Tema: Nasilje u porodici

[Tia]

Nasilje nad ženama događa se u celom svetu, međutim pouzdani podaci o nasilju nad ženama i decom ne postoje.Bez toga nasilje ostaje i dalje potcenjen i nevidljiv problem. Od početka rada Savetovališta javlja se veliki broj žena i dece, godišnje preko 4500, koje imaju problem sa nasiljem.

Izloženost žena nasilju ima duboke korene u patrijarhalnoj strukturi društva i tradicionalnoj podeli polova. Promene u javnom životu, poput rata, nemaštine, gubljenja zaposlenja, u značajnoj meri utiču na odnose među ljudima i pogoduju nasilju i u porodici i van nje.

Prema istraživanjima Viktimološkog društva Srbije svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko, a svaka druga psihičko nasilje od strane sadašnjeg ili bivšeg partnera.

Fizičko nasilje je: šamaranje, batinanje, šutiranje, povređivanje,udaranje oružjem ili drugim predmetom.

Psihičko nasilje je: biti pod pretnjom fizičkog nasilja (trpeti uvrede, kritike, psovke, omalovažavanja, biti
 izolovan od drugih ljudi).

Seksualno nasilje je: Silovanje, biti primoravan na seksualne odnose protiv svoje volje i zelje.

Materijalno nasilje je: uništavanje tvojih ličnih stvari ili kažnjavanje oduzimanjem para za hranu i ostale potrebe. Ne davanje novca za potrebe domaćinstva.

Nasilje nad decom čine i očevi i majke, međutim sama deca nasilje vrlo retko prijavljuju jer ga ne  prepoznaju. Nasilja nad decom ima mnogo više nego što se pretpostavlja i najčešće ga prijavljuje komšiluk i  rodbina. Svako nasilje u porodici u kojoj ima dece je i nasilje nad decom bez obzira da li su mu deca neposredno izložena.
Svako nasilje u porodici u kojoj ima dece je i nasilje nad decom bez obzira da li su mu deca neposredno izložena.Deca iz takvih porodica postaju ili nasilnici ili žrtve nasilja.

Utvrđivanje rasprostranjenosti nasilja nad ženama i decom neophodno je radi donošenja programa intervencija za zaštitu.

Na osnovu navedenog broja poziva, koji čini jedan reprezantativni uzorak i obrađenih podataka utvrdjeno je:

FIZIČKO NASILJE čini 70% i to su po pravilu najekstremniji oblici nasilja (prelomi ruku, prelomi nosa, povrede glave, izbijanje zuba).U ovoj kategoriji su i slučajevi fizičkog zlostavljanja žena u toku trudnoće i periodu dojenja. Žene se ponekad jave i da bi ostavile dokaze da su zlostavljane u slučaju da im se nesto desi.

PSIHIČKO NASILJE je drugo po učestalosti nasilja koje se prijavi. Treba dodati da se žene koje trpe fizičko nasilje trpe istovremeno i psihičko nasilje, dok u obrnutom slučaju to ne mora da bude slučaj.

SEKSUALNO NASILJE često prati i fizičko i psihičko nasilje, a u većini slučajeva ti oblici nasilja se čine zajedno.

Nasilje najčešće čine supruzi, bivči supruzi i vanbračni partneri i to u 78% slučajeva. Na drugom mestu su sinovi 9%, a na trećem očevi 4,2%.Ćerka se u ulozi nasilnice javlja u 2% slučajeva, dečko u 1,8%, a majka i svekrva u 1,6%.

Odnos nasilnik-žrtva ima veze i sa godinama žene. Nasilje od strane partnera najčešće trpe mlade i žene srednjih godina, dok nasilje od strane sinova je karakteristično za starije žene (preko 60 godina), a nasilje koje čine očevi odnosi se na vrlo mlade žene, devojke.


POSTOJE TRI VIDA ZLOSTAVLJANJA:

FIZIČKO

- udaranje, šamaranje, guranje, davljenje, bodenje, šutiranje…

- gađanje raznim predmetima

- zaključavanje, ugrožavanje slobode kretanja

- izlaganje opasnostima

SEKSUALNO

- prisiljavanje na seks kada vi to ne želite

- prisiljavanje na seksualne radnje koje ne volite

- kritikuje vaše seksualne radnje

EMOCIONALNO

- govori vam da ste debeli, ružni, da vas niko neće…

- govori vam da ste glupi, loša majka

- optužuje vas da imate aferu ili da pokušavate da zavedete drugog

- uskraćuje vam ljubav, govori o svojim ljubavnim aferama


Izvor: Savetovalište protiv nasilja u porodici

[Asja]

Sta si Tia zaredila sa ovim teskim temama? Ovo me podseca na casopis "Most" udruzenja MS VOjvodine koji su jedno vreme objavljivali feljton o sektama!!! Kakve , molim vas, ima veze sekta i MS? Eto, uredjivacka politika toga casopisa je smatrala da ima.

Mozda bi trebalo da budu teme nasilje nad pacijentima u zdrastvenim sluzbama.

[Tia]

sta je problem, sto je tema "teska" ili sto nasilje u porodici nema veze sa hendikepiranim ljudima?

Ako je prvo, nisam sad nesto u fazonu da redjam teske teme ali meni ovo uopste nije nesto posebno "teska" tema. Mislim, tema jeste teska ali nije nista teza od bilo koje druge, isto tako bilo koja tema iz Dg ili .... bilo koja. A i ne mogu da izbegavam nesto samo zato sto je tesko, najvise zato sto se tako te teske stvari obicno ucine jos tezim ....

Sto se tice veze izmedju nasilja u porodici i hendikepiranih osoba .... pa svaka hendikepirana osoba je clan neke porodice, pa i porodice u kojoj ima nasilja. Nazalost i sama ponekad trpi nasije u toj porodici.
Ovo je sajt koji se bavi svim problemima sa kojima se hendikepirane osobe mogu susresti a, nazalost, jedan od tih problema je i nasilje. Zelim ovim tekstom da kazemo ljudima da preoznajemo i ovu vrstu problema i da smo tu da pomognemo.
Nasilje je tema o kojoj zdrave, materijalno obezbedjene i samostalne osobe cesto cute, zamisli kako je hendikepiranoj osobi koja ima jako malo (ili ih uopste i nema) nacina da se izbori sa tim. Na posletku samo mali broj hendikepiranih ima i mogucnost koriscenja kompjutera (da potsetim, invalidi spdaju u socijalno najugrozeniji sloj drustva) a koliko je tek onih koji ne mogu sesti i pisati o svom problemu, koliko je onih koji ni telefon ne mogu okrenuti i traziti pomoc ....
Zato kolko mozemo, moramo pokusati da svakoj osobi pomognemo da se izbori sa tim strasnim stanjem u kojem trpi nasilje. Moramo se medjusobno podrzavati i razumeti jer iako cesto drustvo okrece glavu od hendikepiranih i njihovih problema, mi to ne smemo!
Problem se mora uciniti sto vidljivijim, sto vise pricati o njemu jer on postoji, pa se i na taj nacin se boriti protiv nasilja!

Nadam se da me sad razumes 

[Asja]

Jasno je meni o cemu je rec. Tri godine sam radila u NVO koja se bavi nasiljem nad zenama i decom, dezurstva na telefonu. I naslusala sam se svega i svacega. I na kraju? Slabo sta moze tu da se uradi i od strane drzave i od strane same zrtve jer zakoni nisu potpuni, kada dodje do sudjenja nasilnik uvek nadje nacina da izvrda kaznu (ako  uopste do nje dodje)zene ekonomski zavisne vecinom se vracaju nasilniku i sve je to zacarani krug. Jedino u onim gradovima gde imaju sigurne zenske kuce nesto se olaksa zrtvi. Najveci problem je kada je takva situacija zrtva se uklanja iz kuce, stana a ne nasilnik kako je pravilo po evropskim zemljama jer on je krivac.I tako dalje i tome slicno......mozemo mi o tome diskutovati ali sumnjam da ce iko imati potrebu da pricha o tome....jer ponavljam to su teske teme, drugo je prochitati ovakav tekst a drugo saslusati stvarnu prichu iz zivota

[Tia]

Jasno je meni o cemu je rec. Tri godine sam radila u NVO koja se bavi nasiljem nad zenama i decom, dezurstva na telefonu. I naslusala sam se svega i svacega.

Znaci koleginica

Slabo sta moze tu da se uradi i od strane drzave i od strane same zrtve jer zakoni nisu potpuni, kada dodje do sudjenja nasilnik uvek nadje nacina da izvrda kaznu (ako  uopste do nje dodje)zene ekonomski zavisne vecinom se vracaju nasilniku i sve je to zacarani krug. Jedino u onim gradovima gde imaju sigurne zenske kuce nesto se olaksa zrtvi. Najveci problem je kada je takva situacija zrtva se uklanja iz kuce, stana a ne nasilnik kako je pravilo po evropskim zemljama jer on je krivac.

Slazem se sa tobom da je zakon los ali to nikako ne sme da bude prepreka da zene prestanu da prijavljuju nasilje ili, ne daj Boze, da prestanu da se bore protiv njega! Ako se pomirimo sa tim da slabo sta moze da se uradi onda necemo nista ni raditi, znaci-nasilnici su pobedili i nastavice da vrse nasilje! Ipak, i pored nedovoljno dobrog zakona, dobrog sudstva, dobre policije nesto se moze uraditi. Zakon, sudstvo i policija su u ovoj zemlji losi sta god da je u pitanju, ne samo oblast porodicnog nasilja, pa opet ljudi ne prestaju da se bore protiv toga! Necemo valjda mi prestati?
Ipak i pored takvog sistema cinjenica je da se desava da nasilnik bude osudjen, i da zrtva bude zasticenja!

Bez obzira na to, nekim zenama nije ni potreban zakon ili policija, nekima je potrebna podrska, SVEST o tome da ne teba da trpe nasilje, pravna pomoc ili sl. a to nije nikako zanemarljiv broj.

I tako dalje i tome slicno......mozemo mi o tome diskutovati ali sumnjam da ce iko imati potrebu da pricha o tome....jer ponavljam to su teske teme, drugo je prochitati ovakav tekst a drugo saslusati stvarnu prichu iz zivota

Mozda si u pravu, mozda i ne, ne znam? Ovde smo svi anonimni i to je prednost! Postoje sajtovi gde ljudi zaista pricaju o nasilju koji su preziveli tako da je to moguca varijanta.
Ako neko vidi da imamo razumevanja i za ovu vrstu problema mozda ce nesto napisati ....... U svakom slucaju znace da ima ljudi koji imaju sluha, razumevanja, koji ce saslusati i pomoci koliko mogu!
I to je nesto! Cesto dovoljno! 

[Asja]

Nasilja je oduvek bilo samo sto se o tome nije javno pricalo.
Znaci imenujmo problem, nazovimo stvari pravim imenom da bismo poceli resavati problem.
Mi smo ga imenovali, ali realno jos nismo poceli resavati problem. Nije dovoljno doneti zakon, treba ga primenjivati.
Organizacije za borbu protiv nasilja nad zenama i decom kod nas postoje vise od petnaest godina. Proci ce jos toliko dok se problem ne bude resavao kako valja. Ali bolje ikad nego nikad.
Najteze se menja svest ljudi.
Ali ako hocemo u Evropu, a cula sam da se nesto prica o tome, onda ce se mnoge stvari menjati svidelo se to nekome ili ne.

[Tia]

Ali ako hocemo u Evropu, a cula sam da se nesto prica o tome.......

 

To je ono sto je najvaznije u vezi pristupanja EU, sto da bi nas primili moramo da popravimo mnoge stvari koje nista ne valjaju!

Kako kazes, s`pravom, najteze se menja svest ljudi i to je dugotrajan proces. Pogotovo u zemlji gde, cini mi se, vecina bas, bas ne zeli da shvati da je evo poceo 21. vek i da odavno nema ni turaka ni nemaca, pa su se shodno tome mnoge stvari promenile!

.......... i sad mi nesto pade na pamet ..... mi sad moramo da delamo da bi nasa deca i unuci ziveli u boljem drustvu, i moramo da cuvamo prirodu da bi nasa deca i unuci uopste ziveli  ... itd. Velika odgovornost je na sadasnjim generacijama ....... (odoh u off topic)

[Tia]

"Žrtve treba da govore"

SOS telefon Autonomnog ženskog centra u toku jednog dana dobije deset poziva žrtava nasilja u porodici.

Što je veća medijska pažnja prema tom obliku nasilja, to se žrtve i svedoci više osećaju ohrabrenim da nasilje prijave. Žrtve nasilja u porodici pozivanjem SOS telefona dobijaju informacije o ustanovama kojima mogu da se obrate, mogućnostima za privremeni smeštaj, ali pre svega dobijaju psihološku podršku i pravnu pomoć.

"SOS telefon je, pre svega, jedan siguran prostor za žrtve nasilja. Prostor gde one mogu da govore o svom iskustvu i mogu da zajedno sa nekim ko nije iz te blisko emotivno povezane sredine ili familije da planiraju svoju budućnost“, objašnjava SOS konsultantkinja Saša Pokrajac.

SOS telefon nastoji da kod žrtve razvije osećanje vere u sebe i vrednovanja svoje ličnosti i života.

Kroz razgovor sa psihologom, žrtva se ohrabruje da napravi sledeći korak.

"Pre svega, ono što osobe koje trpe nasilje mogu da urade jeste da razgovaraju o tom iskustvu, da ne ćute. To je prvo i osnovno. Dalje, da dokumentuju povrede, ako ih imaju, da ih fotografišu, da odlaze kod lekara i traže potvrde da bi prijavili policiji“, kaže Pokrajčeva.

Pored žrtve nasilje može da prijavi bilo ko iz njene okoline članovi porodice, prijatelji, komšije.

Ohrabrujuća je činjenica da poslednjih godina s većom medijskom pažnjom ova tema prestaje da bude tabu.

S druge strane, u manjim sredinama u Srbiji i dalje postoje primeri zataškivanja i neprimećivanja ovakvih slučajeva, a na nasilje se i dalje gleda kao na društveno prihvatljivo ponašanje, što je jedan od razloga da mnoge žrtve zlostavljanje trpe dugi vremenski period.

"Istorijski se šalje ta poruka da se ćuti i trpi - svima je tako, svi su oni takvi... Tako da žrtve, žene, najčešće veruju da one, zapravo, ne mogu ništa da urade“, ukazuje Saša Pokrajac.

Nasilje u porodici u Srbiji reguliše se Porodičnim zakonom, koji je na snazi od 2005. godine i delom se odnosi na fizičko nasilje.
I pored definisane odredbe kojim se reguliše takozvano psihološko ili verbalno zlostavljanje koje je poslednjih godina u porastu, stručnjaci kažu da je ono teško dokazivo.

 Izvor: ovde

[Tia]

Dan borbe protiv nasilja nad ženama


Beograd - U svetu se obeležava Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama, u znak sećanja na sestre Mirabel koje je 1960. brutalno ubio diktator Truhiljo.

Odluka o obelžavanju tog datuma doneta je na prvom sastanku feministkinja Latinske Amerike i Kariba, održanom u Bogoti 1981. godine. Na tom skupu govorilo se o porodičnom nasilju, silovanjima i seksualnom zlostavljanju, kao i o nasilju koje žene-politički zatvorenici trpe pod tadašnjim diktatorskim režimima u Južnoj Americi.

Od 1999. godine i Ujedinjene nacije zvanično su prihvatile 25. novembar kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.

Sestre Mirabel delovale su u Dominikanskoj Republici pod imenom "Las Mariposas" (leptiri) kao političke aktivistkinje i postale simbol otpora diktatorskom režimu Truhilja.

Zbog svojih revolucionarnih aktivnosti, hapšene su više puta zajedno sa svojim muževima.

Kada su 25. novembra 1961. godine krenule da posete muževe u zatvoru, uhapsila ih je Truhiljova policija. Sve tri su zadavljene, a njihova tela pronađena su polomljenih kostiju.

Nakon ubistva sestara Mirabel ojačao je pokret otpora protiv Truhilja, na koga je 30. maja 1961. godine izvršen atentat.

Nasilje nad ženama i danas prisutno

Istraživanja, međutim, pokazuju da se vrlo mali broj žena odluči da prijavi nasilnika. Žene trpe nasilje i po 10 do 15 godina pre nego što konačno odluče da potraže pomoć.

Statistika takođe pokazuje da su u više od 70 odsto slučajeva ubistava žena u svetu izvršioci bili njihovi muški partneri.

U Srbiji ne postoji pouzdana statistika o tome koliko je žena žrtava nasilja u porodici.

Prema jednoj prošlogodišnjoj studiji nevladinih organizacija, svaka treća žena u Srbiji trpi fizičko nasilje, dok svakoj četvrtoj preti nasilje.

U više od 92 odsto slučajeva porodičnog nasilja počinilac je suprug ili partner, dok svaka druga žena pretrpi i neki oblik psihičkog nasilja.

Po učestalosti nasilja nad ženama, posle porodičnog slede seksualno nasilje i trgovina ženama.

Evidenicija o nasilju nad ženama je nepotpuna jer veliki broj njih odbija da učestvuje u istraživanjima i ne prijavljuje nasilje, a kaznena politika za prekršioce je blaga.

Kao razloge rasprostranjenosti porodičnog nasilja u Srbiji stručnjaci navode patrijarhalne odnose u društvu, tešku ekonomsku situaciju, izbeglištvo, ratove na prostoru bivše Jugoslavije.

Šovinizam u Srbiji

Povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava ukazalo je da je veliki broj žena u Srbiji svakodnevno žrtva diskriminacije i nasilja.

Šovinistički i seksistički stavovi pokazuju na kom je nivou svest našeg društva kada su u pitanju žene i problemi sa kojima se suočavaju, navodi se u saopštenju i ističe da su učešće žena na upravljačkim mestima, loša prevencija u oblasti zdravstvene zaštite i nasilje nad ženama problemi sa kojima se one svakodnevno nose.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je najavilo da će, u saradnji sa civilnim društvom, resornim ministarstvima, nadležnim ustanovama i medijima preduzeti aktivnosti u pravcu unapredjenja rodne ravnopravnosti i zaštite žena u Republici Srbiji.


Izvor: Beta

[naca]

Strategija protiv nasilja u porodici

Žrtvama iz Sigurne kuće nalaze posao
Autor: I. Kupek - A. Lalić

Pokrajinski Sekretarijat za rad i ravnopravnost polova preuzeće „beogradski model“ po kojem će poslodavcima spremnim da zaposle štićenice Sigurne kuće biti omogućene posebne olakšice, a ugovori sa nekoliko novosadskih preduzeća biće potpisani već od ove godine. Ovo je samo jedna od inicijativa kojom će Skupština Vojvodine u saradnji sa kancelarijom ombudsmana i mrežom „Život bez nasilja“ upotpuniti strategiju borbe protiv nasilja u porodici.

Nezaposlene žene su ujedno i najčešće žrtve nasilja u porodici, pokazuju zvanični podaci. Pošto ne mogu da nađu posao, štićenice Sigurne kuće u Novom Sadu često su primorane da se vrate nasilnim muževima. Tim se začarani krug zlostavljanja nastavlja, jer je žrtva u većini slučajeva uvek materijalno zavisna od zlostavljača.
- Organizovano zapošljavanje žena iz Sigurne kuće je odličan i, kako se pokazalo, veoma uspešan projekat kojim će naša strategija narednih dana biti obogaćena. Već je planiran projekat zapošljavanja samohranih i majki dece s posebnim potrebama. Pored šest Sigurnih kuća koje rade ili su u izgradnji, plan je da ih izgradimo i u Pančevu, Sremskoj Mitrovici i, vrlo moguće, u Vršcu - rekao je pokrajinski sekretar Miroslav Vasin, dodajući da je Fond UN za rodnu ravnopravnost namenio 970.000 dolara za realizaciju strategije u naredne tri godine.
Na području Vojvodine je 2007. godine prijavljeno 3.104 nasilnika u porodici. Prekršajno je kažnjeno njih 1.083, dok je protiv 669 podneta krivična prijava. Sud je izrekao 253 kazni, s tim što je više od 60 odsto nasilnika kažnjeno samo uslovno, pokazuju podaci izneti juče na okruglom stolu u Skupštini Vojvodine, povodom 25. novembra, Međunarodnog dana borbe protiv nasilja nad ženama.
Među žrtvama nasilja, sa 62 odsto, preovlađuju upravo nezaposlene žene.
- Povećanje broja prijava policiji je pozitivan pomak, ali ta cifra je daleko od realne, jer se žrtve odlučuju da prijave nasilnika tek nakon što su napadnute 20 ili čak 25 puta. Žene ili devojke su žrtve u oko 80 odsto slučajeva, a napadači su u svakoj desetoj situaciji. Najrizičnija grupa su nezaposlene žene od 39 do 49 godina sa dvoje dece, a one su uglavnom žrtve muževa ili vanbračnih partnera. Ovaj podatak implicira znatno veći broj žrtava porodičnog nasilja jer su u krug nasilja uključena i deca, a postoji i realna opasnost od njegovog transgeneracijskog prenošenja - rekla je juče Danica Todorov, zamenica pokrajinskog ombudsmana.

Blage kazne
- Tužbe se lako odbijaju, a najčešće kada žrtva odbije da svedoči jer se plaše da će ponovo biti žrtve jer nasilnici dobijaju novčanu kaznu ili neku drugu minimalnu presudu. U tom slučaju, ustanove treba da budu oslonac i to je ono na šta ćemo se fokusirati - kaže Danica Todorov, ističući da je osnovni problem blaga kaznena politika.

Tuku i decu i roditelje
Na području Južnobačkog okruga su u poslednja tri dana zabeležena još dva primera nasilja u porodici. Imre G. (39) iz Bečeja uhapšen je jer je danima tukao dvanaestogodišnju ćerku koja je sa brojnim hematomima po telu zadržana u bolnici. Krivična prijava podneta je i protiv iz Miladina Đ. (24) Vrbasa koji je u petak uveče pijan vređao, šamarao i šutirao oca i majku, a potom ih izbacio iz kuće.

Izor Blic

[naca]

Upozoravajući podaci o porodičnoj torturi nad slabijim polom

Svaka treća žena žrtva nasilja
Autor: S. Tuvić | Foto:NORTHFOTO | 30.11.2008.



Dvadesečetvorogodišnju M. D. muž je je punih sedam godina skoro svakodnevno tukao. Od silnih udaraca po glavi, oslepela je potpuno na jedno oko, na drugom nosi dioptriju od minus 15, a stalnim pesničenjem izbijeni su joj i svi zubi. Utočište od sigurne smrti našla je u Sigurnoj kući u Beogradu. Njeno troje dece smešteno je u hraniteljsku porodicu.

Iako je za sada našla svoj mir i sigurnost od muža nasilnika, problem D. M. nije rešen. Njeno troje dece je smešteno u hraniteljskoj porodici, a kada izađe iz Sigurne kuće, čeka je neizvesna sudbina .
Natalija Marković ni posle razvoda nije pronašla mir. Prošle nedelje ju je suprug ubio na radnom mestu, a godinama pre toga bila izložena maltretiranju i muža i sina.

– Razvodom se, nažalost, ne rešavaju njihovi problemi. U većini slučajeva, nasilnik nastavlja da proganja svoju žrtvu. U pitanju je obično patološka ljubomora koja se nastavlja i posle razvoda, što najčešće dovodi do fatalnog ishoda – objašnjava Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta protiv nasilja u porodici.

Svaka treća žena u Srbiji trpi neki oblik nasilja, najčešće psihičko, verbalno i fizičko. U proseku, nasilju su izložene po 15 godina, a u Savetovalištu protiv nasilja u porodici kažu da im se za pomoć javila i žena koja je torturu trpela pune četiri decenije. Pomoć u Sigurnim kućama širom Srbije zatraže obično žene koje su godinama bile izložene najtežem obliku fizičkog i seksualnog zlostavljanja.

– Za odlazak u Sigurnu kuću se opredeljuju kada su s decom isterane iz kuće na ulicu, kada su životno ugrožene ili kada osim njih žrtve nasilja postaju i deca. Jedan mali broj žena se nakon izlaska iz Sigurne kuće vraća nasilniku. Najviše je onih koje iz ekonomskih razloga ne mogu da se osamostale, ali ima i onih koje nisu spremne da na sebe preuzmu odgovornost za podizanje dece. U Sigurnoj kući nađemo im neko zaposlenje, ali plata od 15.000 do 20.000 dinara nije dovoljna da mogu da plate stan, struju, komunalije, hranu – priča Stanojevićeva.

Ne trpe nasilje samo žene u braku. Šamaranje počinje još tokom zabavljanja. Žrtve obično misle da će nasilje nestati posle venčanja i rađanjem dece, ali praksa je pokazala da se ono nastavlja u još gorem obliku.
Ni društvo ne pokazuje neko posebno interesovanje da pomogne ovim ženama, upozoravaju u Sigurnoj kući. Ako neki brak doživi brodolom, krivica se obično svaljuje na ženu uz komentar „nije mogla malo da pretrpi“. Razvedene žene su na neki način obeležene, kao i deca iz takvih brakova. Uz to, deca koja rastu u takvim porodicama i svakodnevno gledaju kako otac maltretira majku, uče po modelu, tako da se često dešava da i oni sutra postanu nasilnici.

Osim ekonomske neizvesnosti, žene se po izlasku iz Sigurne kuće suočavaju s još jednim problemom – nemogućnost upisa dece u obdaništa. Takođe, većina žrtava koje dolaze iz unutrašnjosti nema zdravstveno osiguranje. To predstavlja dodatan problem kada isprebijane, dođu u savetovalište. Njihovo lečenje zavisi od razumevanja lekara, a u slučajevima kada u zdravstvenim ustanovama nemaju sluha za ovaj problem, troškove snosi Savetovalište koje se finansira od donacija. 

Nasilje u prisustvu dece

Nasilje u porodici najčešće se dešava u porodičnoj kući i to uglavnom u prisustvu dece, pokazali su rezultati prvog istraživanja o primeni mera zaštite od nasilja u porodici koje je objavio Autonomni ženski centar. U 97,4 odsto slučajeva u protekloj godini je mesto nasilnog događaja bilo isto kao i mesto stanovanja, a maloletna deca su prisustvovala izvršenju nasilja u 63,4 odsto slučajeva, saopštio je ovaj centar.

Istraživanje je takođe pokazalo da su postupak za zaštitu od nasilja u porodici najčešće pokretale žene (85,3 odsto).
Među tuženima preovlađuju muškarci – 88,3 odsto, a u 54,5 odsto slučajeva tužilje i tuženi imaju zajedničku maloletnu decu. Kako je navedeno, 28,3 odsto tužilja je u vreme podizanja tužbe bilo razvedeno, dok ih je u bračnoj zajednici bilo 27,4 odsto. Kada je reč o nasilnicima koji imaju oružje, 19,5 odsto takvih ga je i upotrebilo, naveo je Autonomni ženski centar.
U 54,2 odsto slučajeva nasilje je prijavljivano policiji, a od toga je krivični postupak pokrenut za 14,2 odsto slučajeva. Sud je u 44,1 odsto predmeta odredio mere zaštite koje je tužilja tražila.

Zabrana daljeg uznemiravanja bila je najčešća mera zaštite i izrečena je u 43,5 odsto slučajeva. Zabrana prilaska je izrečena za 22,6 odsto, a mera iseljenja tuženog u 18,3 odsto slučajeva.
Izvor Blic

[naca]

Rodna ravnopravnost ispod nivoa

12. decembar 2008.  Izvor: Beta
Beograd -- Stanje u Srbiji u oblasti rodne ravnopravnosti i položaja žena bolje je nego pre osam godina, ali još nije na zadovoljavajućem nivou.

To je ocenjeno danas na regionalnoj konferenciji o rodnoj ravnopravnosti. Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić ukazao je da je to važno državno pitanje i da je Srbija formirala čitav niz institucija koje se bave položajem žena i rodnom ravnopravnošću.

"Na kraju 2008. godine možemo reći da smo u Srbiji ostvarili značajne rezultate i da je stanje mnogo bolje nego pre osam godina, ali, nažalost, ne mogu reći i da je zadovoljavajuće. Još se više govori o problemima nego o rezultatima i to je realnost", rekao je on.

Kao oblast u kojoj je ostvaren jasno vidljiv napredak, Ljajić je pomenuo učešće žena u političkom i javnom životu.

On je kao podatak naveo da je u parlamentu pre osam godina bilo 10,8 odsto žena, dok je danas taj procenat iznad 21. Prema njegovim rečima, još značajniji rezultati su postignuti na lokalnom nivou jer je 2000. godine bilo manje od sedam odsto žena u lokalnim skupštinama, a danas je taj broj iznad 20 odsto.

Na skupu je, međutim, ukazano i da je, prema poslednjim istraživanjima, svaka druga žena u Srbiji izložena nekoj vrsti psihičkog nasilja, svaka treća je izložena fizičkom nasilju nekog od članova porodice, svakoj četvrtoj se preti nasiljem.

To su, ocenio je Ljajić, zabrinjavajući podaci i u narednom periodu prioritet će biti rešavanje problema višestruko diskriminisanih žena - izbeglica, raseljenih, pripadnica romske populacije, samohranih majki, siromašnih i žena sa sela.

Ministar rada i socijalne politike je, takođe, ukazao da je Zakon o rodnoj ravnopravnosti prošao proceduru i izrazio nadu da će biti usvojen u prvom kvartalu naredne godine.
Izvor : B92

[naca]

Nasilje u porodici najčešći problem

Autor: R. Marković

Beograđani su se prošle godine više razvodili a manje venčavali u odnosu na prethodnu 2007. godinu. Prema podacima Zavoda za statistiku samo u prvih devet meseci prošle godine sklopljeno je 6.697 brakova, što je za 250 manje nego u istom periodu 2007. godine.

U prvih devet meseci bilo je 1.375 sudskih razvoda, dok je u istom periodu 2007. godine registrovano 1.110 razvoda brakova. Međutim, nadležni u Zavodu za statistiku smatraju da broj razvoda nije pravovaljan, baš zbog dugih sudskih procesa, koji mogu da traju i po 20 godina. Sve je više ljudi koji zbog problema u braku potraže savet stručnog lica. Zabrinjavajuće je to što u poslednje vreme ima sve više mladih bračnih parova koji želi razvod.

- Problemi nastaju obično kad dođu deca. Zabavljanje prođe dobro, eventualno prve godine braka dok su sami, ali kad dođu deca, onda nastaju mnogi lomovi u toj, ali i široj porodici. Raspravlja se o patrijarhalnim vrednostima i o tome ko će koje poslove obavljati. Muškarci i dalje misle da je dovoljno samo da rade i zarađuju, što danas i nije tako lako, a da žene treba same da se brinu o kući i detetu. Ali danas su mlade žene obrazovanije, imaju posao i neće da budu kućne pomoćnice, pa zato i dolazi do sukobljavanja između supružnika, gde niko neće da popusti - objašnjava za Danas porodični psihoterapeut Nevenka Badnjarevićiz Savetovališta za brak i porodicu, koje postoji pri Gradskom centru za socijalni rad.

Savetovalište radi sa ljudima koji su u postupku razvoda i sa onima koji su u fazi predrazvodnih problema, koje centri za socijalni rad upute. Ima i onih koji dolaze zbog problema sa decom, a za savetovalište su čuli preko centra ili nekih drugih institucija.

- Oni koji dolaze trude se da prevaziđu svoje svađe i suzbiju nasilje, ako ga je bilo. Bitno je da imaju volju, spremnost i mišljenje da kroz priču i razmišljanje mogu nešto da promene - dodaje Badnjarevićeva i navodi da nasilja ima u mnogim porodicama, bez obzira na to da li se radi o visokoobrazovanim ljudima ili ne.

- U poslednje vreme načinjen je pomak. Ranije su u savetovalište dolazile uglavnom žene, a danas često dolaze oba partnera koji pričaju o svojim problemima, pa i o nasilju. Mislim da je Zakon koji kažnjava nasilnika ali i brojne kampanje o zaustavljaju nasilja, doprinele tome. Skoro smo imali slučaj da muškarac kaže da je tukao ženu i da nije to trebalo da uradi, ali takođe se pravda time da ga je ona izazvala - kaže Badnjarević.

Prema njenim rečima, uloga Savetovališta nije da klijentima predlaže da li da se razvedu ili ne, većda im ponudi sve opcije, dobre i loše strane razvoda ili daljeg zajedničkog života, uz određene promene u ponašanju, a da oni sami odluče šta je za njih najbolje.

Šta nervira žene, a šta muškarce

- Žene se najviše žale da ih muškarci fizički zlostavljaju, da ih ne poštuju i da ih ne smatraju ravnopravnim sagovornicama kada treba da se donese neka odluka vezana za porodicu. Žale se da nema negovanja braka sa muške strane, jer je muškarcima, kako kažu, dovoljno da dođu kući s posla, jedu, odmore se, gledaju TV i to je za njih uspešan brak. Žene, međutim, htele bi da imaju društveni život, da izađu, da se druže i sa drugim ljudima, da nešto lepo priušte sebi i vrlo često su nezadovoljne jer toga nema. Muškarce nervira što žene zvocaju, što se bore za svoje mišljenje, što ne poštuju njihove roditelje i izbegavaju da ih posećuju.

Izvor : Danas

[naca]

Nasilje u porodici

Naslovne strane dnevnih novina gotovo svakodnevno donesu neku vest o nasilju u porodici. „Osuđivani nasilnik ubio ženu i decu“, „Mesec dana pritvora zbog seksualnog napastvovanja pastorke“, „Brutalno pretukao nevenčanu suprugu“... Jesmo li postali društvo nasilnika ili se o ovom problemu u poslednje vreme slobodnije govori? Da li smo patrijarhalno društvo koje i dalje toleriše shvatanje da su žene podređene ili su one postale samosvesnije pa dižu glas protiv nepravde?

O tome šta je moguće učiniti za žrtve nasilja i kako im pomoći razgovarali smo sa Vesnom Stanojević, koordinatorom Savetovališta protiv nasilja u porodici.

Veća odgovornost

Novi zakon o ravnopravnosti polova trebalo bi da se usvoji do kraja godine, a sadržaće i odredbe koje već postoje u važećim propisima protiv nasilja u porodici. U našoj patrijarhalnoj sredini i uslovima života nasilje je uvek bilo deo ponašanja, ali se o njemu uglavnom ćutalo. O tome se otvorenije govori tek poslednjih deset godina. Radim u toj oblasti od 1992. godine, a Savetovalište je otvoreno od 1996. Centri za socijalni rad, koji su se jedini brinuli o žrtvama, nisu uvek imali ni moći ni oslonca da nešto radikalnije preduzmu. Svakako da ima pomaka i poboljšanja u njihovom radu, ali ni blizu onoliko koliko je potrebno. Nasilje je, nažalost, oblik ponašanja u našem društvu, na javnim mestima, u porodici... Postalo je deo našeg života i reč koja se sve češće izgovara u svakodnevici. Hoćemo da unapredimo život u Srbiji, da budemo deo sveta, da nam deca rastu srećna i bezbrižna, a svaki dan ona gledaju nasilje i taj gorki pojam postaje njihova svakodnevica.

Poslednjih godina žene, najčešće žrtve zlostavljanja, otvorenije govore o tome i traže pomoć van svoje porodice?

Sada dobijaju neki vid zaštite, bilo da je reč o mogućnosti da se nekome požale, dobiju makar telefonom savet ili da budu sklonjene sa decom u Sigurnu kuću. Ranije nisu uvek u centrima socijalne pomoći dobijale adekvatnu pomoć, nisu bile prepoznate kao žrtve. Danas i u centrima rade stručne, zainteresovane osobe koje iz sveg srca žele da im pomognu. Ali, sve to nije dovoljno. Ponekad nije u pitanju ni to da li neko može da pomogne, već je potrebno ženu samo saslušati. Situacija se menja, ali nedovoljno. Ipak, žene se poslednjih nekoliko godina sve više usuđuju da potraže pomoć. U nekim porodicama nasilje je vid ponašanja, stil života, gorki gutljaji u ime ljubavi. Sada se žene više ne stide da to prijave, niti imaju osećaj krivice zbog toga. Taj osećaj krivice je vrlo bitan, nametnut im je i držao ih je godinama u položaju zavisnosti. One su naučene da je žena uvek kriva - ako je zlostavljana, ona je kriva, ako je silovana - ona je izazivala. To što nije ćutala kada je muž došao pijan kući, to ga je provociralo, zašto nije uradila ovo ili ono, uvek je njoj „zašto“, nikada njemu. Danas te iste žene mogu da kažu: „Gotovo, odlazim!“ i da ne misle šta će ko da kaže.

U vremenu krize i sveopštem siromaštvu nije lako doneti takvu odluku?

U siromašnom društvu žene su još siromašnije. Uglavnom ne rade, a mnoge koje su zaposlene imaju tako male prihode da ne mogu da izdržavaju i sebe i decu. To je, nažalost, njihov začarani krug.

Kada se žena obrati za pomoć Savetovalištu, koja je procedura da „izmakne“ nasilniku?

Redovno dežurstvo u Savetovalištu je od 10 do 19 uveče, ali i van tog vremena postoji dežurna osoba koja se javlja svakoj ženi koja zatraži pomoć. Nepredvidljivo je vreme kada će se nasilje dogoditi. Ako u toku noći ne može da bude primljena, onda ujutro, čim počne smena - može biti smeštena u Sigurnu kuću. Prvo se obavi razgovor, vidi da li postoji druga varijanta da se odvoji, bilo da se smesti kod svoje porodice, ili ona još nije zrela i čvrsta u odluci da napusti nasilnika. Neke žene žele da nastave život u zajednici, pokušaju još jedanput, drugi put, treći put... Jednostavno, imaju pravo na to. I kod nas postoje porodični terapeuti, psiholozi sa kojima se razgovara i traži rešenje koje žena može da prihvati. Oni im pružaju podršku, razumevanje... Nekada mnogo znači i da neko sasluša žrtvu nasilja i razume njen problem. Sve su to vidovi pomoći, a ne samo Sigurna kuća.

Obično se misli da je nasilništvo u porodici socijalno nižeg statusa i obrazovanja.

To uopšte nije tačno. Istina je da imamo više stanovništva nižeg obrazovanja i statusa, ali nijedan društveni sloj nije pošteđen nasilja u porodici. Imućniji lakše nalaze rešenja, ali i mehanizmi amortizacije su im dostupniji. Žena pobegne u hotel da prespava, ili otputuje, mada ništa lakše ne podnosi nasilništvo. Tom modelu trpljenja i praštanja podležu i visokoobrazovane žene, spremne da trpe loše brakova nego nikakve. Malo je onih koje su svesne da brak ne sme da opstaje niti da se oformi i neguje po svaku cenu. Postoji granica trpljenja, toleranicije i momenti kada se ta granica pređe.

Da li kod nas ima nekih specifičnosti u odnosu na zemlje u svetu?

Kod nas se još podrazumeva da je žena u drugom planu. Oduvek ženu niko nije slušao, morala je sve da trpi i sve da razume, ali se za reč nije pitala. U tom sistemu nipodaštavanja, kada je dobila pravo glasa i pravo školovanja, izjednačena je u jednom delu sa muškarcem, ali nije pošteđena nasilja. I dalje ona treba da bude niža po kvalifikaciji, po stausu, po plati... Kada nije, i te kako može da smeta. Muškarci se plaše takvih, uspešnih žena.

Smatrate li da su pravosuđe i policija dovoljno efikasni kada je reč o nasilju u porodici?

Pravosuđe ne. Ono je najveći kamen spoticanja nama koji radimo sa žrtvama nasilja. Tek se sada pitam, posle revizije pravosuđa, kako će to da funkcioniše. Činjenica je da sudski sporovi toliko dugo traju, da žena koja dolazi u Sigurnu kuću već za mesec-dva ne dobije sve što treba - zaštitnu meru zabrane prilaska, razvod, starateljstvo za decu, sve što joj je osnova za neki drugačiji, novi život, da bi bila zaštićena kao žrtva. Kod nas to sve nema šanse da se završi ni za godinu-dve. Pravosuđe nije efikasno kada je ovaj problem u pitanju.

Koliko su komšije i rodbina spremni da reaguju, ili po pravilu okreću glavu?

Ljudi uglavnom ne reaguju, retko su spremni da, kada čuju vrisak dece i žene, pozovu policiju i to prijave. Kada počnu sukobi uglavnom takozvani prijatelji, kolege, rodbina... nestanu. Svi oni kažu: „Ja ne želim da se mešam.“ Čak i kada su pre braka bili njena prijateljica ili njen prijatelj, povlače se, jer ne žele da se zamere ni njoj ni njemu. Oni ostaju sami da vode svoje ratove, a retko ima ljudi koji žele da im pomognu, da se upliću.

Ceo tekst : B92

[naca]

Nema „zasluženih” šamara

Ove godine je 35 žena u Srbiji stradalo od ruke svojih muževa i ljubavnika. Broj onih koje svakodnevno trpe ponižavanja i batine u kući neuporedivo je veći: svaka treća izložena je nekoj vrsti fizičkog ili psihičkog povređivanja

– Mnoge žene u našoj sredini nisu ni svesne da su žrtve nasilja u porodici, smatrajući da su poneka ružna reč ili šamar normalna stvar. Neretko okrivljuju sebe, verujući da su s pravom „kažnjene” za nešto što su pogrešno uradile ili rekle. Događa se i da, pred sobom i drugima, pravdaju grubost svog partnera njegovom „nervo-zom zbog situacije na poslu”, pijanstvom ili „ljubomorom”, čak su ponosne što ih muž „toliko strasno voli“ ili je tolika „muškarčina” da ne može da se suzdrži od nasilnog reagovanja… – kaže za „Politikin Magazin” doktorka Mirjana Vuksanović-Cimeša, koja radi sa ženama žrtvama porodičnog nasilja u Savetovalištu pro-tiv nasilja u porodici (nevladina, humanitarna ženska organizaci-ja osnovana 1996. godine) i u beogradskoj „Sigurnoj kući”, a inače je psiholog u Domu zdravlja „Palilula“.

Po njenim rečima žrtve tog pritajenog nasilja mogu biti žene svih godina, nivoa obrazovanja, društvenog i ekonomskog statusa, i znatno ih je više nego što beleži statistika Čak i kad uvide da im ponašanje partnera može doći glave, kaže naša sagovornica, većini žena je veoma teško da se odluče za promenu, da se obrate Savetovalištu ili napuste svog kućnog siledžiju. A od onih koje ipak učine i taj korak, skoro svaka peta mu se, na kraju, vrati.

– Glavni je razlog, najčešće, što veruju da će se on „popraviti”, ali to se gotovo nikad ne događa. Nasilnik ostaje nasilnik. On obe-ćava, kune se, ali posle nekog vremena opet kreće po starom. U „Sigurnoj kući” ima žena koje su više puta napuštale svoje muževe, pa im se vraćale. Tako ulaze u zatvoreni krug. Neretko pristaju da trpe zlostavljanje od nasilnika koga poznaju, čije ponašanje mogu da predvide, jer tako misle da „kontrolišu situaciju”. Više se boje od odlaska u nepoznato.

Drugi razlog je što su ekonomski zavisne. Među onima koje traže utočište u prihvatilištima za žrtve porodičnog nasilja najviše je nezaposlenih, neškolovanih žena, sa dvoje i više dece, bez rođaka koji bi im (finansijski) pomogli i podržali ih. Često i same potiču iz narušenih porodica u kojima je bilo nasilja. Ponekad sma-traju da će deci biti bolje da ostanu sa oba roditelja, ili se stide da priznaju da im je brak propao…

– Moje iskustvo pokazuje da se ipak povećava broj žena spremnih da se suoče sa realnošću, da se obrate za pomoć stručnjacima, i da počnu novi život daleko od svog mučitelja. Ne savetujemo im da se razvedu, već ih podstičemo da same do toga dođu. Najvažnije je da savladaju strah i da povrate izgubljeno samopouzdanje i samopoštovanje, kako bi mogle da odole pritiscima, kad ostavljeni muževi shvate da su izgubili vlast i kontrolu nad svojom žrtvom i požele da je vrate – objašnjava naša sagovornica.

I deca ugrožena kad otac tuče majku

„Kućni nasilnici” su retko spremni da se uključe u bilo kakvu porodičnu ili bračnu terapiju, smatrajući da su problem isključivo njihove „lude, poremećene” supruge. Čak i one same u to nekad poveruju, pa ćute, a nasilnika prijave njeni prijatelji, rođaci i, sve češće – deca.
 – Javljaju se tinejdžeri koji više ne mogu da podnesu da njihov otac ili očuh maltretiraju suprugu, a vide da je majka suviše slaba da nešto promeni ili uplašena da se sama obrati za pomoć. To je pozitivan trend – ističe u razgovoru za „Politikin Magazin” Vesna Stanojević, jedan od osnivača i koordinatorka Savetovališta pro-tiv nasilja u porodici i „Sigurnih kuća” u Beogradu.

Profil nasilnika…

Fizičkom nasilju nad ženama, koje se završava čak i smrću žrtve, pribegava 42,8 odsto aktuelnih partnera i oko 30 odsto bivših, za-tim oko sedam odsto očeva i 4,8 odsto majki, dok u psihičkom prednjače, sa 44 odsto, sadašnji partneri, sa 14 odsto slede bivši, a za njima roditelji (po 7,1 odsto).

… i žrtve

Prosečna žrtva porodičnog nasilja u Srbiji je žena srednjih godina (mada ima i mlađih od 20, odnosno starijih od 70), koju njen suprug šamara, udara pesnicom ili kaišem, šutira, ubada nožem, mlati drvenom ili gvozdenom šipkom, uvrće joj i lomi ruke, i povremeno davi već deceniju i po do dve, a svaku desetu i siluje.

Kome se obratiti za pomoć

Beogradsko Savetovalište protiv nasilja u porodici nalazi se u Dalmatinskoj ulici 47a, radi svakodnevno od 10 do 19 časova. Brojevi telefona su (011) 2787 573 i 3292 133, kao i 0800 011 011 (bes-platan poziv) i 062 304 560 (noćna linija od 19 do 10 časova). Savet je moguće potražiti i na savet@eunet.rs. Korisna uputstva o zašti-ti i pomoći žrtvama nasilja su na sajtu www.nasiljeuporodici.rs.

ceo tekst : Politika