Tema: MS filozofija ;)

[Sklerozica]

Neka bude ovo jedna neobavezna tema za MS. Razlog je Asjino mišljenje iz sledećeg teksta:  http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,39.msg6058.html#msg6058

Vadim citat...

Razmisljajuci o njenom prihvatanju bolesti shvatila sam da ako tacno znas sta hoces nista nije nedostupno bez obzira da li si bolestan ili ne; um caruje - snaga klade valja.

Ovo mi je jako zanimljivo. Imaš duži staž sa Multiplom od mene i možda je to razlog što ja ovo ne razumem. Nakon skoro 8 godina, mog "druženja" sa MS-om, ne bih mogao da kažem ovako nešto. Od nekada, hiper aktivne osobe, došao sam u situaciju da se osećam kao neki tigar u kavezu. Duša hoće, um hoće, mozak hoće ali telo ne može. Shvatam ja da se MS ne manifestuje isto kod nas, ali kako izvesti ovo, t.j. sprovesti u delo izreku "um caruje - snaga klade valja" ? Kako? Ne pišem ovde o svojim problemima ali evo jedne sveže situacije. Pre par noći, neće san na oči. Tek pred jutro, zaspim. Kada je došlo vreme za buđenje, ustajem i vidim gde sam. Ako odem na posao, gotov sam, tako se osećam. Par tenutaka razmišljanja i uzimam telefon da javim da neću doći. Verujem, da sam otišao, sada bih bio u novom relapsu. Od jedne neprospavane noći!!! Koliko puta muta mi se desilo da se osetim u toku dana, kao loša baterija. Uključiš sijalicu i vidiš kako sve slabije svetli, iscuri sva energija iz nje (mene). Tada, daj mi samo krevet i ako mogu da zaspim i da se napunim. Bez obzira na sve, hoću mnogo toga ali ne mogu!!! Mozak mi i dalje, delimično, radi kao nekada. Tera me napred, gura, motiviše, ali onda onda naiđe taj "stepenik" od tela, koji ne mogu preći. Prilagodio sam se svojoj situaciji, donekle, očigledno nedovoljno. Gde je ta granica koju treba postaviti i reći ovo nemoj, previše je za tebe! Gde? Gde naći vreme koje nedostaje? Kada uraditi ono što želiš, ako veći deo dana prođe u poslu i odmaranju? Mnogo pitanja? Malo odgovora ili pogrešni odgovori? Možda pogrešan pristup pitanjima? Filozofija života?

Šta i kako dalje?

[Asja]

Ja potpuno drugacije prihvatam ms. Kada je dosla i uhvatila me pod ruku (ili ja nju, to nikada necu znati, ipak mislim da sam ja nju) nisam se mnogo otimala, nije mi bilo pravo, ali sam mislila i danas isto tako: Bog mi je poslao bolest da mi na nesto ukaze. Na sta? Da je moje telo podjednako bitno kao i moj duh, dusa i da jedino u sadejstvu mogu funkcionisati normalno. Do pre bolesti nisu jer je: duh srčan ali je telo slabo.

I danas je tako, ja jos neke lekcije života nisam dobro savladala a to su: da ne moram uvek biti spremna, da mogu reci i ne, da ne brinem, pa sta ako sam bolesna.....

Kažes da si bio hiperaktivan, to nije dobro i organizam jednostavno nije mogao više da prati taj tempo i dosla je bolest kao jedino resenje. I ona te sada brani od tebe samog, zvuci cudno ali je tako.
Onda dolazi ona cuvena recenica koju ja mrzim a koja je tacna: pomiri se sa nastalom situacijom, ovo breme ne mozes poturiti mozes samo popridignuti.
Sada uz ms vladaju nova pravila: raspored snaga, odvajanje bitnog od nebitnog, jednostavno nije vise nista isto, uzmi ili ostavi, igraj sa podeljenim kartama najbolje sto mozes, shvatis i prestanes da se ljutis, da patis.

Ja se ne ljutim na ms i na podeljene mi karte. Mogu misliti kako je njoj sa mnom kada je ne slusam.

I razmisljam da bolest nije nesto najgore sto moze da se desi u zivotu, ima i gorih stvari.....

[Maka]

Bog mi je poslao bolest da mi na nesto ukaze.

Sada uz ms vladaju nova pravila: raspored snaga, odvajanje bitnog od nebitnog, jednostavno nije vise nista isto, uzmi ili ostavi, igraj sa podeljenim kartama najbolje sto mozes, shvatis i prestanes da se ljutis, da patis.

I razmisljam da bolest nije nesto najgore sto moze da se desi u zivotu, ima i gorih stvari.....

Ovo su meni neke kljucne recenice, misli koje mene vode.

Prvo mislim da sam se od kada sam dobila dijagnozu popravila kao licnost. Ne sudim vise tako ostro, umem bolje da vidim drugu stranu, bolje shvatam tudje probleme, nemogucnosti. Popustljivija sam, i prema drugima i prema sebi. Ne moram vise da budem prva i najbolja. I lakse je.

Definitivno su nova pravila. I sto kaze Asja, ne ljutim se. Prosto igram sa kartama koje imam. I nije to malo. Pa pogledaj sta si sve napravio ti ovde, na ovom forumu, koliko si se angazovao da pomognes svima nama, mnogima pomogao sa informacijom, zar je to malo. I ko kaze da je nesto sto je tamo izvan vaznije. I nemoj vise da te cujem da kukas za hranu. Samo gledaj iz drugog ugla, prosto prihvati to kao pravilo i cao. Ne misli, ne iscrpljuj se sa onim sto ne mozes da promenis.

Ja sam prosto zaboravila da sam bolesna, odnosno nije to najvaznije. MS nije moj zivot, ona je tu, neke mi stvari ne dozvoljava, ali ostaje toliko drugih koje hvala Bogu mogu.
Zivim zivot kao da je nema. Imam svoje male ciljeve, koje ostvarujem i guram dalje, i lepo mi je kada idem napred.

A kad je losije, samo se malo sklonim u stranu, sacekam da prodje i brzo zaboravim i onda dalje, radujes se svakom danu, svakoj novoj uradjenoj stvari i ne kukas sta ne mozes, nego cenis sta mozes.

I da najvaznije, bar meni, vera u Boga. Ali to je vec licna stvar.

[Sklerozica]

Izgleda da je dobar naslov teme.

Bog mi je poslao bolest da mi na nesto ukaze. Na sta?

Dobro, verujem da skoro svako od nas ovo zapitao, ali ja taj odgovor još nisam našao.

Jesam naučio neke stvari, usporio sam ritam života ali opet ne kažem ovako:

pomiri se sa nastalom situacijom

radije kažem, prilagodio sam se (donekle) i verujem, dok sam živ, neću se pomiriti. Možda je to greška ili ja još uvek ne rezonujem na ispravan način ali je tako.

Zivim zivot kao da je nema.

E ovome se divim kod tebe. Možda baš zbog te svoje ranije, hiperaktivnosti, nisam u stanju da izvedem ovo. Voleo bih ja ali ....

Pa pogledaj sta si sve napravio ti ovde

Vidiš, ja to ne gledam tako. Radije bih rekao da je to zasluga svih nas koji smo ovde, i onih koji će tek doći. Osim tehničkog dela. Tu sam sam. 

I da najvaznije, bar meni, vera u Boga. Ali to je vec licna stvar.

Slažem se sa ovim.

I sada dolazimo do ove rečenice:

Ne misli, ne iscrpljuj se sa onim sto ne mozes da promenis.

Prvi deo (ne misli) ne mogu nikako da progutam. Pa moram da mislim o mnogo toga. I pored svega, ja sam još uvek hranilac porodice.
Drugi deo (ne iscrpljuj se sa onim sto ne mozes da promenis.) kao odgovor mogu samo da ubacim jednu molitvu za koju i ne znam čija je.

Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da to dvoje razlikujem

Sada mi ovde nedostaje onaj smajli što bije glavom u zid. Hoću sve da promenim. 

 

[sama]

Meni je neko jednom rekao pomiri se sa nastalom situacijom.Od tada mislim da se mnogo toga promjenilo da sam se ja promenila.Ja ne mogu da se pomirim nikada ali sam prihvatila neke stvari da bih mogla da idemo dalje.Ja mozda ova gledam sa "drugu stranu" ali i ona takvu verbu ima  da moze sve da se promeni .Ona je prihvatila sitaciju., ali i bori se da se nesto smeni .Pitanja su uvek tu, vise nego odgovori .
,

[Asja]

Vraticu se na slucaj Silvije: ona je sve postigla kada je vec obolela i kao takva, sa tim snagama izvagala je i odlucila da zasnuje porodicu i to je ostvarila. Znaci njen um, zelja ili nazovite to kako hocete ju je doveo tu gde jeste a ne njen hod jer da je tako ne bi mrdnula dalje od fotelje.
Ponavljam ona je uspela sa ms-om, malo je takvih....

Sto se tice termina: pomiriti se, treba ga koristiti, ja mislim, na sledeci nacin: pomirila sam se sa dijagnozom ali ne sa stavom da je tu kraj price jer - nije.

Beti Lams je na svom sajtu pomenula da ms ne smatra bolescu vec stanjem i da organizam ima svoju prirodnu apoteku, nagon za samoizlacenjem samo mu treba omoguciti da pronadje to stanje (dijetama, vezbama i psihickim stavom).

E upravo stav koji zauzmemo, mislim, da je kljucan jer za nekoga je nesto stres a za drugoga to isto nije.

Jer ne mogu vam pomoci i najstrucniji lekari ni lek koji to zaista jeste ako niste u miru sa sobom i okolinom. Primer je dulc ili mikland (ne secam se tacno) koji i pored enkortena je uspio da stresnom situacijom omete rad ovog leka. Pa se vi sad vidite sta cete i kud cete:)

[amia]

da i meni su prjatelji lekari rekli
bog ti je  verovatno hteo da kazes da ovako vise nije moglo
hiperaktivna
jedem ili nejedem u toku dana
kilometri prevaljeni
resavanje svih problema
od struje
do ljubavnih zdravstvenih
problema moje dece
bdenje u kamenici
sama danima uz majku
sama je sahranila
sama i samo sama
i sve mogu
a sad ne mogu
sad moram da naucim
da zamolin da
mi se pomogne da nesto odradim
da podelim obaveze
odluke
probleme
nesto i nece
deca furaju svoju pricu
muz
i dalje ocekuje
da ja nosim
svo breme
i da vecito budem dezurni krivac.
nekako taljigam
tesko je
jer ne izgledam kao da mi nesto fali
pa misle ...dobro je
a ono nije....
krizirala sam
imala uspone i padpve
ali samo zbog lose logistike u mom okruzenju.
rece mi cerka
lakse joj je da ne misli o mojoj bolesti
jer kad ne misli
ona ne postoji
da probam....i ja.....

[Maka]

Pomiriti se.
Ja to vidim ovako, umesto da trosim energiju na samosazaljevanje jer me je nesto strasno dopalo, ja je trosim na zivot. A zivot je sve oko nas. Ne samo ono sto zdravi namecu kao model.
Zivot je lepsi kada nesto procitas, kada odgledas film, kada napravis novi izgled foruma
Sta znaci biti uspesan, ne ni Nobelova nagrada, ni svetski rekord, vec kada je tebi dobro, kad si srecan, ma sta to bilo.

I ja radim, ne mogu da kazem da sam jedini hranilac, ali je moja plata jako bitna.
I ne gledam stalno sta bi sutra ruzno moglo da se desi, pa od kad sam dobila dijagnozu svasta se i lepo desilo, ja gledam tako, desice mi se lepe stvari.
I ne dam da me pobedi samo zato sto postoji. Gledam da ja nju pobedim, resenje je tu negde, nada, vera.

I stvarno zivim kao da je nema. Ne mislim da ne mogu da je prihvatim, ali ne dam ni da me opterecuje. Digla sam i kredit za stan, i ne mislim sta ako sutra ne mogu da radim da otplacujem. Ako do toga, ne daj Boze dodje, onda cu se batrgati.
Da uzela mi je neke aspekte zivota, ali samo ono sto bi se moglo nazvati hedonizam, ali mi je dala smirenost, i mir same sa sobom.

Secam se kada mi je doktorka saopstila dijagnozu i ispricala osnovno, a ja pocela da kukam necu moci da skijam, necu moci da idem na more, da plivam, necu moci... Sada se tome smejem. Moras da predjes tu neku stepenicu i to sam, ja sam isla i kod psihijatra kada sam dobila dijagnozu i ako me je profesor Levic ubedjivao da je to glupost i da ne idem. I da sam moras da pobedis to saznanje, i da nastavis normalno da zivis, tu niko ne moze da ti pomogne. A mozes i ovako da gledas, pogledaj kako je poginuo glumac Milenko Zablacanski. Jedan dan je imao sve, slavu, uspeh, popularnost, a onda ga u sekundi nema.
Nas je Bog samo opomenuo i dao nam ceo zivot, malo drugaciji.

A ja odoh da radim jer ce me direktor opomenuti za izvestaj koji je jos juce trebao da se napise, ali bas me briga Imala sam vaznija posla, kako da Sklerozici pomognem da shvati da je srecan.

[Sklerozica]

Imala sam vaznija posla, kako da Sklerozici pomognem da shvati da je srecan.

Sada samo mali osvrt na ovo a večeras šire.

Mako, znam ja to. Ne tražim od života puno. Napravim po neki put, korak po oštrici ali generalno u redu je. Da je malo više vremena, bilo bi bolje, ali šta je - tu je. Idemo dalje sa onoliko snage koliko imamo.

   Pazi se direktora. 

[sama]

Stres,Kako se vi spravate sa stresom?
Sta je za neko stres za drugi nije.Dali treba nauciti kako zivjeti sa stresom, jer je on uvak prisutan,ili treba se nauciti kako se  braniti (izbeci) od njega, ako je to ikako moguce.Ili mozda izbegavati koliko je moguce ,situacije za koji sam smeta da su za njega stresni.

[Sklerozica]

O stresu ima nekih priča, na ovom linku. http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,37.0.html

[Maka]

Na onoj temi sto pominje Sklerozica sam nesto pisala, ali svaki dan se trudim da radim na sebi, tako da sad i stres gledam drugacije.
Opet sam malo promenila ugao posmatranja, i nekako snizila nivo svog emoionalnog reagovanja, tako da rec stres vise kod mene ne postoji.
Postoje problemi koji se lociraju i resavaju ako moze, ako ne zaborave. I bez ikakve sekiracije, bez emocija.
I sve to vise nije ni stres ni problem, vec jedna nova stranica u mom zivotu. Prosto, ima ih i lepih i ruznih i kraj.
I sve mi se vise svidja ona recenica, koju primenjujem kada nema resenja, Sutra je novi dan.
I da od negativnih ljudi se sklanjam.

[Roxi]

Jako mi se svidja kako razmisljaju Asja i Maka.
Ja sam u pocetku, pokretna, a ipak bolesna bila u mnogo vecem problemu i monogo nesrecnija nego sad u kolicima.
Prihvatam sada da sam bolesna ali ne da sam nemocna vec samo da moram da pazim na stvari na koje nisam ranije morala da pazim. Vezbam i vidim da sve to ima vrlo smisla jer mi je bolje iako bez lekova.
Smirenija sam mnogo, prihvatam sebe takvu i nalazim zadovoljstva tamo gde ih ima, jer ih, zaista, ima! Primecujem da i okolini vise prijam ovako, pozitivna.
Najteza faza je bila kad sam bila bolesna, to se nije videlo i uporno sam pokusavala da se predstavljam da sam zdrava, a to nisam bila.
Svi mi za sebe od ranije kazemo da smo bili hiperaktivni, a nismo. Mi smo samo bili ZDRAVI!

[Asja]

Da, sada se moze diskutovati i o hiperaktivnosti i tome kakav je profil prosecnog msovca.

Setih se Roja Svanka i njegovog opisa iz njegove knjige koja govori o ms dijeti (objavljena jos 1972) i izmedju ostalog je naveo i to, da su msovci: Uglavnom atraktivne osobe, nervozne, napete, da retko napustaju svoj posao jedino ako je bolest uznapredovala pa ih onemoguci, da zele sve znati o svojoj bolesti tako da je nemoguce bilo sta sakriti od njih.
Ako vec zelite da opovrgnete ovaj opis samo da napomenem da je on to rekao posle vise od 3000 pacijenata koje je lecio.

[Peca_Le]

Mislim da bih ja mogao biti 3001
Sve je tacno, verujem mu bezrezervno.