Равноправни уз помоћ тумача
За разлику од САД, Швајцарске и других земаља, око 30.000 глувих у Србији зависи од помоћи и добре воље других људи у болници, на суду, у школама, општинама
Глуве и наглуве особе у Србији могле би коначно, после више деценија, да добију гестовног тумача у свим јавним установама. Расим Љајић, министар рада и социјалне политике, поводом обележавања Међународног дана глувих, најавио је да ће закон о знаковном (гестовном) језику бити донет до краја следеће године. То је за „Политику” потврдио и Владимир Пешић, помоћник министра задужен за заштиту особа са инвалидитетом. Он објашњава да би најављени правни акт регулисао коришћење тумача знаковног језика у свим установама, у случају када за то постоји потреба. Примера ради, наводи Пешић, сада није прописима регулисана ситуација када се на суду појави особа оштећеног слуха. Убудуће би у тим случајевима глувима био доступан тумач гестовног језика. Међутим, пре доношења закона, знаковни језик мора да буде стандардизован.
– Стандардизација је процес који траје годинама, али мора да постоји неки минимум који би био довољан за усвајање закона. Због тога ће, највероватније у новембру, бити одржана међународна конференција у Београду, посвећена тој теми – најављује Пешић. Он додаје да би проблем могао да представља недовољан број тумача гестовног језика и каже да сада није јасно ко их лиценцира, али да ће будући закон и то регулисати. Кад је реч о закону о псима водичима, на чијем доношењу инсистирају удружења слепих, наш саговорник није могао да прецизира када ће он бити усвојен, али напомиње да су већ ангажовани стручњаци за његову израду.
Како наводи Миле Цревар, члан Извршног одбора Савеза глувих и наглувих Србије, та организација већ 60 година покушава да обезбеди доношење закона о гестовном језику и од сваке владе добија обећања о помоћи.
– Као што слепи имају право на водича, тако и глуви треба да имају тумача уз чију би помоћ могли да комуницирају са околином. У Сједињеним Америчким Државама, Швајцарској и другим земљама глуви имају тумача у болници, на суду, у школама, општинама, док 30.000 глувих у Србији зависи од помоћи и добре воље других људи. Са тумачима бисмо били равноправни са осталим грађанима – напомиње Цревар. Као добар пример он наводи Хрватску телевизију која на телетексту емитује титловани текст вести. На оним нашим телевизијама које имају гестовне тумаче, тврди Цревар, њихови знакови нису увек јасни. Он напомиње да у Србији постоје само 43 судска тумача за гестовни језик и то углавном из старе Југославије, док последњих година Министарство правде није издавало сертификате.
Драгиша Дробњак, секретар Савеза слепих Србије, сматра да би закон о псима водичима требало донети што пре иако су, због високе цене, пси доступни веома малом броју слепих. Тај пропис би, према његовом мишљењу, отклонио препреке у коришћењу паса у трговини, ресторанима, саобраћају.
– Ипак, наш приоритет није закон, него што већи број помагала, белих штапова, сатова, писаћих машина на Брајевом писму, компјутера са говорним програмима. Важно је, такође, и да се реши проблем уџбеника и стручне литературе, јер без образовања нема ни бољег положаја за слепе – истиче Дробњак.
У Савезу слепих наводе и да би универзално Брајево писмо требало прилагодити српској азбуци и да би компјутери са говорним програмима требало да замене веома гломазне књиге на Брајевој азбуци. Тиме би, како кажу, информације слепима биле доступније.
А. Маринковић
политика