Tema: da nije tuzno bilo bi smesno

[Sklerozica]

Naravno da ne uzimam za zlo. Možda i grešim ali meni to tako deluje. Ako je baš situacija da je vezana samo za kuću, onda izbora nema. Asja jeste spomenula "ali za vani..." no nisam to shvatio kao da baš mora u kolica. Spomenula je skuter, nije ni to loše.
Ne znam, možda ovo iz mene govori strah. 

[Roxi]

Naravno da je strah! I ja sam ga imala. Taj strah nam mnoge stvari oduzme, mada, ponekad i pomogne....
Ko bi znao sta je naj pametnije?.... Lutamo mi svi prilicno.

[Sklerozica]

Nekako mislim, da ako jednom stanem, stao sam. Ne volim o tome da razmišljam ali neki put se upustim u neko filozofsko razmišljanje. 99-te, kada sam mobilisan, najveći strah mi nije bio da poginem, nego da ostanem živ ali kao invalid. A? Šta kažeš na to? Kao da sam realizovao svoj strah. Snaga misli? 

[Roxi]

Tako sam se ja oduvek uzasavala invalidskih kolica, od kako znam za sebe!
I eto, snaslo me!
No, nije to ono najgore.

[Sklerozica]

Nisam se užasavao od kolica. Uvek sam i ljude u kolicima gledao sa saosećanjem, ja sam se uplašio da ne budem na teretu nekome, porodica (bliža i dalja).

[Roxi]

Ali ljudi, ja se uopste ne osecam kao invalid - ne znam koliko je to umesno napisati.
Ja jesam - realno - invalid, ali se ne osecam kao takva.
Jeli to normalno?

[Roxi]

ja sam oduvek imala potajno strah od kolica, kao da sam znala da cu sesti u njih na duze vreme...
Naopako, nisam se uzasavala ljudi u kolicima vec sebe u njima.
Razumes me?

[Sklerozica]

Razumem ali mi ovo izgleda kao i da si ti realizovala u stvarnost, svoj strah.

[Roxi]

Da, na zalost...

[Roxi]

Kakva nam je ovo bolest?! Mislim da koliko ona upravlja nama toliko i mi, ako imamo malo vise volje, mozemo da upavljamo njom.
Imas li nekad osecaj da je tako?

[Bill]

mislim da su svaki pacijent, svaki organizam prica za sebe. tj. kod svakog sama bolest drugacije diktira svoj tempo i dinamiku a mi samo u izvesnoj meri mozemo na to da uticemo. ali zato mozemo puno da uticemo na ostale zivotne okolnosti. tu su sva osecanja, koja se i ovde pominju, dobrodosla i korisna. asja – briga, roxi – jaka volja, sklerozica – optimizam. sve je to normalno.
posto sam sad u fazi pocetka koriscenja kolica, zelim da ohrabrim mladje pacijente. kada to postane nuzno, kolica su tu ipak da olaksaju stvar a nisu jos jedna prepreka.
a narocito da ohrabrim sve koji su “solidno” sa kretanjem i na nogama, da se i ne opterecuju puno ovom pricom. vec ukoliko i razmisljaju o kolicima, da grade pozitivan stav.

ono sto opterecuje i baca mracnu senku na sve to, a ne mora tako da bude!!! (za razliku od bolesti koja mora),  je socijalni status invalida, nacin sticanja i kvalitet kolica i drugih pomagala koja se izdaju na nalog. sama organizacija problema. e to je bruka i sramota ovog drustva.

[Roxi]

Da Bill, potpuno si u pravu!
Za sve!

[Tia]

Ja nisam u kolicima i nemam ms ali nekoliko godina sam bila pokretna samo po kuci, i odlazak do kola ispred zgrade je bio "dogadjaj" a par meseci skoro da ni iz kreveta nisam ustajala. I ja sam tada jako zelela da imam kolica! Nisam godinama izasla da prosetam pored reke, da prosetam bilo gde a posto to nisam mogla da izvedem nogama kolica su mi bila idealno resenje! Lepo sednem i vozim se i idem gde hocu, mogu sa drustvom malo da prosetam i sl. Cak mi je bilo jako simpaticno da sebe zamiljam kao Broja 1, nisam imala strah, cak sam sanjala kolica kao neku veliku pomoc! Medjutim moja doktorka nije htela ni da cuje, ni po koju cenu! Ne, ne, ne i tacka! I nista moja ubedjivanja da je to jedini nacin da izadjem iz stana, da godinama sa drustvom negde bila i sl! Uvek je govorila da nadjem drugi nacin za to!
Ono sto sam uspela da uradim uspela sam samo zahvaljujuci Bozjoj pomoci jer ja snage nisam imala vise! Otkazuju noge, ruke, na kraju i mozak je poceo da pravi probleme i ja sam tada najvise zelela da legnem i nikad vise ne ustanem, samo za to sam imala snage! I danas sam mnogo bolje nego sto sam u poslednjih 5-6 godina, setam puno, tj. malo po malo ali to je za mene puuuunooo ! Cak i ako bih sad morala da predjem neku relaciju koja je preteska za mene sa radoscu bih sela u kolica i otisla na zelljeno mesto! Kolica su za mene samo sprava koja moze ono sto ja ne mogu i omogucava mi ono sto moje telo nije sposobno da uradi!
Znam jednu devojku koja je u kolicima proputovala i presla vise nego gomila potpuno zdravih ljudi! Sve je to u glavi, mi najcesce sami sebi stavljamo granice!
A meni jedna Roxina fotka gde je ona ustala iz kolica i stoji na nogama ne izlazi iz glave i daje mi mnogo snage da se borim jer vidim da je uspeh moguc! :D:D
Ja mislim da nisu kolica strasna, strasno je odustati od borbe!

[Sklerozica]

strasno je odustati od borbe!

Bravo!! Sa ovim zaključkom se slažem 1000%

[Roxi]

Blago nama za nas!
Ovaj forum definitivno radi ono sto bi i trebao - pumpamo se pozitivnom energijom maksimalno!
Ovo mu dodje poseban oblik dopinga!
Samo napred, ovo deluje!