljudi koji bi mogli da prate svu decu koja vraćena roditeljima, kaže ministar za rad i socijalnu politiku Rasim Ljajić.

"Centar za socijalni rad mora da nastavi sa praćenjem i upravo ta slaba, rekao bih, tačka, tu je taj meki trbuh ovim reformama, što centri moraju da prate tu decu i nakon izlaska iz domova", kaže on.

"Nekada ne postoji mogućnost zbog nedovoljnog broja ljudi ili nekih drugih razloga, ali zaista ti propusti nisu tako retki", upozorava ministar Ljajić.

Radnici Centra za socijalni rad trenutno traže odgovrajuću hraniteljsku porocicu koja bi mogla prihvatiti Anđelu M.

Međutim majka se ne javlja, a tetka nije prihvatila brigu o detetu. Posle svega nije siključeno da se Anđela ponovo nađe u specijalnizovanoj instituciji.

Kako piše list Alo, Slobodan M. i devojčica živeli su sami u zapuštenoj i prljavoj udžerici. Majka Džemila Z. napustila ih je pre nekoliko meseci, kada je sa sobom povela mlađu ćerku.
Izvor B92