Ne sjećam se da sam nekad pisao ovdje nešto, ali cenim
da je vrijeme za jednu rekapitulaciju.
Bio sam u JNA, godina 1991. 30. april, ja dobio odsustvo, vikend za praznik, to se sanjalo. Dođem kući probudim se prvog maja, utrnula lijeva ruka i noga. Rekoh, sigurno od spavanja pošto sam se probudio na toj strani. Kako dan odmiče sve gore i gore. Sutradan još gore. Ne idem doktoru, da se vraćam u kasarnu, ne pada mi na pamet, i tako doguram do 5.5. Šestog odem u stacionar, doktor kaže HITNO u Zagreb. Ooo, ooo. Ne miriše nešto. Odem ja u VBZ (Vojna bolnica Zagreb), normalno prime me. Mene ništa ne boli samo noga i ruka kao da nisu moje. Noga se vuče za mnom, a rukom ne mogu ništa, baš ništa. Ispitivanja, slikanja, itd. Sve po redu kako i pripada. Meni se negdje oko 20.05. povuku svi simptomi bez ikakve terapije. Nisam dobijao čak ni vitamine. Uglavnom poslije likvora (to je za posebnu priču) i magneta date su kao dvije dijagnoze: tumor na mozgu i MS. Hoće da rade biopsiju. Srećom (prvo uplitanje Nekoga ili Nečega) najbolji neurohirur na VBZ je moj zemljak. Tu ih on propisno izruži, a ja kažem da hoću drugo mišljenje. Tu ostanem do 13.06., a 14.06. već sam kod kuće kao nesposoban za vojnu službu. Aprila 1992. godine odem na VMA. Tamo mi, normalno, potvrde MS. Međutim, nečiji sin je došao na specijalizaciju i trebalo je otvoriti nečiju glavu. Srećni dobitnik sam bio, opet normalno, ja. Srećom, (drugo uplitanje Nekoga ili Nečega) moj doktor i načelnik patologije (moj zemljak) nisu htjeli ni da čuju. Išlo je dotle da su prijetili da će sve objaviti. Poslije mjesec dana puste me kući, međutim kući se ne može. Rat. Dojdem kući mit flugcojg
, a ovde ko u filmu. Mrtvi, ranjeni, osakaćeni. Sve momci s kojima si išao u školu, družio se. Utrneš, stisneš zube odležiš i ideš dalje. O doktorima nema ni govora, niti imaš benzina da im odeš, a i oni ljudi jednostavno nemaju vremena za ovakve. Sahranjuješ braću bez glava, imaš relapse i ideš dalje. Moji čuju za interfero i hoće da me šalju u Izrael 2 puta po 6 mjeseci. Normalno odbijem to.
U tome jelte, prođe i rato. Oženim se ’96. A onda BUM, BUM, BUM. Mlada imala tri spontana. Kažu treba opreacija. 2001. godina upregnu se sve veze, nađe mjesto u bolnici, angažuju profesori. Završe se pretrage, a oni nam kažu da operacija ništa neće popraviti i da je ne preporučuju, na čemu sam im do smrti zahvalan. Izađe mlada iz bolnice, ja gledam okolo. Kao da nisam na ovom svijetu, nemam pojma gdje bih okrenuo, šta raditi. Čak sam pomišljao i da se predam. Što rekao Manda u Lepa sela „dosta je kume, ja sad odo“
. Onda mi kum mog brata kaže što ne pokušamo da odemo kod nekog čovjeka iz Borče. Mislim šta ima da se izgubi. Odemo, on nam da neke čajeve za čišćenje organizma i zakaže mazažu za mladu kod jedne žene iz Rume. Odemo na masažu. Ona namjesti šta je već namjestila i 2003. godine rodi se Konstantin. Od tad više ne vjerujem u Boga, od tada ZNAM da je On tu.
Narednih godina relapsi i relapsići, bolovi dolaze i odlaze, a onda dođe 2010. Relaps u martu, a onda u aprilu. Malo slabiji nego onaj prvi ’91. Istrpim i to. Rekoh, ako do sad nisi primao ništ, bogami nećeš ni sad. 2011. odem u Niš na intrrvenciju. Poslije intervencije sam bio super. Mislim da sam ja jedini koji ima takvo iskustvo sa intervencijom. I bio sam relativno dobro sve do 05.08.2012.godine. A onda su me dva lokaliteta iz čist čistijana mira pošteno izdegenječila (vidjeti Vukajliju). Doduše, bez upotrebe kobri. Nastaje pokao. Sve je otišlo u ...... (tamo gdje ne treba). Čini mi se da relaps nije prestajao, bolovi takođe. Pošalju me na magnet- nova lezija koje nije bilo na okcipetalnom rogu. Odem u Rumu na masažu i malo se povratim. Sve se kao smiri, a onda opet. Još gore. Po prvi put dobijem tremore i to svuda. Na lijevoj strani, na desnoj, na leđima, desni kapak. Odem kod doktrice, a ona se kao prepade. Pošalje me na EP, kad tamo nova lezija na moždanom stablu. Užas. Odmah se sjetim sestre svog oca koja je 10 godina bila nepokretna, a na kraju samo mogla micati očne jabučice. Živ sam se us..., kad ne crko od straha. Toliko da svojima nisam ni rekao za ovu novu leziju. Onda me prijatelj prosto natjerao da odem kod ovog čovjeka, i danas sam to gdje sam.(to bi bilo četvrto uplitanje)
Tema: Pogled unazad - naše priče (Pročitano 322303 puta)