Mumio zovu starim tajnim oruzjem protiv bolesti, nazivaju ga jos i planinska krv, planinske suze itd
potice iz Sibira , pronalazi se u stenama i pecinama gde su pcele nekada imale svoja gnezda pre vise hiljada godina.
Najbolje moze da se opise ako kazemo da je mumio -
fosolizovani med, vosak i mlec koji je pod dejstvom vremena postao mumio.mumio sadrzi retke amino kiseline, posebne mineralei masne kiseline
Izvoz iz rusije je do pre nekoliko godina bio zabranjen jer je tretiran kao nacionalno blago.
mumio ije dobar protiv starenja i koristi se kao balsam za mozak i telo ,
takodje mumio je anti inflamatoran, antibiotik, anti reumatik, i moze da balansira hormone.
Pomaze kod lomova kostiju takodjje i deluje na leukocite i hemoglobin u krvi.
Ovaj drevni eliksir prirodnog porekla do današnjeg dana skriva mnoge tajne. Odvajkada se koristio za lecenje najrazlicitijih bolesti, onda je pao u zaborav, da bi se interes za njega ponovo javio u naše vreme. Renesansa mumia kao eliksira zapocela je u africkom i arapskom svetu i na Bliskom i Srednjem Istoku.
Njegovi nazivi su razliciti, ali i vrlo indikativni. Arapi ga nazivaju "arakul-džaba", odnosno "gorski znoj", ili "mumion". Takode je prisutan i naziv "hariz-al-adžesu", što znaci "ono što cuva telo", a zovu ga i jednostavno "tit" - vosak. U Persiji je oduvek preovladavalo ime "mumio" sa znacenjem "zaštitnim organizma". Burmancima je izgledao kao "gorska krv" - "cao-tun", Tibetancima kao "planinski sok", ili "bragšun", a starosedeocima Sibira kao "kameno ulje" ili "ulje iz kamena". Uzbeci i Kazaci nazivu mumio dodaju i obavezno "asil", što znaci pravi mumio. Neki autori pokušali su da objasne ime mumio recima "mumi", što znaci mek kao vosak i "oin" - naziv za iransko selo, gde je ovaj eliksir pronaden.
Klasicna istocnjacka medicina deli mumio na "mumio saladžidi" - crnu, smolastu masu bez mirisa i "mumio dorobi", tamnokestenjaste boje i karakteristicnog mirisa. Oba se mogu naci u srednjoj Aziji, na preko 2.800 metara nadmorske visine. mumio se nalazi u raselinama i naprslinama stena, u pecinama pešcano-glinastih ili krecnjackih stena. Najbogatija mumiom su mesta obrasla jelovom šumom.
U principu, mumio se ne može naci ispod 1.500 metara nadmorske visine i uglavnom je "sakriven" na vrlo nepristupacnim mestima. Godišnja proizvodnja mumia u srednjoj Aziji je otprilike dve tone.U narodnoj tradiciji mumio se pominje kao balzam koji ima cudesnu isceljujucu moc, a pripisuje mu se i misteriozno poreklo. Nauka je potvrdila da je ono organsko, a materijal za njegovo obrazovanje mogu biti mikroorganizmi koji se nalaze na tlu, životinje i njihovi eksperimenti, kao i neke vrste biljaka.
Na velikim nadmorskim visinama, gde je vazduh siromašan kiseonikom, gde gospodare silni vetrovi, gde su temperaturne razlike drasticne i gde se srece pojacano elektromagnetno zracenje i povišen radioaktivni fon, kao i u suvim i žarkim predelima, mikroorganizmi koji razlažu organske ostatke nemaju veliko dejstvo. U takvim uslovima se biomase životinjskog ili biljnog porekla, nerazložene, vremenom mumiificiraju i polimerizuju, stvrdnjavaju u nedostatku vlage ili, u njenom prisustvu, postaju tecne ili žitke. Najopštija definicija mumia bila bi da je to produkt koji nastaje pod uticajem fizicko-hemijskih prirodnih pojava.
Prema mestu nestanka i spoljašnjem izgledu razlikuje se nekoliko vrsta mumia. To su:
- mumio koji nastaje u procesu mumiifikacije ili usporenom razlaganju tela životinja ili insekata,
- mumio koji nastaje kao proizvod nižih biljaka, prevashodno lišajeva,
- mumio obrazovan od smole koja se izdvaja iz korena i stabala cetinara, koja se meša sa zemljom i taloži se po napuklim stenama, karakteristicnog smolastog mirisa i izgleda,
- žitka masa dobijena anaeronim razlaganjem biljaka,
- mumio obrazovan od stvrdnutih ekstremenata sitnih životinja i divokoza,
- mumio pcelinjeg porekla, nastao od meda i voska divljih pcela, polimerizovan dugim stajanjem i
- mineralni mumio, sa najviših planinskih grebena, gde nema ni biljaka ni životinja, formiran od minerala, uz dejstvo mikroorganizama.
Boja mumia varira od crne, preko tamnomrke do kestenjasto-mrke, miris mu je karakteristican i rezak, a ukus gorak ili nagorak. Delimicno je rastvoriv u vodi.
O mumiu su pisali mnogi srednjovekovni lekari i svaki od njih je imao svoju hipotezu o njegovom poreklu i sastavu. Ni do danas nisu potpuno rasvetljene njegova priroda i nastanak, što otežava njegovo obimnije uvodenje u oficijelnu medicinu i farmakologiju. Spektralna analiza otkrila je mumiu, zavisno od vrste, izmedu 18 i 25 mikroelemenata, u njemu ima još i aminokiselina, belancevinastih jedinjenja i mnogih drugih tvari.
Upravo zahvaljujuci prisustvu brojnih tvari mineralnog i organskog porekla u ovom prirodnom cudu, mumio se od praistorijskih vremena koristi kod najtežih preloma kostiju i drugih oboljenja.
Zanimljiv je nacin na koji su stari narodi ispitivali kvalitet mumia (jer se i u prošlosti, kao i danas, dešavalo da se pojave falsifikati). Evo šta je zabeležio jedan istraživac sa puta po prednjoj Aziji.
"Petlu ili kokoši se prelomila bi se noga; zatim se uzima 0,5 grama mumia i pomeša se sa uljem crvene ruže. Da bi se ono dobilo, ružine latice se namacu u vodi, odaje im se ulje i sve se pusti da provri. Voda isparava, ostaje ulje koje se procedi kroz gazu. Deo ove smese se nakapa petlu u grlo, a nevelikim delom se premazuje mesto preloma pre nego što se stavi mek povez. Ako petlu prelomljene kosti srastu za 24 sata, mumio se smatra dobrim, cistim i kvalitetnim. Ponekad se desi da kod živine kost zaraste i za 16-17 sati."
Osim u svrhu zarastanja kostiju, gde se smatra neprevazidenim sredstvom mumio se koristio i za lecenje slabosti želuca i bubrega, srcanih oboljenja, tuberkoloze, astme, upalnih procesa, trovanja otrovima biljnog porekla, šecerne bolesti, rana, cireva i opekotina. O tome svedoce rukopisi iz drevnih vremena koji su do nas došli iz Indije, srednje Azije, Kine i drugih zemalja. O mumiu su se najpohvalnije izrazili Aristotel, Avicena, Biruni, Arazi i drugi mislioci i lekari koje istorija pamti po velikoj mudrosti i obrazovanju.
Pesnici su mumio preporucivali i u najdelikatnijoj od svih bolesti -ljubavnoj patnji, a drevna istocnjacka poslovica kaže da "samo mumio spasava od smrti".
Bogati putnici i hadžije, kao i trgovci, nikada nisu kretali na put ako pre toga nisu obezbedili krupicu mumia za zaštitu od mogucih bolesti. mumio je u prošlosti korišcen i za ubrzavanje regenerativnih procesa u organizmu, za opšte jacanje i obnavljanje oslabljenje funkcije perifernih nervnih stabala.
Posle detaljnih i temeljnih analiza, savremena medicina je potvrdila da prelomi kostiju srastaju u proseku dva puta brže ukoliko se uzima mumio. Osim toga, brojne studije i istraživanja u poslednjih tridesetak godina govore u prilog pozitivnog dejstva mumia u lecenju bolesti perifernog nervnog sistema, radikulita, neuralgija, teških slucajeva neuralgije nerva trigeminusa, kao i nekih oboljenja centralnog nervnog sistema.Potvrdeno je i antikoagulativno dejstvo mumia, kao i njegovi pozitivni efekti na funkciju kardio-vaskularnog sistema. Ima dokaza da mumio stimuliše regenerativne procese kod infarkta miokarada, kao i da ubrzava procese obnavljanja svih mišicnih, koštanih i nervnih tkiva i krvi.
U vidu dopune banjskom lecenju, mumio se odlicno pokazao i u terapiji cira na želucu i dvanaestopalacnom crevu. Kod tromboflebita dubokih vena donjih ekstremiteta koristio se u eksperimentalne svrhe mumio u kolicini 0,3 grama jednom u toku 10 dana. Ustanovljeno je da su simptomi oboljenja nestajali u potpunosti posle 8 do 10 dana. Odlicni rezultati su postignuti u lecenju paradontoze uz pomoc rastvora mumia.
Iz podataka dobijenih sa Moskovskog medicinskog stomatološkog instituta vidi se da mumio potpomaže korekciju imunog statusa coveka kod skrivenih imunodeficitarnih stanja. Bolesnici od infekciono-alergijske bronhijalne astme, kod kojih je otkriven deficit T-sistema imuniteta, dobijali su po 0,15 g mumia dva puta na dan, tokom 15-20 dana. Posle završetka lecenja ustanovljeno je da su se T-celije u krvi približile normalnim vrednostima.Mada je pred naucnicima još dug proces potpunog izucavanja osobina i svojstva mumia, ono što se o njemu može reci je da spada u eliksire, odnosno biostimulatore prvoga reda. Preporucuje se vecini ljudi, ali i pored njegove relativne bezopasnosti, ne savetuje se osobama koje su sklone krvarenju, hemofilicarima i onima koji imaju povišen krvni pritisak. Predoziranje može dovesti do psihickog rastrojstva!
Nikome se ne savetuje samodijagnostikovanje i samolecenje; neophodno je da se pre svakog uzimanja eliksira posavetujete sa svojim lekarom ili lekarom specijalistom za odredenu bolest.Takode je neophodno da preparat koji budete koristili ima oznaku kvaliteta i ispravnosti, s obzirom da se i u ovom slucaju, kao i uvek kada je rec o eliksirima i balzamima, mogu pojaviti razni surogati i falsifikati.
Vera Horvat
http://www.herbateka.eu/mumio
Tema: Mumio (Pročitano 27625 puta)