-
Odrasla sam, samostalna, zaposlena (mada trenutno na bolovanju), ne zivim sa roditeljima i ni u kom pogledu na zavisim od njih. Ipak, neki njihovi postupci me duboko vrijedjaju. Osjecam kao da se stide sto sam "drugacija". Pomazu oni meni kada su materijalne stvari u pitanju, ali osjecam da jednostavno ne zele da me gledaju. 1. augusta sam izisla iz bolnice i od tada me nisu posjetili (ne zivimo u istom gradu). Po svemu sudeci nece me pozvati da u januaru dodjem kod njih u posjetu, iako je to svih ranijih godina bilo normalno i obavezno. Ali tih ranijih godina nisam imala invaliditet! >:( >:(
Zaista ne umisljam ovo sto pisem. Jos u bolnici moja majka nije uopste zeljela da gleda kada ja vjezbam hodanje sa protezom, nije zeljela da izlazi sa mnom napolje van bolnickih zidova i uvijek joj bilo najvaznije sta ce okolina reci. Ima tu puno detalja kojima bih mogla da argumentujem moju tvrdnju, ali ne bih sad nasiroko. Sustina je sljedeca: JEDINE OSOBE KOJE SU ME ISTINSKI DISKRIMINISALE OTKAKO MI SE DESILA NESRECA SU MOJI RODITELJI. Svi moji prijatelji su stvarno OK, moja kcerka je OK, samo se oni ponasaju na nacin koji me dovodi do bijesa. Oni zive u maloj sredini, malogradjani su (narocito mama), ali, svejedno, nisam to ocekivala od njih. Ipak sam mislila da su malo civiliziraniji. Po profesiji su prosvjetni radnici.
Interesuje me misljenje forumasa o ovom problemu, kako da se postavim prema njima (ipak su mi roditelji, a i njihova diskriminacija je veoma suptilna i zavijena), kakva su vasa iskustva sa roditeljima. Imam osjecaj da sam jedina koja ima ovakav problem.
-
Uh, tesko pitanje.
Moja situacija je drugacija, ja imam MS, mama mi je umrla, a tata nikada nije pomenuo ime moje bolesti. Uvek je u nekom neodredjenom licu. Nikada nece reci:"Ima danas u Blicu neki tekst o MS...", nego:"Danas u Blicu nesto pise, donecu ti,...".
Da li si razmisljala da im je zao. Ti si njihovo dete, nikoga ne vole vise na svetu i prosto im je zao sto se to desilo. I onda kada ne gledaju, lakse im je. Kao da se operacija nije ni desila, kao da je sve kao pre. Kazes i sama da ti materijalno pomazu, to oni verovatno vide kao brigu o tebi. Verovatno ni sami nisu prihvatili novu situaciju. I onda im je lakse ovako.
Mislim da im je potrebno vreme.
-
ja bi o ovome mogla da pisem i pisem
ja sam oboljela od ms-a prije skoro 10 godina za to vrijeme sam ne malo puta zavrsavala u hitnoj ,lezala sam na neurologiji,i meni majka nije dolazila u posjetu,otac jeste jer on voli da uzme moje nalaze i otpusnu i onda da podje u vojnu ambulantu kod kolega da mu na srpski objasne tacnije da mu pojasne sta je meni,i danas kad odgleda nesto na tv-u ili procita u novinama obavezno me obavjesti, i na svaku moju kontrolu je isao sa mnom,na snimanja magnetnom ili skenerom,kada je bio pocetak bolesti vodio me je kod njegovih u vojnu ambulantu kod ocnog...majka je i dalje ubijedjena da ja ni nemam ms i hoce da opet idem na sve pretrage i naravno da nikome ne pricam sta mi je.a sad sam vec daleko od njih sa muzem i 2 djece a oni su tek druga prica...
-
Moji roditelji takodje nikada nisu pominjali ime bolesti kao nepomenica. Mislim da nikada realno nisu prihvatili tu cinjenicu, kao da se nista nije dogodilo. U pocetku mi je to smetalo, a kasnije ne, jer sam uvidela da je to njihov sistem odbrane, mozda bolest shvataju kao licni neuspeh.
-
Tesko im je da prihvate i onda se na taj nacin brane. Negiraju.
Moj tata je isto svuda sa mnom, kada muz ne moze. I sve sto treba da se juri od papira do kupovine svega i svacega, nabvki i sl. on mi uradi, da se ja ne mucim, ne umaram i sl. Ali ime, multiple skleroza, od njega nikada necu cuti. I meni je to potpuno jasno. Stiti me uvek i svugde, ali ...Mislim da mu je jako tesko, da je on zdrav, a ja ne.
-
Што се тиче мојих родитеља и моје породице сви су ок.и сви они прихватају моју МС.Моји родитељи се труде на сваки начин да ми помогну да што дуже останем овако како сам сада.Али супругови родитељи су ти који мисле да мени није ништа и којима смета моја мама кад дође да ми помогне нешто.И то је оно што мене доводи до лудила некада,ма не некада већ често ](*,)
-
Mislim da mu je jako tesko, da je on zdrav, a ja ne.
Ja mogu da vam kažem nešto iz perspektive roditelja, a to je upravo ovaj Makin citat!
Mislim da je roditelju najteže da gleda svoje dete bolesno!
Poenta cele priče je da dete ne oseti onaj bol koji roditelj doživljava!
Ja smatram da je to deo koji roditelj MORA da prevaziđe, kako god zna i ume, a da pritom dete ne oseti apsolutno nikakve posledice!
Arijanine roditelje ne opravdavam ni na koji način! To što njima možda treba vremena, snage... je njihov problem sa kojim moraju da se izbore!
Ja imam drugu vrstu problema, a to je da moji roditelji i roditelji mog supruga negiraju stanje moje ćerke, za njih je ona njihova princeza i sve joj je dopušteno!
Ja sam shvatila da ja želim (ne moram), kao roditelj da joj pomognem i da je "iščupam" da poraste u čoveka!
Spremna sam sve da učinim i svugde da odem, da svom detetu pomognem onoliko koliko sam ja u mogućnosti!
I mogu vam reći još i to da sam vrlo zadovoljna svojim detetom i ponosim se time što sam njena majka!
-
Ja živim u zajednici sa mojom mamom,već godinama,nažalost nikako da se steknu uslovi da se odvojimo od nje.Tata,moj divni otac je preminuo pre 13 god. :(
Moj muž i deca mi maksimalno pomažu u svemu ,a od nje ni P od pomoći.Neko je divno rekao prijatelje,muža ,poznanike biramo,a roditelje ne. :-\
To ti govori kako je moje stanje ,MS ,prihvaćeno od moje majke. ](*,)
-
Poenta cele priče je da dete ne oseti onaj bol koji roditelj doživljava!
Mislim, ako ga roditelj uopšte doživljava! :'(
-
Ja ne mogu da verujem da ima takvih roditelja.
Ja samo mislim da se lose snalaze.
Da se ne razumeju. :'(
-
Daj Bože da se loše snalaze, na žalost izgleda da ih ima :'(
-
Jesam li pomenula da mi je mama zdravstveni radnik,tj,stomatološka sestra u penziji. ::) Tako da nema veze obrazovanje i sredina,kako će nas najrođeniji prihvatiti.Sve zavisi od njih samih. :'(
-
Ja sam bolesna od rodjenja pa su moji imali dosta vremena da prihvate sve cinjenice! Moj otac mi je toliko pomogao i i dalje toliko pomaze da bez njega ne znam sta bi bilo samnom! Medjutim moja majka je uspela zbog "patnje" zamnom da od sebe napravi veceg bolesnika nego sto sam ja. Uvek se takmicila i kad god je meni bilo lose moralo je da se vodi racuna o njoj, jer je njoj najteze sto joj je dete bolesno! To me je dovodilo do ludila i dobar deo zivota sam trosila zivce na to. Sada je vise niko ne uzima za ozbiljno, nek radi sta hoce sa sobom, njoj je cinjenica da ima bolesno dete tako dobar izgovor u zivotu da radi sta joj se prohte! To je sebicluk i egoizam nevidjen! Inace i moja je bila medicinska sestra, samo sto ona nije brinula sta ce okolina reci, ona se okolini predstavljala kao mucenica!
Da li ima potrebe da napominjem da nikad nije bila tu kad mi je trebala, kad sam bila vezana za krevet nije htela da mi da da jedem jer "se izlezavam po ceo dan, mogla bi malo i da ustanem" ](*,)!!!!
-
Ljudi use i u svoje kljuse!
Pričala sam vam da meni moja majka mnogo pomaže ali i to ima svoju cenu! Samo, naučila sam da svoju porodicu stavim ispred svega i ispred svih tako da za ostale, žao mi je nema mesta!
-
Tia ovo sad što sam pročitala mi je jako teško palo.
Majka sam i kad mi dete dobije običnu temperaturu ne spavam noćima kako treba.Moja mama svaki drugi dan skoro dolazi i po kiši i po snegu i po najvećem suncu samo da mi pomogne pa sve i da mi ne treba pomoć,a živi na drugom kraju grada.
Imam majku kakvu bi svima poželela.Znam da jednoga dana nje neće biti a samim tim čini mi se i jedan deo mene će nestati.Ali tu su mi deca kojoj ću ja biti majka onakva kakva je moja prema meni.Puna ljubavi i pažnje.Volela bih da svi to osetite ovako kao ja.
PS.Ja ću vas sve voleti,paziti,maziti i tepati vam :D dok smo ovde na forumu.
-
To je sebicluk i egoizam nevidjen! Inace i moja je bila medicinska sestra, samo sto ona nije brinula sta ce okolina reci, ona se okolini predstavljala kao mucenica!
Isti slučaj. ](*,)
-
Tia ovo sad što sam pročitala mi je jako teško palo.
Majka sam i kad mi dete dobije običnu temperaturu ne spavam noćima kako treba.Moja mama svaki drugi dan skoro dolazi i po kiši i po snegu i po najvećem suncu samo da mi pomogne pa sve i da mi ne treba pomoć,a živi na drugom kraju grada.
Imam majku kakvu bi svima poželela.Znam da jednoga dana nje neće biti a samim tim čini mi se i jedan deo mene će nestati.Ali tu su mi deca kojoj ću ja biti majka onakva kakva je moja prema meni.Puna ljubavi i pažnje.Volela bih da svi to osetite ovako kao ja.
PS.Ja ću vas sve voleti,paziti,maziti i tepati vam :D dok smo ovde na forumu.
Draga nasa Ena, ovo sto si napisala je divno a i tvoja deca imaju srece sto imaju takvu mamu. Nadam se da ona to znaju da cene, ustvari bar starije dete, mladje je jos malo :D!
Vidis, cundno je to, ja svoju majku volim ali nikako ne mogu da joj pomognem, jer to ne zeli! I meni je koliko puta palo na pamet da ce ona jednog dana otici i da ce mi tada biti mnogo zao sto ovo vreme zivota koje smo imale nismo iskoristile da imamo mnogo lepsi, dublji i potpuniji odnos. Bice mi zao sto je ona svoj zivot provela na nacin na koji je provela, a imala je priliku. Trudim se da oprostim a to je nesto najteze u zivotu.
Arijani je ponasanje roditelja novost, ja sam oguglala, to su samo dva kraja istog maca! Arijana, mogu ti reci samo da budes srecna sto si samostalna, i sto si odrasla! To sto ti oni rade boli, mnogo boli, samo se trudi da pronadjes nacin da to prihvatis! Bozija volja, Bozije iskusenje na kom oni padaju, tvoje iskusenje koje treba da te ojaca, situacija koja ti je prikazala roditelje u svom svetlu...
Sigurno je da oni pate ali ta patnja ih ni najmanje ne opravdava! Tebi je mnogo teze a oni razmisljaju samo o sebi, tj. o tome "sta ce drugi reci" a ti drugi su nebitni, glupi, primitvni idioti koji ne vode svoj zivot, vec zive tudje zivote >:(
Pusti ih, glavu gore, ti znas, mi znamo, i jos mnogi znaju da te invaliditet ne cini ni za miligram manje vrednom i lepom! Budi jaka i ponosna!!!
-
Mislim da je cela prica jedne porodice (bilo da ima bolesnika ili ne) raspodela ljubavi. Svako gleda da nije zakinut za nesto.
-
Asja, nista te nisam shvatila.
-
Pa, kada pogledas kako funkcionise jedna porodica svi se trude da dobiju dovoljno ljubavi i paznje: zena od muza i obratno, dete od roditelja, roditelji od dece. Ako je se ta primo- predaja poremeti ili nije na nivou onda dolazi do gore pomenutih problema.:)
-
Tako sam i shvatila, ali nije moj slucaj.
Ja sam rasla bas uz puno ljubavi. Nikada nisam merila. Nekako se to podrazumeva, da me mama i tata vole najvise na svetu i da ce sve za mene da urade. Iako je mama umrla, volim je i dalje, i dalje je tu negde, stalno, ali nikada nisam zalila, na onaj nacin koji Tia napominje. Imale smo sjajan odnos, puno ljubavi, podrske, sa obe strane, tako da ne zalim ni zacim. I sada kad se dvoumim oko necega, pomislim sta bi mama rekla. I ako sam tuzna i sl., setim se da bi nju povredilo da me vidi takvu i odmah se trgnem.
Konfuzna sam, ali tu primarnu porodicu dozivljavam kao jedino sigurno mesto na svetu. Trudim se da i moje dete tako raste, da zna gde uvek moze da nadje utehu i podrsku.
-
Moja mama .... :) u fulu je upoznata sa svim oko MS-a, otac ..... i dalje negira da sam bolestan. Mislim da nikada neće ni prihvatiti. I slažem se, u se i u svoje kljuse. ;)
-
Ja sam od rodjenja manje više bolestan, tako da su moji roditelji upoznati sa situacijom, naravno ne sećam se kako su reagovali prvih nekoliko godina. Ono što je usledilo kasnije još uvek ne uspevam da objasnim sebi: čini mi se da nisu ozbiljno shvatali moje stanje. Kasnije su mi rekli da su samo slušali pojedine lekare koji su rekli da dok nemam odredjene simptome ne treba da brinu. I tako sam rastao kao i svako seosko dete - malo se igrajući a malo i radeći. Čim sam mogao držati motiku išao sam da kopam kukuruz sa njima na ceo dan. To je primer, uglavnom od nekih 12-13 godina učestvovao sam u seoskim poslovima prilagodjenim uzrastu, a od 15-16 i težim. Ne mogu da kažem da su me terali, pošto sam i sam hteo da radim i nisam osećao tegobe, ali ne sećam se da su mi rekli: nemoj, imaš srčanu manu. Nisu me vodili na kontrole kod kardiologa redovno, jer nisam imao tegobe. Zaista ne znam da li su samo čekali ili su odbacivali realnost. Ali što je najgore takvo razmišljanje su preneli na mene; dugo nisam prihvatao svoje zdravstveno stanje, mislio sam da nisam baš toliko drugačiji, da se organizam prilagodio, da će proći samo od sebe. Kad sam prerastao dečju bolnicu, mislim da sam imao 16, nismo otišli u Kamenicu a rečeno nam je! I tako nisam kontrolisao svoje srce ( osim kod lekara u ambulanti) sve do 25-te :o Tek tada sam dovoljno sazreo da shvatim da činim veliku glupost ](*,) i da to neće proći samo od sebe.
Kad sam počeo da idem po doktorima, moram da kažem da su mi roditelji pružili podršku. Tada sam studirao, izdržavali su me i pružili finansijsku i moralnu podršku u vezi operacije. Tu moram da pomenem i braću, koji su takodje bili uz mene.
Moj odnos sa roditeljima se promenio za ovih 15-tak godina, ja odrastao, oni ostarili pa me sada shvataju ozbiljno, što je i normalno, mada sam iznenadjen razvojem dogadjaja kada su oni u pitanju :-X
-
negde sam procitala da po ajurvedi osecanje vezano za MS je sukob sa roditeljima, odnosno da MS prethodi taj psihicki obrazac koji u bolesti ostaje nerazresen, uglavnom
-
napokon, nakon već 12 god da moja majka prihvati moju ms,iznenadila sam se i prija mi :n20:
-
Evo i ja da se oglasim po ovom pitanju..Posto vec dugo nemam majku,na moju veliku zalost,mogu pisati o tome kako je moj otac to prihvatio..Pa,na pocetku sam i ja zelela da ga sto vise zastitim,i da ga sto manje upoznajem sa bolescu.To mi nije predstavljalo problem,jer mi je na pocetku(prvih par godina bilo skroz ok)Medjutim,sad,posto mi cesto bude lose,msm primecuje mi se po hodu itd,vidim da se bas brine i sekira.Prati sve novine u pogledu lecenja.sECAM SE KAD JE GLEDAO EMISIJU O CCSVI-JU,sa koliko mi je nade i zara prepricavao.U sustini imam podrsku moje porodice i to mi je najvaznije. :n13:
Zaista mi je zao kad procitam da je neko nema :-\ Mislim da ljudima treba vremena dok se naviknu na nove okolnosti :m1: ..a,i svaka je porodica prica za sebe :m3:
Tekstovi objavljeni na ovom sajtu su autorsko delo korisnika i vlasništvo sajta www.hendidrustvo.info. Svaki korisnik ovog sajta je odgovoran za sadržaj svoje poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za sadržaj tih poruka. Dalja distribucija tekstova dozvoljena je isključivo u nekomercijalne svrhe i uz jasno citiranje izvora i autora poruke, kao i internet adrese na kojoj se original nalazi. Ako su u pitanju tekstovi, koji prenose lične događaje i sudbine korisnika ovog sajta, za njih morate dobiti dozvolu od autora. Takođe, za ostale vidove distribucije, obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od administratora www.hendidrustvo.info sajta ili autora teksta.