Tema: Invalidnost kroz istoriju

[Asja]

Helada i invalidnost


Predrag Vukasović
Institut za uporedno pravo Beograd

Rezime: Šta su Grci, na klasičnom vrhuncu svoje istorije, mislili o invalidnosti i kakav je bio stvarni položaj invalida u njihovim gradovima - državama? I zašto bi to saznanje bilo važno nama, koji smo vremenski toliko udaljeni od doba kada je helenska civiizacija dostigla svoj zenit? Pisac pristupa “problemu invalidnosti” kao nerazdvojnom – mada pomalo zanemarenom – delu ukupne socijalne istorije klasične antike, ne kao posebnom predmetu istorije medicine.

On ukazuje na zbunjujuću složenost klasičnog grčkog sveta, koji se u tom pogledu može porediti sa inače sasvim drugačijim svetom kakav poznajemo, i upozorava da je jednostavnost s kojom nam se taj svet danas pokazuje neposredna posledica činjenice da nam nedostaje toliko suštinski važnih pojedinosti koje obogaćuju i oživljuju našu sliku savremenog sveta. On ispituje dva ekstremna slučaja kad je reč o stavovima i ponašanju prema invalidima – spartanski i atinski. Istovremeno, to su jedine države čije ponašanje prema invalidima osvetljavaju izvesni istorijski izvori. Ističe se da je protivrečan način na koji su Grci doživljavali invalidnost, kao jednu od neprijatnih ali i neizbežnih činjenica ljudskog udesa, ostavio dubok i trajan trag u modernom senzibilitetu.
Ključne reči: invalidnost, Sparta, Atina, Platon.

Invalidnost nikad nije bila u središtu pažnje ljudskih zajednica.
Zato je teško, možda čak i nemoguće, pisati celovitu povest odnosa između sposobnog i nesposobnog dela čovečanstva. Takva bi priča bila lišena onog što čini srž istorijskog pripovedanja – kontinuiranog smenjivanja događaja u prostoru i vremenu; bila bi neizbežno i beznadežno fragmentarna, svedena na niz međusobno nepovezanih podataka, čije bi osmišljavanje zahtevalo više spekulativne imaginacije no što istorija – shvaćena kao traganje za istinom o ljudskoj prošlosti – može da podnese.
Ipak, nije da se baš ništa ne može reći. Ponešto znamo, ili bismo to lako mogli saznati ako se potrudimo da dovedemo u vezu odavno poznate izvore, o kojima je, bar na prvi pogled, već rečeno sve što oni omoguć avaju da se kaže. Napominjem da se u ovom tekstu neću baviti istorijom medicine, naporima da se invalidnost spreči, otkloni, ili ublaži.
Od prvih ljudskih nastojanja da povrate zdravlje bolesnih ili povređenih članova zajednice do savremenih čuda bioinženjeringa, uvek je postojao veći ili manji međuprostor između letalnog ishoda bolesti ili povrede i potpunog ozdravljenja. Ljudi koji se nađu u tom međuprostoru niti umiru, niti se vraćaju svom nekadašnjem načinu života; oni prestaju da budu predmet brige lekara ili njihovih istorijskih ekvivalenata i postaju problem s kojim je suočena cela društvena zajednica. Njihove životne priče izlaze iz relativno skrovitog zaklona istorije medicine, koje posećuju samo posvećeni, na široku, gotovo neomeđenu vetrometinu socijalne istorije, kojom vršlja svakojaki istoričarski, pa i sasvim amaterski bašibozluk. Tu se nalazi još jedan razlog gotovo potpune nevidljivosti invalida u istoriji. U daleko najvećem broju ljudskih zajednica što su ostavile otiske prstiju budućim radoznalcima brigu o invalidima preuzimale su njihove najuže porodice, i same teško raspoznatljive u moru širih, jačih, uticajnijih i upadljivijih društvenih tvorevina.
Kao što količina svetlosti (a time i informacija) koju astronom prima sa nekog nebeskog tela brzo opada s povećanjem udaljenosti tog tela, količina podataka koji stoje na raspolaganju istoričaru opada s porastom vremenske udaljenosti zbivanja od istraživača. Uvek najviše poznajemo sami sebe. Imamo na raspolaganju toliko pojedinosti da od drveć a ne vidimo šumu. No, Tvorac je i ovde bio pakostan: od tako iscrpnog poznavanja samog sebe – uprkos čuvenoj delfijskoj mudrosti – imamo najmanje koristi. Da bismo se sagledali, moramo izići iz sebe, probiti solipsističku ljušturu sopstvenog univerzuma i ogledati se u Drugom.
Što se taj Drugi bude više razlikovao od nas samih, više će svetlosti odraziti obogaćujući našu sopstvenu samospoznaju. Razume se, s daljinom treba biti oprezan; nije se jedan istraživač izgubio po istinskim povesnim bespućima dalekih civilizacija i izgubljenih svetova. Što je nešto dalje od nas, manje ga razumemo; postaje sve veća opasnost da oskudne podatke koje s mukom napabirčimo pogrešno interpretiramo.
Na sredokraći ove trajne nedoumice modernog istorijskog diskursa smestila se antička Grčka, dovoljno daleka da bismo u plavetnilu mora koje ju je stvorilo mogli sagledati celinu sopstvenog mesta u istoriji, a istovremeno dovoljno bliska da bismo bar pokušali razumeti ono što nam govore njeni pesnici i mudraci. No, sem ovih najopštijih uzroka njene privlačnosti, postoje bar još dva razloga koji zadržavaju našu pažnju na njenim uglavnom stenovitim obalama. Kažu da smo njeni potomci, naravno ne izravni; da pripadamo istom genetskom stablu opšteevropske istorije.
Istina, nismo baš najbliži srodnici: između nje i nas leže Rim i srednji vek. Veza sa Grčkom nipošto nije toliko neposredna i samorazumljiva kao što su to želeli klasicisti. Rim jeste bio najsposobniji učenik Helade, jedini koji je – makar silom oružja – stekao status kulturne ravnopravnosti s učiteljima. No, srednji vek je nešto drugo: novi narodi, nov geografski okvir, nove tradicije. Jedinu vezu između antike i srednjovekovlja, ne uzmu li se u obzir političke fantazmagorije carstava na Istoku i Zapadu, predstavlja hrišćanstvo. A stav crkve prema klasičnom kulturnom nasleđu kretao se u rasponu od neprikrivenog neprijateljstva do ambivalentnosti prožete licemerjem. Da bi se antička kultura asimilirala, beše neophodna saglasnost crkve (država se u ta srećna vremena još uvek nije pitala za mišljenje). Da bi se Ciceronove rasprave ili Vergilijeve ekloge – rimska a ne helenska antika – uopšte našle u nastavnom programu manastirskih škola ranog ili zrelog srednjeg veka, morale su biti dovedene u sklad sa jedinim priznatim autoritetom tog doba – Svetim pismom i crkvenim predanjem, protumačene tako da pruže dodatnu potporu moralnim, socijalnim i političkim učenjima crkve, snabdevene beskrajnim komentarima, čija je svrha da ubede čitaoca da pisac kojem crkva nije mogla da ospori veličinu nije mislio ono što je napisao.
Mada su antički autori, bar neki i s bar nekim delima, bili prisutni u milenijumu što razdvaja Atilinu smrt i tursko osvajanje Carigrada, srednji vek nije poznavao antiku; tačnije rečeno, nije ni želeo da je upozna.
Treći i najvažniji uzrok aktuelnosti antičkog, prevashodno helenskog kulturnog nasleđa jeste njegova izrazito ideološka uloga u oblikovanju modernog sveta, koja nema mnogo veze sa stvarnim istorijskim tokovima. Naime, u borbi za svetovni, laički lik modernog života antika služi kao najbolji istorijski primer, svedočanstvo da su najviša intelektualna, umetnička, čak i moralna dostignuća moguća bez posredovanja hrišćanstva. Samo u tom smislu, a ne kao ishod prirodnog, spontanog istorijskog razvitka, antika predstavlja konstituent modernog sveta. Zato i pitanje kako su se stari Grci odnosili prema onim svojim sunarodnicima koji ne ispunjavahu tadašnje standarde fizičkog i mentalnog zdravlja prelazi okvir uobičajene akademske radoznalosti; ono se tiče savremenosti neizmerno više no što na prvi, drugi ili n-ti pogled izgleda.

Nemoguće je govoriti o jedinstvenom stavu Helena prema invalidnosti, kao što se uostalom ne može izreći formula koja bi sažimala njihove stavove o drugim delovima društvenog kosmosa, ma koliko ona bila uopštena i filozofski sveobuhvatna. Često se podleže iskušenju da se savremenost smatra u principu složenijom od prošlosti. U pitanju je samo optička varka, privid izazvan kumulativnim delovanjem nepoznavanja prošlosti do onih pojedinosti koje bez teškoća uočavamo u sadaš njosti, te samouobraženosti jedne kulture koja preteruje u isticanju sopstvene jedinstvenosti čak i u onim vidovima života u kojima njene pretenzije na originalnost nemaju uporište u činjenicama. Broj polisa – politički samostalnih zajednica unutar helenskog kulturnog kruga tokom klasičnog perioda kojim se bavi ovaj prilog pripada istom redu veličine kao broj članica OUN. Razlike u nivou ekonomske, društvene i kulturne razvijenosti između Atike i Arkadije osnovano se mogu uporediti sa provalijom koja deli Bangladeš od Beneluksa, kako po kompleksnosti uzroka tako i po dramatičnosti posledica. Ideološke suprotnosti između demokratije i oligarhije podsećaju na najmračnije dane hladnoratovske konfrontacije. Istina, nad tadašnjim Grcima nije visio Damoklov mač višestrukog uništenja u nuklearnom ratu, ali je zato žitelj manjeg polisa sasvim opravdano mogao strepeti da njegov grad ne bude sravnjen sa zemljom a on sam prodat u ropstvo. Atina i Sparta, dva polisa čija će “invalidska” politika biti nešto detaljnije razmatrana, u kulturnom pogledu su potpuno različiti svetovi; mogućnosti njihovog međusobnog nerazumevanja bile su – uprkos zajedničkog jezika i panteona – gotovo neograničene. Na pamet mi pada izraz koji se nekad koristio za opis društvene i kulturne stvarnosti u blaženopočivšoj SFRJ, a danas ga pokadš to preuzimaju ideolozi evropskog ujedinjavanja – jedinstvo u razlikama.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/helada-i-invalidnost.html

[Asja]

Grci zaista behu jedinstveni u svojoj različitosti i različito poimahu sopstveno jedinstvo. Panhelensko okupljanje beše dežurna tema blagoglagoljivih besednika, večiti san pesnika i mislilaca, neostvareni cilj stratega i državnika. Prve dve trećine IV veka stare ere prođoše u groznič avom i bezuspešnom traganju za jedinstvenim političkim okvirom koji bi obezbedio stabilnost i razvoj, pomirio slobodu i bezbednost. Zvuči poznato, zar ne? Na kraju su jedinstvo morale nametnuti strane vojske: makedonske falange i rimske legije pokazaše se delotvornijim od Homerovih naslednika na polju kulturnog pregalaštva. Helenističko doba može se smatrati prelaznim periodom između zasenjujućeg šarenila sveta u kojem su živeli Sokratovi i Platonovi savremenici i uniformisane jednoličnosti socijalnog i kulturnog pejzaža u vreme Plutarha i Pausanije.
Kulturno i političko jedinstvo je ostvareno, ali su žrtvovane one socijalne i kulturne suprotnosti što predstavljahu pogonsko gorivo vrtoglavog kulturnog uspona Helade tokom arhajskog i klasičnog doba; bezbednost i društveni mir postignuti su žrtvovanjem slobode i individualne samosvesti. U istoriji, baš kao ni u svakodnevnom životu, ne možete imati sve što poželite.
Ova ovlaš skicirana panorama ukupnih helenskih prilika ima za cilj da nas odvrati od uobičajenih predrasuda vezanih za Grke i invalidnost.
Lično sam čuo tezu da smo mi, Balkanci, genetski predodređeni za odbojan, neprijateljski stav prema invalidima, što su nam zaveštali u nasleđe kao “poputninu za budućnost” upravo Heleni; kao obrazloženje ove nesumnjivo rasističke teze ponuđeni su primeri napuštanja invalidne novorođenčadi u mitologiji i Sparti. Pametni (ili samo prepredeni) Zapadnjaci prisvojiše – kako doslovno tako i u prenosnom smislu – čudesa klasične umetnosti i filozofije, a nama prepustiše duboko ukorenjene predrasude prema invalidima. Mitološkim primerima se zaista može “dokazati” mnogo toga: u helenskim mitovima ima napuštene novorođ enčadi, kako zdrave tako i invalidne, kao što ima prinošenja ljudskih žrtava i kanibalskih gozbi. Hoćemo li stoga balkanski primitivizam okriviti za sav kanibalizam ovog sveta? Pre no što pređem na spartanski slučaj, razmotriću jednu mnogo ozbiljniju argumentaciju kojom se nastoji dokazati da je negativan stav prema invalidima ukorenjen u opštehelenskom kulturnom nasleđu. Tvrdi se da je helenski ideal fizičke lepote uslovio negativan odnos prema invalidima kao prema onima koji najvidljivije odstupaju od poželjne i opšteprihvaćene norme. Postojanje ovog ideala manifestuje se na bezbroj načina u helenskoj likovnoj umetnosti, književnosti i etici; ko god je video partenonski friz ili pročitao Ilijadu, smatraće ga aksiomom helenske kulturne povesti, očiglednošću kojoj nije potreban poseban dokaz.
Sporno je, međutim, povezivanje kulta fizičke lepote sa neprijateljstvom prema invalidima. Idealna priroda čini ideal nedostižnim ne samo za invalide nego i za sve pripadnike ljudskog roda. Fizičko savršenstvo zauvek ostaje rezervisano za božansku onostranost. Narod koji se takmičio u svemu i svačemu, koji je agon učinio ne samo životnim stilom no i smislom ukupne egzistencije (uporedi Platonovog timokratskog čoveka – Država 548 E i dalje), nije imao takmičenja u lepoti.
Uzrok tome svakako nije u potcenjivanju značaja lepote, već u njenom prevashodno božanskom karakteru. Samo su bogovi stvarno lepi; rečeno platonskim jezikom, empirijski ljudi mogu samo vrlo ograničeno učestvovati u božanskoj, jedino stvarnoj lepoti. Neće li zbog toga ružniji ljudi, osobe sa vidljivim telesnim nedostacima, pored ostalih i invalidi, biti svesniji transcendentnosti istinske lepote nego lepotani kojima uvek preti opasnost da se uzohole, da zapadnu u hibris samodopadanja, da dožive Narcisovu sudbinu. Videćemo da sam Platon nije bio – bar u Državi – svestan upravo ocrtanih implikacija sopstvenog učenja. No, to ne znači da ih nisu bili svesni njegovi savremenici, sudeći po isticanju paradoksa Sokratove fizičke ružnoće i njegove nadmoćne duhovne i moralne lepote, paradoksa koji nagoveštava hrišćansko prevrednovanje tela i duše, čijem je nastanku upravo Platon dao suštinski doprinos. Da bih bio još jasniji, upotrebiću jednu savremenu analogiju: kult fizičke lepote i zdravlja, koji u savremenom američkom društvu povremeno dobija karikaturalne razmere s obzirom na sredstva potrošena na kozmetič ke tretmane i plastične operacije, nije sprečio SAD da usvoje najnaprednije invalidsko zakonodavstvo. Da kult lepote ne stoji ni u kakvoj uzročnoj vrezi sa neprijateljskim stavom prema invalidima, potvrdiće analiza “invalidske” politike Sparte i Atine. Nemojte samo reći da su Atinjani manje voleli lepotu od uglavnom neotesanih lakedemonskih ratnika.
O unutrašnjem životu Sparte tokom klasičnog doba zna se veoma malo; antička istoriografija od Herodota do Polibija izveštava uglavnom o njenim ratnim poduhvatima, borbi protiv tirana, Persijanaca, Atinjana, Tebanaca, Makedonaca, Ahajskog saveza… S obzirom na ključnu ulogu Sparte u opštehelenskim poslovima, očekivalo bi se mnogo više izvornih, savremenih podataka o životu polisa koji je toliko puta određivao sudbinu Helade. Sem Tukididovog svedočanstva o paničnom strahu od helotskog ustanka nakon zemljotresa sredinom V veka i posle atinskog osvajanja Sfakterije u Peloponeskom ratu,1 nema pouzdanijih vesti o prilikama u gradu koji beše toliko uveren u vlastitu vojnu nadmoć da nije smatrao potrebnom izgradnju bedema, gotovo obaveznog elementa helenskog gradskog pejzaža. Spartanci lakonski ćute o sebi, ostavljajući svoja dela da zbore umesto njih. Nisu marili za retoriku i književnost, glavne izvore iz kojih crpimo obaveštenja o vrevi atinske agore i privatnom životu parničara koji su svoj spor poverili nekom od slavnih atinskih besednika. Nepoverenje prema pisanoj reči beše u Sparti toliko da je jedna od retri njihovog legendarnog zakonodavca Likurga – naloga delfijskog proročišta na kojima se temeljio spartanski način života – izričito zabranjivala usvajanje bilo kakvih pisanih zakona.2 Nisu rado primali goste iz drugih polisa, koji bi umesto njih opisali prilike i svakodnevni život u njihovom gradu. Doduše, ostao je izvestan broj propagandističkih prikaza lakedemonskog državnog i društvenog uređenja, čiji su autori mahom pripadnici Sokratovog lakonofilskog, dakle antidemokratskog atinskog kruga; u ovim prikazima teško je razlučiti činjenice o društvenom životu Sparte od ponekad vrlo maštovitih i gotovo uvek politički pristrasnih interpretacija stvarnosti od strane književno darovitih autora tih prikaza – Ksenofona, Platona i drugih.
Plutarh, najveći biograf celokupne antike, koji je živeo krajem I i početkom II veka nove ere, mogao je biti nepristrasniji s obzirom na to da su ga od propasti spartanske države delila dva i po stoleća. Međutim, najslavniji građanin Heroneje bio je moralist a ne istoričar, što nije baš najbolja preporuka za verodostojnost njegovih podataka. Gledajući u onom što bismo danas nazvali spartanskom civilizacijom ostvarenje moralnih uzora koji su mu, po svemu sudeći, morali biti bliski, verovatno je vršio selekciju raspoloživih podataka u skladu sa sopstvenim uverenjima, bio toga svestan ili ne. Sem toga, morao se oslanjati uglavnom na dela lakonofilskih pisaca, pošto oni behu jedini koji su pisali o Lakedemonjanima.
Nesumnjivo je imao na raspolaganju mnoge danas nestale spise, ali ne verujem da je njihova priroda, napose opšti stav prema vojnič kim i ratničkim vrlinama najjače vojne sile Grčke klasičnog doba, bila znatno drugačija od nama pristupačnih izvora.
Ipak, celina slike rane Sparte koju Plutarh daje u Likurgovom životopisu nije osobito privlačna, bar ne modernom mentalitetu naviknutom na slobodu i dinamičnost individualizma. Moderni istoričari vole da upoređuju Lakedemon sa ogromnim vojnim logorom, tvrđavom koja se nalazi pod neprekidnom opsadom. Da bi opstali, njeni žitelji su morali pobeđivati, i to uvek, bez obzira sa kojim protivnikom odmeravali snage.
Poput sportske ekipe što učestvuje u kup-takmičenju, Spartanci nisu mogli sebi dozvoliti luksuz neuspeha; svaki poraz značio je – ili su bar tako doživljavali vlastiti položaj – eliminaciju iz istorije, uništenje ne samo njihovih pojedinačnih života, već i njihovog kolektivnog identiteta.
Zamislite da taj svojevrsni kup traje vekovima, da se prenosi s kolena na koleno, da uzastopni naraštaji provode čitav svoj život u napetom iščekivanju odsudne bitke, posle koje se na istorijskom vidokrugu pomalja samo još moćniji neprijatelj, još neotklonjivije iskušenje i još odsudnija bitka. Da li vam je jasno da u takvom vojnom logoru nema mesta za invalide, nezavisno od eventualnih čovekoljubivih osećanja njegovih stanovnika, koji su istovremeno bili i zatvorenici i stražari na tom neveselom mestu? Plutarh izričito tvrdi da za Likurga deca nisu svojina svojih očeva, već zajednički posed države.3 Ako je rimski pater familias imao ius vitae ac necis (pravo da sam odlučuje o životu i smrti svojih sinova i drugih članova porodice), u Sparti je takvo ovlašćenje država zadržala za sebe. A ako ga je već imala, zašto se njim ne bi racionalno poslužila, zadržavajući u životu samo onu decu koja će sutra biti sposobni vojnici ili majke koje će rađati zdrav porod? O zadržavanju ili odbacivanju novorođenčeta nije odlučivao otac, još manje majka; odluku je donosilo plemensko veće, sastavljeno od najstarijih i/ili najuglednijih pripadnika.
Zdravu decu čekao je nadaleko čuven i još u antici, čak i među lakonofilima, kontroverzan spartanski odgoj; deca koja ne ispune zdravstvene kriterijume utvrđene usmenim predanjem ostavljana su u tajgetskoj nedođiji zvanoj Apotete (Izlog), mestu nalik na ponor, kako kaže Plutah.4 To nije bila jedina, a možda ni najveća, cena kojom su Spartanci platili svoju vojnu nadmoć na Peloponezu i u Heladi. Morali su se odreć i ne samo privatnog poseda nego i same privatnosti, ne samo života u porodičnom krugu nego i same porodice. Vremenom, borba protiv raskoš i poprimila je razmere i intenzitet manije gonjenja; izmislili su čak i gvozdeni novac, neznatne vrednosti i stoga neupotrebljiv u trgovačkom prometu, kako bi suzbili subverzivno delovanje privatnog bogatstva na zajednicu najboljih.5 Odrekli su se i umetnosti: arheološki podaci ukazuju na progresivnu degeneraciju keramičke dekoracije u dolini Eurote u VI i V veku stare ere. Od književnih ostvarenja, sem Tirtejevih korač nica i Alkmenovih devojačkih horova – dela nastalih tokom VII veka, dakle pre no što su likurgovske reforme uzele maha, nisu dali ništa vredno pomena. Na veliku žalost Platonovog Sokrata, nisu se bavili ni dijalektikom, tako da je najslavniji atinski podbunjivač morao da Glaukonu i drugovima izmišlja uzornu državu umesto da ih jednostavno uputi u Lakedemon.
Da li je empirijska Sparta, koja je 35 godina (404 - 371. godine stare ere) imala manje-više neospornu hegemoniju u helenskom svetu, odgovarala snovima lakonofila? Ne verujem, ali mislim da su ti snovi morali imati izvestan oslonac u povesnoj zbilji. Kakav i koliki oslonac, stvar je za nagađanje. Lično, teško mogu da zamislim Lisandrove savremenike kako revnosno upražnjavaju neljudsko postupanje sa decom koja su rođena sa vidljivim fizičkim nedostatkom. Priznajem da svoju tvrdnju mogu da zasnujem samo na sopstvenom istorijskom osećanju, što je možda presudno za mene, ali uopšte ne mora biti relevantno za drugog.
Verujem, međutim, da su Spartanci stvarno nastojali da budu takvi kakvim ih prikazuju lakonofili i Plutarh. Ako u stvarnosti nisu ubijali invalidnu novorođenčad, njihov ideal muževnosti svakako je sadržao vladanje sopstvenim osećanjima u tolikoj meri da mogu hladnokrvno izvršiti nedelo o kojem je reč. A u mnogim istorijskim prilikama idealnotipski obrazac uspešnije oblikuje čovekove stavove no što to čini prezrenja dostojna društvena praksa. Ako bi kojim slučajem i izbegla zlehudu sudbinu prepuštenosti divljim zverima, invalidnoj ili samo slabije telesno građenoj deci nije se smešila ružičasta budućnost. Spartanski odgoj bio je i ostao čuven sa svoje surovosti; on se sastojao ne samo u nesmetanom delovanju darvinističke borbe za opstanak već i u njenom svesnom, veštački izazvanom intenziviranju. Prema budućim ratnicima, od kojih će zavisiti opstanak svih, spartanski vaspitači behu okrutniji od same prirode. Najbliža savremena analogija bila bi dril u Legiji stranaca ili antiterorističkim jedinicama. Ona svakako nije potpuna: danas se Rambo postaje po sopstvenom izboru, što je povlastica koju spartanski dečaci nisu uživali. Devojčice svakako nisu bile izlagane takvim fizičkim naporima, ali ni one sigurno nisu bile mažene; i za njih je postojao odgovarajuć i program fizičkog vaspitanja. Rezultat: Sparta beše najzdraviji polis u celoj Heladi, država bez invalida.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/helada-i-invalidnost.html/2

[Asja]

Sviđa li vam se ovo spartansko dostignuće? Meni se sviđa: lagao bih ako bih rekao kako ne želim da imam besprekoran fizički izgled i atletski građeno telo, razume se pod uslovom da bar zadržim, a po moguć stvu i uvećam svoje intelektualne sposobnosti. Da, to je prastari, univerzalni san o svestranom ispoljavanju svih vidova ljudske prirode, o aktiviranju i ostvarenju svih njenih fizičkih, emotivnih i intelektualnih potencijala. Taj san ušao je ponovo u našu povest za renesanse i od tada nas ne napušta: on je ugrađen u temelj mosta što spaja antiku i modernost, o kojem sam govorio u uvodu. Zato i mogu da saučestvujem u fasciniranosti helenskih posetilaca Sparte prizorom čete njenih nagih ratnika u punoj snazi, na čijim uljem namazanim mišicama podrhtavaju zraci jutarnjeg sunca. Ali su Lakedemonjani težili fizičkom savršenstvu bez uslova koji sam malopre postavio, što im ni takav lakonofil kakav beše Platon nije mogao oprostiti. I još nešto: na cenu kojom su Spartanci platili snagu i lepotu svojih ratnika nikad ne bih pristao, niti bih mogao da živim u zajednici koja bi na to pristala. Najčudnija stvar u toliko razvikanom “grčkom čudu” jeste upravo istrajna helenska opčinjenost onima koji su radi surove snage svesno žrtvovali sve ono čime su se Heleni ponosili pred drugim narodima. Herodotovo isticanje atinskih zasluga u pobedi nad Persijancima, periklovsko-tukididovska himna demokratiji ili Isokratovo obrazlaganje zahteva da Atina predvodi panhelenski pokret zvuče vrlo umereno uporede li se s hvalospevima spartanskoj vrlini koji do pozne antike odjekuju u grčkoj i rimskoj književnosti.
Deo objašnjenja svakako leži u ideološkoj sferi: viši društveni slojevi, koji davahu ton književnom ukusu, prirodno behu naklonjeniji zatočniku aristokratije nego braniocima demosa, bez obzira što bi se ti isti mekoputni i tankoćutni bonvivani, naviknuti na gozbe i orgije najbogatijih Rimljana, brzo zasitili čari spartanskog raja. No, bilo je i drugih aristokratski ili oligarhijski uređenih polisa, koji u znatno većoj meri poštovahu opštehelenske tradicije no što je to činio grad na Euroti. Drugi deo objašnjenja mogao bi ležati u jedinstvenom nizu vojnih uspeha od arhajskog vremena do 371. godine stare ere. U tom razdoblju Sparta beše pojedinačno najjači polis u Heladi, a verovatno i u čitavom helenskom svetu; najveći spomenik njene vojne moći beše pobeda u Peloponeskom ratu i slom Atinskog pomorskog saveza. Ali mit o spartanskoj nepobedivosti u kopnenim okršajima srušen je kod Leuktre, dok se mit o lakedemonskim vrlinama održavao još vekovima, stopivši se na kraju sa uspomenama na starorimske moralne odlike u izuzetno otporan idejni amalgam. Moglo bi se primetiti da je popularnost stoičkih etičkih učenja, osobito u njihovom vulgarizovanom vidu, u helenističko i rimsko doba doprinela održavanju lakonofilskog raspoloženja u potonjim vekovima.
Svakako, ali bi tada ostalo bez odgovora pitanje zašto je upravo stoička etika stekla toliku popularnost.
Verovatno najslavniji i najuticajniji među atinskim lakonofilima beše Platon, a njegovo delo koje je odlučujuće uticalo na obnovu socijalnog utopizma početkom modernog doba jeste Država. Uređenje, opisano sa više živopisnih pojedinosti nego u većini potonjih dela tog filozofsko-književnog žanra, predstavlja u osnovi racionalizovanu verziju spartanskog ustava, obrazloženu i dopunjenu apsolutnom dominacijom čuvara (platonističkog) filozofskog ideala. Takvu njegovu prirodu potvrđuje sam Platon, ističući da je timokratija (kritsko i lakonsko državno uređenje)1 najbolji empirijski oblik države, koji po vrednosti dolazi odmah posle sokratovsko-platonovske aristokratije (shvaćene u izvornom značenju vladavine najboljih), s mešavinom aristokratskih (idealnih) i oligarhijskih elemenata.2 Platonov osnovni pristup u zasnivanju prve celovite političke teorije u istoriji antičke filozofije može se odrediti kao redukcionistički racionalizam. Takav pristup ne beše Platonov izum; naprotiv, on se temelji na opštim odlikama helenskog načina mišljenja. Međutim, sistematičnost i konsekventnost jedinstvenog teorijskog okvira izlaganja najboljeg mogućeg državnog uređenja jesu suštinski Platonov doprinos helenskom političkom mišljenju. Mnogi stavovi sadržani u Državi nisu bili i konačan Platonov odgovor; u Zakonima oni će biti podvrgnuti prećutnom, mada u nekim slučajevima naglašeno kritičkom preispitivanju.
Evolucija Platonovih pogleda na pojedine političke i društvene probleme njemu savremenog polisa nalazi se izvan tematskog okvira ovog teksta. Zato ću stavove o društvenom položaju invalida izložene u najpoznatijem Platonovom dijalogu tretirati kao delove zaokruženog i zatvorenog teorijskog modela, imajući uvek u vidu napred navedene odlike Platonovog metoda.
Čini mi se da je fundamentalni princip na kojem počiva celokupno zdanje Utopije podela rada, ujedno tehnička i društvena, u čijoj se osnovi nalazi zdravorazumska pretpostavka utemeljena u viševekovnom ekonomskom iskustvu helenskih zanatlija o većoj produktivnosti specijalizovanih radnika. Na samom početku ostvarivanja (misaonog, ne i faktičkog) utopijskog projekta, pošto je ustvrdio trajnu nemogućnost samodovoljne egzistencije pojedinca van društva i konstatujući samorazumljivu i na ljudskoj prirodi zasnovanu različitost u individualnim sposobnostima, Platon uvodi podelu rada kao univerzalno važeće načelo društvene organizacije.3 U razgranatoj arhitekturi podele ukupnog društvenog rada našlo se mesta, na samom dnu hijerarhije zanimanja ustrojene po društvenom ugledu rada koji obavljaju, i za one pripadnike idealne društvene zajednice koje bismo danas nazvali osobama sa invaliditetom.
Ispravno uviđajući uzrok osamostaljivanja trgovačkog poziva u racionalnosti oslobađanja proizvođača nužnosti da sami prodaju svoje proizvode, on taj posao unutrašnjeg trgovačkog prometa, koji – za razliku od spoljne trgovine, povezane s moreplovstvom i putovanjem u daleke zemlje – ni u trgovački orijentisanim polisima nije uživao nikakav društveni ugled, dodeljuje “po pravilu, onima koji su telesno najslabiji, pa stoga nesposobni za neki drugi rad”.4 Zanimljivo je da osnivač Akademije na ovom mestu previđa dve okolnosti kojih je morao biti svestan, a koje bi već na samom početku projekta srušile njegovu duhovnu tvorevinu. Te okolnosti su: – izvesnost da trgovina na malo iziskuje česta putovanja, dakle fizički napor koji ne zaostaje za naporima potrebnim za obavljanje proizvodnih poslova u zemljoradnji i zanatstvu; – bar neki od telesno slabijih pripadnika zajednice mogu, zahvaljujuć i svojim umnim sposobnostima, biti obučeni za učitelje, nadzornike, pa čak i filozofe, dakle za zanimanja koja – po današnjim shvatanjima – zahtevaju manje fizičkih napora od trgovine na malo.
Čemu treba pripisati ove previde? Deo odgovora leži u već pomenutoj redukcionističkoj prirodi Platonovog (i svakog drugog) racionalizma.
Najdarovitijem Sokratovom učeniku nije mogla biti nepoznata činjenica da postoje višestruko talentovane osobe, koje pokazuju sklonost za obavljanje više, ne obavezno usko povezanih poslova, kao i ljudi koji ne poseduju sposobnost ni za jedno društveno priznato zanimanje.
Prihvatanje ove činjenice, inače bliske svakodnevnom društvenom iskustvu, narušilo bi jednoznačno dodeljivanje poslova prema utvrđenoj sposobnosti pojedinaca, što bi zauvek uništilo božansku racionalnost i geometrijsku pravilnost Utopije, do kojih je Sokratu/Platonu – uprkos njegovim patetičnim uveravanjima u suprotno – stalo mnogo više nego do istine. Uostalom, platonovsko određenje istine kao onostranog idealiteta izvan i iznad čulima dostupne stvarnosti čini suštinski nepotrebnom bilo kakvu empirijsku proveru unapred odabranog modela. Stvari su nešto složenije kad je reč o drugom previdu.
Prihvatanje fakticiteta u ovom slučaju ne ugrožava osnovne postulate na kojima je izgrađena Utopija; naprotiv, ono bi podvuklo nepremostivost jaza između tela i duše, čulnosti i uma, ideje i njene materijalne “senke”, što su shvatili već neoplatonistički posrednici između antike i Srednjeg veka. Uostalom, i sam Platon uzgred priznaje da je doduše najlepši mogući prizor potpuni sklad duše i tela, ali da se mnogo lakše podnosi telesni nego duševni nesklad; čoveka s fizičkim nedostacima možemo bar pokušati da volimo;5 implicitno se da zaključiti da se ne može razumno voleti čovek s neskladnom (nerazumnom) dušom. Naš filozof je, međutim, još uvek bio zarobljenik opštehelenske predstave čoveka kao nedeljivog totaliteta telesnih i duševnih moći, predstave koje će se helenska misao tek postepeno i s naporom oslobađ ati u vekovima koji slede.
Neposredno posle upravo analiziranog mesta, autor Države još se jednom dotiče ljudi čije su sposobnosti za obavljanje društveno korisnog rada istina ograničene, ali ipak potencijalno upotrebljive za zajednicu.
Reč je, naime, o onima koji imaju ograničene umne sposobnosti (lako mentalno retardiranim osobama), a raspolažu velikom telesnom snagom. Za njih je u platonovskoj aristokratiji predviđen položaj teta6 – lica koja za nadnicu obavljaju najteže fizičke poslove i u većini polisa predstavljaju najniži društveni sloj slobodnog stanovništva. I na ovom mestu Platon propušta da odredi mesto u društvenoj podeli rada za ljude koji u odnosu na svoje sposobnosti zauzimaju položaj simetričan tetima – one koji raspolažu umnim, ali ne i fizičkim sposobnostima za obavljanje poslova koji doprinose opstanku i napretku zajednice. Takvom ljubitelju geometrije kakav je bio Platon ne bi se nehotice desio takav propust; on je svakako namerno prećutao ovu mogućnost, kako se ne bi dogodilo da invalidi zauzmu neko uglednije mesto na društvenoj hijerarhiji.
Analizirajući profesionalnu strukturu stanovništva Utopije, Platon postulira neophodnost postojanja sudija i lekara, određujući njihovu ulogu kao ulogu čuvara sklada duše i tela građana uzornog grada.7 Bliska povezanost ova dva poziva u Utopiji otkriva istu, represivnu prirodu njihovih društvenih uloga: devijantne pojedince, koji svojim neskladnim životom i ponašanjem remete idealni sklad božanski sankcionisanog društvenog poretka, treba izolovati, popraviti ili ukloniti. Uopšte nismo začuđeni represivnim karakterom sudova; ni dan-danas, posle nekoliko vekova nastojanja da se izvrši humanistička reforma krivičnog pravosuđa, njegovu prirodu nije moguće formulisati sažetije i preciznije.
Ali zar lekarski poziv ne doživljavamo kao služenje čoveku i njegovom pojedinačnom životu, kao kvintesenciju humanosti? I nije li nas upravo Platonov stariji savremenik Hipokrat naučio – jednom zauvek – da u medicini nema vrednosti koja bi bila iznad pojedinačnog ljudskog života, bila ona materijalne, moralne, intelektualne, estetske ili druge prirode? Da, ali u Utopiji nema autonomnog pojedinca: svi njeni građani, uključujući i vladara-filozofa, podređeni su celini, onom rusoovsko-robespjerovskom opštem dobru iza kojeg su se udobno smestile tolike moderne diktature. Zadatak lekara nije da leči pojedinca, već da državi pruži upotrebljivu radnu snagu, koja će biti iskorišćena za ostvarenje neličnih i nadličnih ciljeva. Tako shvaćen, lekarski poziv se po svojoj represivnosti izjednačava s aparatom neposredne državne prinude; lekari i sudije postaju najbliži saradnici u uterivanju društvene discipline i suzbijanju nepoželjnog ponašanja.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/helada-i-invalidnost.html/3

[Asja]

Platon iscrpno pokazuje da upravo ocrtana funkcija lekara nije nikakvo “dopisivanje” njegovog teksta, interpretiranje ili učitavanje neče ga što on nije imao na umu, već autentični deo njegove političke teorije.
Suprotstavljajući shvatanje cilja lekarske veštine u Asklepija, potonjeg boga – iscelitelja, na jednoj strani, te kod Herodika, učitelja gimnastike i, shodno tome, nosioca ljudske nasuprot božanskoj mudrosti, na drugoj, filozof ističe da svrha lečenja nije neprekidno odlaganje smrti već vraćanje radne sposobnosti obolelom; u lepo uređenoj državi svakom građaninu dodeljen je po jedan posao (trijumf racionalne podele rada), te niko nema vremena da ceo život provede lečeći se od hroničnih bolesti.
1 Još eksplicitnije, oboleli tesar će rado pristati čak i na radikalne i bolne hirurške zahvate ili ispijanje lekovitih tvari neprijatnog ukusa ako mu se u izgled stavi brzo ozdravljenje; ako mu pak lekar prepiše dugotrajnu dijetu, on će samo odmahnuti rukom i poći za svojim poslom.2 Mudar lekar se ne bori protiv prirode; Asklepije je lečio samo one bolesnike kod kojih postoji mogućnost potpunog izlečenja i povratka uobič ajenom životu, kakav je pacijent vodio pre bolesti; on nije lečio sasvim bolesne ljude koji nikad neće povratiti radnu sposobnost i koji će možda rađati istu takvu bolesnu, radno nesposobnu decu.3 Oni koji su po prirodi (danas bismo rekli hronično) bolesni nemaju od sopstvenog života ništa vredno pomena, a nisu korisni ni svojim sugrađanima;4 treba ih, dakle, prepustiti njihovoj sudbini. Toj kategoriji ljudskog škarta pripadaju nesumnjivo i lica koja bismo danas nazvali osobama sa invaliditetom.
Lekari su, poput sudija, u vršenju svog poziva dužni da poštuju zakone Utopije; oni nisu, kako je to Hipokrat tvrdio, izvan i iznad ljudskih zakona. A propisi dobro uređene države nalažu im da se “staraju samo o građanima koji su telesno i duševno zdravi; one koji nisu telesno zdravi pustiće da umru, a one koji su duševno bolesni i nepopravljivi osudiće na smrt”.5 To se nalazi u delu čiji je podnaslov “O pravič nosti”! Racionalno uređenje uzorne države podrazumeva apsolutnu kontrolu rađanja i primenu eugeničkih mera kako bi se obezbedilo zdravo potomstvo. U skladu sa svojim osnovnim uverenjem da emotivni elementi duševnog života moraju biti uvek i svuda apsolutno podređeni razumu, Platon potpuno zapostavlja psihološke posledice svoje radikalne reforme porodice, praktičnog ukidanja njenih tradicionalnih oblika, te zamene potpuno uobličenih struktura amorfnom masom obezličenih i nadasve poslušnih pojedinaca. U Utopiji će se odgajati samo najbolja deca, potomstvo najsposobnijih roditelja, dok se deca koja ne ispunjavaju stroge kriterijume vrline neće odgajati.6 Platon direktno ne kaže da će ona biti fizički uklonjena, ali nije li to jedini mogući ishod “neodgajanja”? Bolja deca vaspitavaće se u posebnim javnim ustanovama (kao u Sparti, i ovde je vaspitanje potomstva javna, a ne privatna stvar), “dok će slabija deca biti skrivana na nepristupačnom i nepoznatom mestu, kako to i priliči”.7 Opaska o priličnosti takvog tretmana invalidne dece ukazuje, bar na prvi pogled, na širu rasprostranjenost prakse napuštanja novorođenčadi sa fizičkim nedostacima u helenskom svetu. Ne sme se, međutim, izgubiti iz vida da “priličnost” nekog običaja u Platonovom delu često upućuje na njegovu podudarnost s lakedemonskim obrascem.
Pored uklanjanja nepodobnih članova zajednice i sprečavanja rađanja dece sa neželjenim osobinama (danas bismo slična stremljenja podveli pod genetski inženjering), kontrola rađanja od strane vladajućeg sloja osigurala bi demografsku stabilnost zajednice, čime bi se predupredila pojava socijalnih sukoba usled porasta stanovništva u uslovima nužno ograničenih materijalnih izvora egzistencije. Filozof implicitno dopušta mogućnost da rušenje porodičnih struktura izazove otpor neprosvećenog demosa; da bi se taj otpor sveo na najmanju meru, budući bračni parovi određuju se pomoću žreba koji oličava učešće bogova u ljudskim poslovima.
Ispoljavajući za njega neuobičajeno nepoverenje u božansku mudrost, tvorac teorije ideja postarao se da filozofski obrazovanim vladarima, koji su upućeni u krajnji cilj ove komedije, dopusti manipulaciju žrebom.8 Ovi citati pokazuju krajnje neljudsko lice Platonove Utopije. Beskrajno je lakše osuditi takve stavove nego ih razumeti. Čovek lako zapada u iskušenje da velikog mislioca optuži za hipokriziju najgore vrste.
A to bi bio težak anahronizam: hipokrizija je noviji pronalazak. Verujem da je Platon verovao kako je poredak opisan u Državi vrhunac pravednosti.
A pravedno je – za njega kao i za njegovog učitelja Sokrata – samo ono što je razborito, umno, racionalno. To je najtvrđe jezgro učenja mudraca iz Alopeke; u tome su saglasne sve sokratovske filozofske škole. Vrlina je znanje; ona se može naučiti. Niko namerno ne čini zlo; poroci su oblik neznanja.9 Ta središnja sokratska misao protivreči modernom moralnom osećanju; možda bismo se složili da je sve što je pravedno ujedno i racionalno, ali nikad nećemo tvrditi da je sve što je racionalno ujedno i pravedno. A upravo na toj, za nas neprihvatljivoj pretpostavci počiva idealno državno uređenje. Platon smatra da ne mora dokazivati njegovu pravednost; dovoljno je ako pokaže njegovu racionalnost.
Posredi je, dakle, divlji, neobuzdani, društveno neodgovoran racionalizam. Po svom poreklu i posledicama, on me podseća na Parmenidov sirovi ontološki racionalizam, neposredan ishod otkrića logičkog zakona identiteta. Kao što Elejac odbacuje čulima dostupan kosmos kao čist privid, senku večitog, nepokretnog, nepromenljivog i okruglog bića, tako i Atinjanin odbacuje empirijsku, čulima dostupnu društvenu stvarnost mnoštva polisa kao iskvaren, nepotpun i nedosledan odraz Polisa koji postoji u večnosti. U činjenici da je Platon verovatno prvi helenski mislilac koji je podvrgao političku i društvenu stvarnost sistematskoj racionalnoj analizi možda možemo naći olakšavajuću okolnost za ludosti i ekscese Utopije. Oni nas, međutim, trajno opominju na nesagledive posledice zamenjivanja iskustva tlapnjama, ma koliko bio racionalan oblik koji dajemo tim tlapnjama.
Da li bi se Platon zaista latio osnivanja Utopije? Istorijski izvori kažu da je on stvarno pokušao da nagovori sirakužanskog tiranina Dionisija da postane kralj-filozof.10 Čudan pokušaj, s obzirom na to da je upravo u Državi izneo karakterologiju u kojoj su kralj-filozof i tiranin antpodi.11 Završio se, naravno, neuspehom; mlađani tiranin se, istina, divno zabavljao crtajući geometrijske figure u pesku, ali nije imao preteranog razumevanja za umerenost kao jednu od četiri osnovne vrline.
Zanimljivo je da prvi skolarh Akademije nikad nije pokušao da svoju teoriju izveze u Spartu, iako je u više navrata, ne samo u Državi, isticao da Lakedemonjani imaju najbolje državno uređenje od svih poznatih polisa.
Takvo držanje neodoljivo podseća na ponašanje evropskih levičarskih intelektualaca tokom većeg dela XX veka, koji su neštedimice hvalili epohalna dostignuća socijalizma koristeći sve političke i ekonomske slobode zapadnih demokratija. Platon je bio svestan tog prigovora; njegova odbrana pokazuje izvesnu sličnost sa nama mnogo bližim istorijskim situacijama. Filozof u nesavršenom polisu sam sopstvenim naporom i uz sopstveni rizik dolazi do cilja (spoznaje istinskog bića); on zadržava moralno pravo da okrene leđa celokupnoj materijalnoj stvarnosti, uključujući i nesavršenu državu čiji je građanin. On može i treba da prezire praktičnu politiku, jer ona počiva na pretpostavkama koje su izvorno tuđe njegovom pozivu. “Tamo (u nesavršenom svetu empirijskih polisa) ljudi sami po sebi postaju filozofi, a njihova država se za to (filozofsko obrazovanje) nimalo ne stara.”12 Uzorna država je, međutim, uložila nemala sredstva u obrazovanje budućih filozofa; da nije bilo nje, oni nikad ne bi postali to što jesu. Ovde filozof nije self-made man već delegirani predstavnik zajednice, njen poslanik u carstvu ideja i istinskog bića. Zato se on ne može zadovoljiti kontempliranjem istine; kao filozof-vladar, on se mora vratiti u pećinu (verovatno najpoznatiju Platonovu alegoriju čovekovog položaja u empirijskom, čulima dostupnom svetu), mora u punoj meri učestvovati u političkoj praksi zajednice i svojim znanjem omogućiti da se ta praksa odvija u skladu sa zakonima istinskog bića. Zakoni uzorne države “ne idu za tim da jedan rod u državi bude naročito srećan, nego da stvore blagostanje cele države”.13 Drugim rečima, cilj filozofskog obrazovanja nije – kao u sada postojeć im polisima – lično usavršavanje ili napredovanje u vrlini, već dobrobit celine, njeno izgrađivanje u skladu sa onim što od svakog njenog člana zahteva uređenje zasnovano na vrlini. Analogan zahtev postavljali su socijalistički režimi pred svoje “napredne” intelektualce: i ovde je interesima nauke ili umetnosti pretpostavljan politički interes.
Da li je Platon zaista verovao u inherentnu pravednost države koja invalide prepušta njihovoj sopstvenoj sudbini? Priča o prilikama u zagrobnom svetu, kojom se završava najpoznatiji dijalog u istoriji filozofije, navodi me da sumnjam; da pravednost Utopije proističe iz samog njenog racionalno postavljenog uređenja, ne bi joj bila potrebna pomoć bogova. Čak i kada se pretpostavi božanski karakter uma (pretpostavka koju osnivač Akademije uvek iznova naglašava), apsolutna i racionalna pravednost posedovala bi takođe i savršenu spontanost; jednom uspostavljenoj, njoj svakako ne bi bila potrebna stalna pomoć bogova. Nagrade pravednicima i kazne onima što okrenuše leđa vrlini delile bi se već ovde, u tami naše ovozemaljske egzistencije, a ne u eteričnom prostranstvu onostranosti. A gde su bogovi, tu je i teodiceja. Treba po svaku cenu opravdati zao udes onih čija se krivica ne može dokazati pozivanjem na njihov vlastiti hibris, između ostalih i onih koji imaju kakav fizič ki ili mentalni nedostatak. To se čini na način koji neodoljivo podseć a na hinduističko učenje o karmi: preegzistentne duše, sećajući se svojih ranijih inkarnacija, same biraju ne samo buduće telesno obličje, već i svoju “životnu priču”. Doduše, odmah treba naglasiti specifičnost platonovske metempsihoze; za razliku od slepog, automatskog delovanja indijske karme, između duše i njenog budućeg života posreduje njen sopstveni čin – slobodan izbor. Kako to Platon pregnantno sažima: “Krivica je u biraču; bog bije kriv.”14 Drugi helenski – možda čak naglašeno atinski – dodatak orijentalnoj predstavi o seobi duša jeste žreb kojim se utvrđuje redosled po kojem duše biraju svoju budućnost. Na ovaj način Platon realistički priznaje da u određivanju životnog toka izvesnu ulogu igra i slučajnost (tyche), ističući ipak da životnih oblika ima mnogo više nego duša koje ih biraju, te da stoga pojedinac za svoje nesreće ne sme kriviti slučajni splet okolnosti, kao što ne sme odgovornost prebacivati na bogove. Kao što svoju bespoštednu kritiku poezije završava jednom pesničkom vizijom zavidne snage, najbolji Sokratov učenik svoje racionalistič ko zasnivanje etike kruniše pozivanjem na nadumne sile. Zato Država predstavlja ujedno trijumf i slom sokratovskog načina mišljenja.
Do sada analizirani helenski stavovi prema invalidima samo potvrđ uju tačnost teze koju sam u uvodu osporio – da je celokupna helenska kultura bila izrazito neprijateljska prema licima čiji fizički i/ili mentalni sklop ne odgovara kanonima klasične lepote. Zato je krajnje vreme da koliko-toliko uravnotežim ovaj prikaz ukazivanjem na primere suprotne spartansko-lakonofilskim idealima. A pravu suprotnost kako lakedemonskoj stvarnosti tako i njenoj platonovskoj idealizaciji predstavljao je upravo Platonov rodni grad – bučna, nemirna, nesređena i nesredljiva, sklona preterivanjima svake vrste, sposobna za najveća pregnuć a volje ali i za krajnju malodušnost, spremna da sluša beskrajne hvalospeve vlastitoj veličini ali i da oslušne reči svojih najogorčenijih i ne uvek pravednih kritičara, postojana u svojoj neutaživoj žeđi za promenom i napretkom u stvarima duha, protejski neuhvatljiva i ponosna na svoju ukorenjenost u atičkom tlu, demokratska zajednica koju su aristokrati napuštali samo kad su morali. Već sam naglasio da je Sparta bila izuzetak, da se ostali bezbrojni polisi ne smeju procenjivati u odnosu na nju. Slično važi i za Atinu: ona nije bila tipičan demokratski, pomorstvu i trgovini okrenut polis, već grad u kojem su dobre i loše strane demokratije, pomorstva i trgovine dostigle razmere nezamislive u drugim delovima Helade. Zato izlaganje o položaju invalida u klasičnoj Atini ne treba shvatiti kao ilustraciju opšteg ili prosečnog stava Helena prema invalidima i invalidnosti, već kao svojevrstan kamen međaš, krajnju tačku do koje je doprla helenska društvena praksa.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/helada-i-invalidnost.html/4

[Asja]

Atinska zvanična ideologija nije dobila svoju filozofsku kodifikaciju; sumnjam da je ona uopšte postojala u smislu logički povezane celine koja se može filozofski nadgraditi. Pre će biti da su elementi ideološkog karaktera rasuti po njenom celokupnom duhovnom prostoru, u nezapisanim mitovima, kao i u delima njenih najvećih pesnika i istorič ara. Ona je mnogo bezobličnija i teže dostupna posmatraču; nikad nisam siguran da li je jedna misao njen zalutali odjek ili lični stav dotičnog pisca. Ni s Periklovom nadgrobnom besedom stvari ne stoje drugačije: nemoguće je odrediti šta od onoga što je atinski strateg izgovorio nad zajedničkom grobnicom vojnika palih u prvoj godini Peloponeskog rata treba pripisati njemu samom, šta najvećem helenskom istoričaru – koji svakako nije oskudevao u idejama u kojima se može prepoznati ideološka obojenost – a šta difuznom i prigušenom osvetljenju atinske ideologije. Ipak, za osnovne postulate socijalne etike, sadržane u ovom govoru, može se sa sigurnošću tvrditi da ne predstavljaju samo lične Periklove ili Tukididove poglede, već odražavaju stavove širih društvenih slojeva, upravo onih koji su za Periklovog službovanja dobili presudnu reč u upravljanju polisom. A jedan od tih postulata tiče se – na posredan način – društvenog položaja invalida. Suprotstavljajući se kako aristokratskom tako i oligarhijskom sistemu vrednosti, vođa demosa ističe da siromaštvo samo po sebi nije stvar koje se treba stideti; to je pre životna neprijatnost koju istrajnim radom treba izbeći.1 Ako siromaštvo zdravih ljudi, onih koji ga mogu sopstvenim radom izbeći, ne zaslužuje apriornu osudu, još manje je zaslužuje siromaštvo građana čija je radna sposobnost bez ikakve njihove krivice bitno umanjena ili uopšte ne postoji.
A odatle do ideje da je država dužna da brine o svojim radno nesposobnim građanima ne treba prevaliti suviše dalek put. Analogno tome, i stav da demokratski polis ne treba da se odrekne usluga svojih siromašnijih građana samo zbog njihovog siromaštva2 svedoči o postojanju svesti da i invalidi predstavljaju deo demosa, ili bar takvu svest nagoveštava. Doduše, nema podataka o postojanju svojevrsne naknade za invalidnost u periklovskoj epohi, ali izvori koji govore o unutrašnjim prilikama u Atini druge polovine V veka dovoljno su oskudni, posebno uporede li se s bogatom riznicom podataka iz prve ruke koja se nalazi u delima atinskih besednika IV veka stare ere, da bi dopustili – bar teorijski – mogućnost da je već Perikle u okviru mera finansijske podrške demosu (koje obuhvataju naknade za učešće u radu narodne skupštine i porotnih sudova) ustanovio naknadu zbog invalidnosti – atinsku varijantu dodatka za tuđu pomoć i negu. To svakako ne bi bilo u suprotnosti sa “duhom atinskih zakona” ocrtanim u Periklovoj besedi.
Polovinom IV veka davanje naknade invalidima beše čvrsto ukorenjena praksa, dovoljno dobro poznata atinskoj javnosti da su je sudski besednici mogli iskoristiti prilikom ocrnjivanja onih protiv kojih behu usmereni njihovi govori. Tako Eshin, Demostenov savremenik i politič ki protivnik, pominje slučaj izvesnog Arignota, slepog starca nesposobnog da samostalno privređuje.3 Dok su mu bila živa braća, Eupolem i Arizel, starac je od njih primao sredstva potrebna za život.
Najpre je umro Eupolem; nakon njegove smrti Arizel je preuzeo upravljanje i onim delom imanja koji je pripao slepom Arignotu. Ne znam koliko je ovde reč o moralnoj dužnosti pomaganja srodniku u nevolji, a u kojoj meri je postojala pravna obaveza izdržavanja za rad nesposobnog brata. Nema nikakve sumnje da su deca bila dužna da pruže pomoć svojim ostarelim roditeljima; u sudskim besedama nalaze se brojni citati zakona koji utvrđuju kako samu obavezu tako i kaznu za njeno kršenje.
Takođe je morao postojati znatan moralni pritisak društvene sredine da se na sličan način pomogne i drugim za rad nesposobnim srodnicima.
Uostalom, moral i pravo bili su u tadašnjoj Atini mnogo čvršće povezani nego što je to slučaj u modernom svetu; čini mi se da ogromna većina Atinjana, čak i onih obrazovanijih, nije pravila jasnu razliku izmeđ u svojih moralnih i pravnih obaveza. Bilo kako bilo, nakon smrti svog drugog brata, Arignot je živeo samo od naknade koju je primao od države kao slepo lice, što Eshin smatra velikom sramotom i grehom sinovca Timarha, protiv kojeg je inače govor i održan. Ilustrujući Timarhovu bestidnost, Eshin ističe da on, mada član Veća u čijoj se nadlež nosti nalazilo periodično preispitivanje već odobrenih invalidskih naknada, nije ni prstom mrdnuo kako bi sprečio da Arignotu ne bude oduzet taj jedini izvor prihoda. Razume se, govornikov cilj nije pravna analiza ovog slučaja, koji ne stoji ni u kakvoj vezi s predmetom spora; njegova jedina namera je dokazivanje da je Timarh loš čovek. Zato ostajemo uskraćeni za čitav niz pravno relevantnih podataka o uslovima pod kojima je dobijana naknada za invalidnost, kao i o postupku za ostvarivanje te naknade. Iz ovog Eshinovog govora ne vidi se čak ni da li je reč o pravoj invalidnini, naknadi koja se daje invalidima zbog njihove invalidnosti, ili o nekoj drugoj prinadležnosti za čije se primanje invalidnost postavlja kao jedan, ali svakako ne jedini, uslov. Da je ovde ipak reč o naknadi za invalidnost potvrđuje Aristotel (ili neko iz njegove škole) u Atinskom ustavu, gde se kaže da Veće pregleda one koji traže naknadu za invalidnost. Zakon, naime, nalaže da svaki atinski građanin, potpuno nesposoban za rad i čija imovina ne prelazi vrednost od tri mine, dobija od države finansijsku pomoć od dva obola dnevno.4 Srećom, sačuvan nam je govor, ekvivalent savremenog advokatskog podneska, iz spora čiji je predmet upravo naknada zbog invalidnosti. Govor je održao početkom IV veka, dakle bar jedno pokolenje pre Eshina, Lisija – besednik čiji su podaci za društvenu povest klasične Atine ono što su Demostenove filipike za razumevanje atinske spoljne politike u godinama pre bitke kod Heroneje. Govorom o kojem je reč Lisijin klijent nastoji da zadrži naknadu koju dobija od države zbog sopstvene invalidnosti, a koju mu tužilac osporava. Tužba, naime, tvrdi da tuženi nema pravo da prima invalidninu zato što je: – njegovo zdravstveno stanje takvo da se ne može ubrojati u invalide, i – osposobljen za posao koji mu može obezbediti pristojno izdržavanje.5 Uslovi za dobijanje socijalne pomoći ostali su u suštini isti i u savremenim pravnim sistemima, mada na današnjem sudu ne bi bili prihvać eni dokazi koje je ponudio tužilac: činjenicu da tuženi može da jaše konja kao pokazatelj njegovog zdravlja, odnosno činjenicu da se druži sa imućnim ljudima kao dokaz njegove socijalne neugroženosti.6 Odgovarajuć i na ove tužiočeve tvrdnje, Lisija na prvom mestu ističe tešku porodičnu situaciju svog branjenika: otac mi je umro, majka se razbolela, a tuženi nema decu koja bi ga izdržavala.7 To jasno ukazuje na supsidijarni karakter naknade za invalidnost: država priskače u pomoć tek ukoliko ne postoje srodnici koji bi na sebe preuzeli brigu o invalidu.
Porodica ostaje primarni okvir u kojem se ostvaruje socijalna sigurnost atinskih građana; zakonodavac želi samo da dopuni taj oblik zaštite u slučajevima u kojima on ne može da ostvari minimum socijalne sigurnosti, a ne da zameni porodičnu zaštitu državnom. Ne sme da nas zavara moderni prizvuk ideje o državnoj socijalnoj pomoći; ta ideja ostvarena je u društvenom ambijentu patrijarhalne pordice, koji je sasvim drugačiji od modernog društvenog okruženja. Robovi, stranci i žene, društvene grupe koje nesumnjivo čine većinu atinskog stanovništva, trajno su isključeni iz ovog oblika državne socijalne pomoći. Ali ova ograničenja, uslovljena opštim karakterom atinskog društva, ne treba da potisnu značaj same ideje da polis – delujući u svojstvu zamene za nedostajuće porodično okruženje – garantuje svojim punopravnim pripadnicima zakonom utvrđen minimum socijalne sigurnosti. Svet će više od dva milenijuma čekati da ta ideja bude ponovo otkrivena.
Lisija ističe da bi se uskraćivanjem naknade o kojoj je reč položaj njegovog branjenika učinio bezizlaznim, što ne bi bilo u interesu same države, jer bi građanin bez ikakvih prihoda morao da se lati neke društveno štetne delatnosti (kriminala, siofantije – pravnog i političkog ucenjivanja imućnih i sličnih vrsta ponašanja). Lisija takođe skreće pažnju da starost čini još težim probleme invalida8 – zapažanje do kojeg nije bilo lako doći u društvu čiji su patrijarhalni koreni dovoljno duboki da se poštovanje prema starijima doživljava kao moralni aksiom.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/helada-i-invalidnost.html/5

[Asja]

Već sam pomenuo argument tužioca da Lisijin branjenik nije invalid, jer može da jaše konja. Odgovarajući na tu tvrdnju, Lisija ističe da je njegovom klijentu veština jahanja potrebnija nego zdravim ljudima, koji bez teškoća mogu prepešačiti znatne udaljenosti, dok je invalidu konj jedino sredstvo kretanja.1 Ovde se Lisija približava problematici pozitivne diskriminacije invalida. Ona, naravno, nije direktno pomenuta, ali je dovoljno jasno rečeno da ono što je za zdravog čoveka raskoš koja zaslužuje prekor – jahanje po krivudavim atinskim ulicama prepunim prolaznika – za invalida je jedini mogući način kretanja. Mogu li se jasnije i direktnije obrazložiti posebne potrebe osoba sa invaliditetom? I zar iz tog obrazloženja ne sledi – ne osobito zamršenom logičkom operacijom – da invalidima treba dati izvesna prava koja nemaju drugi građani; u konkretnom slučaju, pravo da nesmetano jašu gradskim ulicama? A razlika između ove povlastice i zahteva da se osobama sa invaliditetom u savremenom Beogradu obezbedi poseban javni prevoz ili povlašćen režim parkiranja putničkih vozila u centru grada, zaista je samo tehničke prirode.
Atina u kojoj se odvijala Lisijina govornička delatnost ipak ne beše nikakva demokratska utopija; njena demokratija, ma koliko se Platonu i njegovim istomišljenicima činila preteranom i bezgraničnom, imala je prilično čvrsto postavljene granice. Jedno od tih ograničenja tiče se neposredno invalida. Pobijajući tvrdnju tužioca da njegov branjenik nije invalid, Lisija navodi da je tuženom upravo kao invalidu bilo onemoguć eno da se kandiduje za državnu službu, čiji su vršioci određivani žrebom.2 Ostaje nejasno da li je ovde reč o faktičkoj nemogućnosti obavljanja državne službe zbog invalidnosti, usled čega je unapred isključ ivana mogućnost da se žrebom za vršioca takve službe odredi invalid, ili je posredi shvatanje da invalid kao takav, bez obzira na faktič ke okolnosti, uživa ograničena politička prava u odnosu na svoje zdrave sugrađane. Koliko mi je poznato, nigde se u izvorima ne spominje zabrana učešća invalida u radu Narodne skupštine ili sudova, osnovnih organa vlasti demosa. Sasvim je druga stvar jesu li invalidi stvarno prisustvovali zasedanjima skupštine i sudova. Slična razlika može se zapaziti i danas između izbornog prava kao takvog i modaliteta i uslova njegovog korišćenja. S obzirom na nepostojanje drugih vesti o ogranič enju političkih prava invalida i imajući u vidu opšte odlike atinske demokratije, sklon sam pretpostavci da se ovde radi o priznavanju faktičke nemogućnosti obavljanja javnih dužnosti od strane invalida, nemoguć nosti koju zakon uzima u obzir pri uređivanju postupka žrebanja.
Pobijajući tvrdnju tužioca da se tuženi u svojim svakodnevnim susretima s drugim građanima ponaša krajnje drsko i bezobzirno, Lisija ukazuje da takvo ponašanje nije nimalo verovatno. Prezir prema nepisanim normama učtivog društvenog ophođenja mogu sebi priuštiti samo mladi, bogati i telesno snažni ljudi; invalid na pragu starosti, koji se izdržava samo od pomoći koju dobija od države, strogo vodi računa da se ne zameri jačima od sebe, jer nema zaštitu fizičke ili ekonomske moći, niti može računati na popustljiv stav koji javnost često zauzima prema mladalačkim ludorijama i obestima.3 Ove Lisijine reči pokazuju da društveni položaj invalida u Atini nije morao biti tako povoljan kako izgleda kad se izolovano posmatraju odredbe zakona koje se odnose na državnu pomoć invalidima. Relativna liberalnost atinskog društva, isticanje da svaki pojedinac ima pravo da samostalno uređuje svoj privatni život, slabila je primarnu odgovornost porodice za zaštitu onih koji zbog narušenog zdravlja ili urođenih nedostataka ne mogu sami obezbediti sredstva za preživljavanje. Uostalom, nije li i sama državna pomoć invalidima pokušaj da se uklone ili bar ublaže nepovoljne posledice slabljenja unutarporodične solidarnosti, nastojanje da se i na ovaj način zaustavi ekonomsko propadanje znatnih delova demosa? Ipak, iako je u stvarnosti crno-bela podela na spartanski pakao i atinski raj možda bila manje oštra nego što proizlazi iz ovog prikaza, nema nikakve sumnje da su građani-invalidi u Atini živeli neuporedivo bolje od civilnih invalida u Sparti. Položaj onih koje bismo danas smatrali vojnim invalidima verovatno je, uzimajući u obzir ratničke tradicije i militarizaciju celokupnog društvenog života, kod Lakedemonjana bio povoljniji, mada ne bi trebalo potceniti ni ugled koji su ratnička hrabrost i žrtvovanje za otadžbinu uživali u gradu – miljeniku sovolike Zevsove kćeri.
Zaključujući govor, Lisija se jasno poziva na opšteljudsku solidarnost sa onima koje je zadesila nesreća kao na moralni osnov naknade za slučaj invalidnosti.4 Tema zajedničkog i opšteg udesa čovečanstva nije nova u helenskoj književnosti – nalazimo je već kod Homera. Lisija ovo opše mesto grčke misli samo primenjuje na svoj poseban predmet u ovom govoru – pitanje da li invalidi treba da dobijaju novčanu pomoć od države.
Ni Sparta ni Atina ne behu tipični polisi; zato je svako izvođenje opštih zaključaka na osnovu ovih pojedinačnih primera metodološki neprihvatljivo. Međutim, kada je reč o potonjoj recepciji antičkog kulturnog nasleđa, o uticaju tog nasleđa na moderni svet, upravo su ovi ekstremni pristupi problemima invalidnosti ostavili neizbrisiv trag i postali deo onoga što nosimo u sebi kao deo sopstvenog istorijskog određenja, dok je društvena praksa “normalnih” polisa – za koju tek naslućujemo da se nalazila u gotovo neomeđenom prostoru između jasno istaknutih krajnosti – zauvek iščezla iz vidokruga istorijske spoznaje.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/helada-i-invalidnost.html/6

[Asja]

Ljubomir Petrović
Institut za savremenu istoriju Beograd

Rezime: Stavovi prema invalidima, tokom istorije, prolazili su kroz razne faze krećući se od prihvatanja, preko odbacivanja, do ponovnog prihvatanja.
Postojala su četiri oblika invalidnosti: prvi se sticao u ratovima, drugi je bio posledica bolesti i trauma na porođaju, treći je proisticao iz sukoba sa zakonom, dok je četvrti bio rezultat nesreća na radu. Zakonski propisi prema invalidima bili su restriktivni i diskriminatorske prirode. Odbacivanje invalida bilo je najčešće posledica straha od invalidnosti, bez obzira da li se ona shvatala kao kršenje božanskih normi ili samo kao posledica bolesti. Praznoverje je često određivalo do kog će stepena invalidi biti prihvaćeni ili odbačeni, pa i to kakvim će se metodama lečiti. Bilo je puno pretpostavki o nastanku invalidnosti kod dece, koje su kasnije odbačene. Starosna granica porodilja, alkoholizam roditelja i česti porođaji bili su optuživani za nastanak invaliditeta. U jugoslovenskoj državi smatralo se da postoji oko 159.887 invalida različitih uzroka i stepena invaliditeta.
Zemlja sa katastrofalnom zdravstvenom situacijom i nedovoljnom higijenskom prosvećenošću, kakva je bila Jugoslavija između dva svetska rata, imala je mnogo razloga da definiše stanje invalidnosti. Definicije i njihovo viđenje uzroka invaliditeta otkrivaju na kom su stepenu razvoja bile zdravstvena i pedagoška politika prema invalidima kao društvenoj grupi. O invalidima se uopšteno razmišljalo uvek u kontekstu nesposobnosti u poređenju sa osobama bez invaliditeta. Fizički opis invalida u medicinskim naukama kretao se u dijapazonu od pravilnog uočavanja invalidnosti do donošenja zaključaka o invalidnosti na osnovu navodnih anomalija koje same po sebi to uopšte nisu bile. Medicinske nauke postepeno su odbacivale predrasude o invalidima, ali to je bio dugotrajan proces.
Ključne reči: invalidnost, marginalizacija, lečenje, i predrasude.

Problem istorije osoba sa invaliditetom kompleksan je zbog toga što se o njima razmišljalo, a i sada se to često čini, kao o jednoj marginalnoj grupi bez prava na svest o svom položaju u prošlosti i sadašnjosti.
Oni, prema takvim predrasudama, nisu u stanju da dosegnu čak ni obrise saznanja o sopstvenoj budućnosti. Pisanje istorije ove socijalne grupe tim je problematičnije što se susreće sa nerazumevanjem dela društva koje nije sklono priznanju da je potrebno izgraditi svest o invalidima kao populaciji koja ima sva prava na ravnopravan društveni tretman. Tokom vekova bili su, u najboljem slučaju, samo uzgredna posledica loše zdravstvene situacije ili deo ranjenih boraca koji su, posle borbi i ratova, tonuli u mrak anonimnosti još dublji od onog koji je okruživao tzv.
“malog čoveka” u sudaru sa “velikom” istorijom. Postojala su još dva oblika invalidnosti koji su, svaki za sebe, izazivali nove predrasude, strahove i paušalne ocene. Kategorija osakaćenih silom zakona bila je arhaič na, svojstvena gruboj fizičkoj represiji starog i srednjeg veka, mada su njeni derivati u vidu javnih pogubljenja praćenih mučenjem osuđenih opstajali do 19. stoleća, a obuhvatala je kriminalce osuđene na gubitak nekog dela tela zbog raznih zločina. Invalidnost kao posledica presude dala je dodatni pečat srama shvatanju invalidnosti. Negativna percepcija samo se povećala napretkom tehnologije i ulaskom u doba mašina.
Pojavili su se invalidi rada kao kategorija ljudi koje je nesreća na poslu izbacila iz lanca proizvodnje i načinila od nekih socijalne slučajeve beskuć nika sklonih prosjačenju i lutanju.
Tokom istorije, položaj invalida bio je podložan društvenim promenama.
Nisu oduvek opstajali na marginama interesovanja socijalnih sredina iz kojih su poticali. U praistoriji, bez obzira na kratak životni vek stanovništva, odnos prema invalidima bio je humaniji od institucionalizovanih postupaka lišavanja života i odbacivanja svojstvenih budućim civilizovanim društvima. Antropološka istraživanja pokazala su da je u periodu, koji je prethodio pojavi države, položaj invalida bio mnogo bolji nego što bi se dalo očekivati. Neki nalazi svedoče da su invalidi koji su preživeli godine ranog i srednjeg detinjstva, koje su bile kritične i za zdravu populaciju, uživali određene prednosti vezane za magijske kultove.
Pošto su ih “više sile” na rođenju obeležile fizičkim nedostacima, verovalo se da imaju određenu magijsku ili medijumsku ulogu u kontaktiranju sa onostranim. To je doprinosilo jačanju njihovog društvenog položaja bez obzira na nedostatak sposobnosti za privređivanje.1 Kroz istoriju medicine postojala su tri teorijska koncepta invalidnosti.
Medicinski model bio je dominantan još od prvih uočavanja postojanja invalida i svodio se na ideju da je invaliditet individualni problem izazvan bolestima, povredom ili drugim vidovima pogoršavanja zdravstvene situacije. U okviru tog modela ublažavanje invalidnosti bilo je moguće samo lečenjem, rehabilitacijom i pružanjem podrške u cilju adaptacije osobe sa invaliditetom na njeno stanje. Društvena izolacija i segregacija svih invalida bile su neizbežne posledice ovako rigidnog modela, kome je u centru pažnje bilo samo oštećenje invalidnih lica.
Razvoj medicinske sociologije doprineo je stvaranju socijalnog modela invalidnosti. U tom modelu razlikuju se bolest i invalidnost. Za pobornike ove ideje, invalidnost je stanje “praznog prostora” između kapaciteta invalida i zahteva okoline u kojoj on deluje. Tako je invalidnost postala skup različitih, pretežno socijalno određenih stanja, koja zahtevaju socijalnu akciju. Svrha akcije postiže se modifikacijom sredine, što omogućava učešće invalida u svim oblastima življenja. Tako se, kao reakcija, stvorio drugi ekstremni prilaz, u kome nije bilo mnogo mesta za lečenje kao vid osposobljavanja i zaštite ove društvene grupe. Biopsihosocijalni model pokušao je da prevaziđe velike suprotnosti prethodnih paradigmi, tvrdeći da invalidnost može da bude samo posledica negativne interakcije između tri faktora. Prvi faktor tiče se ličnosti same osobe, pola, starosti, obrazovanja, načina savlađivanja stresne situacije i ukupnog obrasca ponašanja. Drugi, definiše se kao “kontekstualni faktor” sredine, u koji spadaju različite kategorije, kao što su oštećenje, aktivnost, participacija, socijalni stavovi, tehnologija, okolina, službe za podršku, opšti državni sistemi i socijalna politika prema invalidima. Naruš ena zdravstvena situacija pojedinog invalida čini treći faktor negativne interakcije. Sva tri modela invalidnosti uticala su i na stvaranje raznih definicija invalidnosti. Te definicije mogu se uopšteno podeliti na pravne, u suštini samo normativne, predstave o invalidnosti i one svestranije, koje su poslužile za stvaranje postojećih modela invalidnosti.
Slabosti normativnih definicija leže u činjenici da se bave isključivo definisanjem osoba sa invaliditetom, a zapostavljaju invalidnost kao problem.
Jedna od definicija bitnih za stvaranje adekvatnih modela invalidnosti, koju je krajem prošlog veka osmislila Svetska zdravstvena organizacija (WHO), “Međunarodna klasifikacija funkcionisanja, invalidnosti i zdravlja” (ICIDH 2) , polazi od pretpostavke da je invalidnost gubitak ili ograničenje aktivnosti društvenog učešća na istom nivou sa osobama bez hendikepa zbog barijera vezanih za socijalni status ili okolinu.
Pravne predstave o invalidima postojale su još u rimskom pravu.2
Osobe sa hendikepom tada su bile podeljene na dve kategorije. Prva od njih ticala se svih oblika invalidnosti shvaćenih kao deformisanost i defektnost.
Drugi oblik invaliditeta, koji Mišel Fuko definiše kao “nakaznost”, obuhvatao je medicinski hermafroditizam, sijamske blizance i druge oblike teških deformiteta. Brojni istorijski izvori sve do 17. veka svedoče o strašnoj sudbini retkih osoba sa hermafroditizmom. Bile su posmatrane kao čudovišta, ubijane su i spaljivane na lomačama poput veštica. Do sredine 18. veka nakaznost se tretirala kao krivično delo i kršenje čitavog niza prirodnih i pravnih propisa.3 Određivanje invalidnosti u pravnoj sferi više je bilo negativno u smislu naglašavanja razlika osoba sa invaliditetom od pravne kategorije zdravih ljudi. Pravno definisanje pojma ratni invalid nosilo je sa sobom neke od posledica predrasuda prema invalidnosti, ali i pečat nastojanja da što manji broj osoba bude na teretu državnog budžeta. Pod ratnim invalidom u Kraljevini Jugoslaviji podrazumevao se vojni obveznik, dobrovoljac ili četnik koji je bez svoje krivice zadobio stanje invalidnosti. Pod okriljem zakona bili su i ratni zarobljenici, pa i građanski invalidi ukoliko su tokom vojnih operacija ili kao posledicu ratnih zločina okupatora stekli invalidnost.
Tek kasnije, u grupu socijalno zaštićenih osoba uvršteni su i vojni invalidi koji su tokom mirnodopskog razdoblja vršili vojne dužnosti i kao posledicu bolesti ili povrede zadobili trajno fizičko oštećenje. Njihova prava priznavala su se i civilima i žandarmima koji bi pri vršenju službe u svojstvu zvaničnika prilikom potera, sukoba sa odmetnicima ili odbrane granice bili onesposobljeni. Na prelazu iz kategorije vojnih u invalide rada bili su radnici vojnih zavoda, majstori i šefovi tih institucija. Na ovu vrstu socijalne zaštite nisu imali pravo vojnici koji su se predali neprijatelju, civili koji su izbegli vršenje vojne dužnosti i osobe koje su same sebi nanele bolesti ili trajne fizičke povrede sa namerom da budu oslobođ ene vojnih i građanskih obaveza u slučaju rata. Gubitak prava na socijalnu zaštitu usled sticanja ratne invalidnosti kasnije se proširio i na osobe kažnjene zatvorom dužim od dvanaest meseci, robijom ili zatočenjem, gubitkom čina i vojničke, odnosno građanske časti tokom ratnih dejstava. Prava ratnih invalida sticali su i državljani Kraljevine Jugoslavije koji su šest nedelja posle demobilizacije zadobili rane ili bolesti koje su bitno smanjile njihove sposobnosti za rad u privredi.4 Uprkos guranju invalida kao osoba na margine društvene brige u prošlosti, problem invalidnosti u socijalnoj sferi tražio je uređenje složenih institucionalnih mreža kao struktura za prihvat invalida, a istovremeno te institucije služile su kao instrument odbrane društva od onoga što se smatralo nespojivim sa estetskim, medicinskim i društvenim kriterijumima fizički i mentalno zdravog čoveka. Opšti strah od bolesti i nesposobnosti, sujeverje kao poseban vid moći neznanja i nepoznavanje medicinskih aspekata invalidnosti, na tadašnjem stepenu razumevanja telesnih i psihičkih funkcija ljudi, bili su polazište za stvaranje niza predubeđ enja o nenormalnosti invaliditeta. Strah od stvarne ili zamišljene prenosivosti invalidnosti na zdrave osobe, usled neuviđanja razlika izmeđ u bolesti i njenih posledica, doveo je do socijalne tabuisanosti psihič kih i fizičkih invalida. Stvorio se grupni identitet zdravih osoba nasuprot kategorijama trajno bolesnih lica. Bila je to posledica stvaranja identiteta kao osnovnog svojstva ličnosti. Identitet kao socijalna pojava postiže se postavljanjem pitanja ko sam ja i gde pripadam.5 Kolektivni identitet pretpostavka je za vršenje procesa individuacije. Identitet se stiče preko formiranja, prvo kulturnog, a posle toga personalnog. Unutar kulturnog miljea stvaraju se kulturni kodovi, vrednosni sistemi, religijski i ideološki pogledi, viđenja sveta, grupne norme, razne kulturne namere, kognitivni sistem, neke psihološke crte i mentalitet. Kulturni identitet predstavlja referentni sistem za orijentaciju pojedinaca.6 Identitet grupe gradi se pretežno preko uviđanja razlika između jedne i ostalih grupa, znači uvek sa posmatranjem drugog i drugačijeg, bez obzira kojoj kategoriji pripadale te razlike: klasnoj, rasnoj, materijalnoj, socijalnoj ili nekoj drugoj. Ljudi sa primetnim fizičkim i psihičkim nedostacima postali su deo pogleda na “drugog” u smislu njihove izopštenosti iz nekih društvenih tokova. Subjektivna povezanost defektnog i delikventnog, unutar diskursa pravnih, medicinskih i socijalnih ustanova od srednjeg veka do sredine 20. veka, bila je rezultat materijalizacije strahova od invalidnosti. Zahtev društva da se razne fizičke i psihičke anomalije izjednače sa pojmom nenormalnog doveo je do medicinskosudske saradnje u formiranju povezanosti između opšteg pravnog pojma delikvencije i medicinskog pojma bolesti. Bio je to početak funkcionisanja neke vrste društvene moći, koja se može definisati kao moć normalizacije. Glavna funkcija te moći bila je represivna,7 a mehanizmi njenog delovanja bili su proizvod multidisciplinarne saradnje raznih naučnih grana, ali i izraz zaslepljenosti raznim vrstama retrogradnih strahova tako dobro oličenih u srednjovekovnom isključivanju gubavaca ili novovekovnom kontrolisanju osoba zaraženih kugom.

[Asja]

Marginalizacija invalida bila je svedena na običaje odbacivanja ili u najboljem slučaju obavljanja vlasti nad svim vrstama bolesnih i nenormalnih osoba, koja se svodila na dejstva diskvalifikacije, odbijanja, nepriznavanja i lišavanja kao dela postojećih negativnih koncepata mehanizama isključivanja društveno nepoželjnih. Stavljanje invalida, pa i psihički bolesnih ljudi u azile i druge modele velikog zatvaranja, vremenom se transformisalo izmenom tipa vlasti od apriornog isključivanja ka uključivanju invalida u kontrolisane državne okvire, ali to još uvek nije značilo priznavanje prava invalidima, nego više pasivnu konotaciju kontrole nad njima. Još jedan aspekt stvaranja prezira i predrasuda prema invalidima ležao je u njihovom povezivanju sa nakaznošću kao pravnoj pojavi narušavanja prirodnih i društvenih zakona već samim svojim postojanjem.
Sijamski blizanci, manjak ili višak organa, ekstremiteta i razni deformiteti činili su skup kategorije nakaznosti. Lik “nakaze” bio je izazov za pravne sisteme, pošto oni nisu podnosili izuzetke od onoga što se smatralo normalnim i uobičajenim. Upravo zato što nije postojao adekvatan pravni odgovor na pojavu čoveka sa deformitetom, to se smatralo najvećom opasnošću za uspostavljeni red, pa čak i povredom osnovnog morala definisanog kao sličnost Boga i ljudi. Samim tim bio je to napad i na religioznu sferu življenja. Društveni odgovor na ovu vrstu izazova svodio se na tri kategorije: prva se ticala fizičkog uništenja nakaze, druga medicinske brige o takvim pojedincima, a treća, najbliža opštim vrednosnim religioznim stavovima, insistirala je na milosrđu kao odgovarajućoj emociji na pojavu takvog oblika invalidnosti. Osoba sa oblicima psihičkog invaliditeta, ako se o mogućnosti izlečenja bolesti moglo uopšte razmišljati u srednjovekovnoj medicini, spadala je u drugu kategoriju pojedinaca koji su se mogli “popraviti” i ponovo uključiti u opšti društveni okvir. Tokom razvoja medicinskih nauka stopa učestalosti pojave ljudi koji su se mogli psihički reoblikovati, shodno društvenim namerama, bila je mnogo veća od stope pojava nakaze. Referentni okvir ovog tipa invalidnosti stvaran je u saradnji porodice i institucija za “popravljanje”, koji su je činom izlečenja zapravo podržavali. Bila je to složena igra sukoba interesa privatnog i javnog, u čijem je centru bio sistem podrške, koji se stvarao između porodice, škole, radionice, ulice, crkve, policije i medicinskih institucija. Tako je invalid postao javno biće pretežno zbog toga što je pojedinac za “popravljanje” bila veoma česta društvena pojava, a bilo ju je komplikovano odrediti zato što je podrazumevala da se takav pojedinac uglavnom nalazio na samoj ivici između psihotičnog i normalnog ponašanja. Uprkos napretku opšteg znanja o bolestima, nenormalne osobe ostale su i tokom većeg dela 19. veka obeležene onim što je Mišel Fuko možda preoštro nazvao oblikom “nakaznosti u povlačenju” unutar medicinskog i sudskog diskursa. Postojeć i sistemi vlasti i znanja stvorili su sliku tehnologije ljudske anomalije kombinujući naučna dostignuća sa predrasudama o tome šta je izazivalo bolesti čije su posledice stvarale invalidnost.8 Iza sveprisutnog a nikad adekvatno definisanog straha od invalidnosti, pogotovu psihičkih oblika, ležala je težnja da se spreči povratak pojedinca i društva na oblike instiktivnog ponašanja koji su definisali život prvobitnih zajednica, pa se tako iza ovog straha krije tenzija između primitivnog dela ljudske psihe i socijalnog ponašanja sa elementima etike.9 Ipak, izopštenost invalida nikada nije bila apsolutna. Ono što je Erih From uopšteno nazivao “zadovoljstvom doživljaja ljudske solidarnosti” ispoljavalo se kroz neke vidove pomoći humanih pojedinaca i organizacija. Ni ova solidarnost nije bila lišena predrasuda i iskrivljenih predstava. Od retkih osoba, spremnih da se prihvate odgovornog posla staranja o invalidima, stizala su upozoravanja da su njihovi štićenici “nemoćnici” osuđeni da postanu “duševno obamrli” i “moralno srozani” ukoliko se društvo ne prihvati obaveze spasavanja onoga što se navodno moglo sačuvati od njihove “duše”. U zahtevima za veću društvenu i državnu aktivnost u pomaganju invalidima išlo se do velikog paradoksa proglašavanja običaja ubijanja tek rođenih invalida među “divljim plemenima” humanijim u odnosu na rašireni “nehat” civilizovanih država prema njima. Drugim rečima, podržavalo se pravo svake političke zajednice da, prema verskim i ekonomskim mogućnostima i načelima, reši invalidsko pitanje svim sredstvima, pa čak i nasilnim uklanjanjem ove populacije.10 Položaj invalida u jugoslovenskim zemljama do 20. veka Predrasude prema invalidima nesumnjivo spadaju u pojave i procese “dugog trajanja”. Nemar jugoslovenske države i društva prema njima prouzrokovan je i nekim crtama mentaliteta koji istraživači opisuju kao “pagansku dvostrukost”. Ona je nastala kao posledica nedovoljne ukorenjenosti hrišćanstva kod Srba. Karakteristični obrasci ponašanja mentalnog diskursa prisustva paganskih relikata, u svesti pojedinaca i kolektiva, ispoljavale su se u postojanju dvostrukog morala i odsustva solidarnosti među ljudima.11 Srpska medicina u srednjem veku polazila je od ideje da su patološ ka stanja, pa i invalidnost, posledice zlih demonskih sila, koje su, navodno, ušle u ljude. Preporučivalo se, u skladu sa sveprisutnim verskim misticizmom, da bolesnike treba lečiti egzorcizmom. Ipak, bilo je i određ enog napretka u odnosu prema invalidnoj deci, koja su, pre pojave hrišćanstva, bila odbacivana ili ubijana. Milosrđe prema bližnjem, jedna od centralnih tema nove religije, nametalo je aktivnu brigu vernika za bolesne, stare i nemoćne osobe. Manastiri i monasi postali su utočište, sklonište i zaštitnici za nenormalne, bolesne, stare i invalide. Među svetač kim milosrdnim delima važno mesto pridavalo se deljenju pomoći “ubogim” ljudima, što je bila grupna odrednica pod kojom su se nalazili i invalidi raznih vrsta i stepena oštećenja. Srpski invalidi u srednjem veku okupljali su se oko kapija prestonica ili manastira u potrazi za milostinjom, od koje su životarili. Diskriminacija prema njima ogledala se u odlukama pravnih normi, koje su ih smatrale za ljude lišene poslovnih sposobnosti. Retki pismeni ljudi, u još ređim izvorima koji su svedočili o njihovom statusu, proglašavali su ih “ništima” i pasivnim objektima hvaljenog milosrđa. Vladari i vlastela imali su običaj da živote invalida učine snošljivijim u granicama tadašnjeg vremena. Među čudima moštiju srpskih svetaca iz dinastije Nemanjića važno mesto zauzimalo je izleč enje bolesnika i invalida, a sveti Sava osnovao je karitativne bolnice pri manastirima po ugledu na vizantijske azile. Sudeći prema sačuvanim zapisima medicine iz srednjeg veka, gluvoća i slepilo bili su veoma zastupljeni kao uzroci invalidnosti, a lekovi za te bolesti bili su određeni isključ ivo na osnovu simptomatologije. Nije bila retkost da se mentalni bolesnici drže u okovima. Smatralo se uopšteno da su osobe sa invaliditetom bile definitivno onesposobljene za rad i obrazovanje, tako da se o njihovom eventualnom usavršavanju nije ni razmišljalo. Zato su postojale posebne norme po kojima su se “ubogi” hranili po srpskim crkvama.
Postojala je i obaveza ktitora crkve da obezbedi hranu za tu populaciju.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/pogled-na-invalidnost-kroz-istoriju.html

[Asja]

Invalidne osobe, mada je bilo i pisanih pravnih izuzetaka nekih crkava i manastira od tih propisa, bile su zaštićene u tom svom pravu na ishranu. Mitropoliti, episkopi i igumani koji nisu želeli da ispune tu društvenu obavezu izlagali su se opasnosti da izgube svoju funkciju. Postojali su i čvrsti elementi pravne zaštite invalida. Sudije u srpskom carstvu imale su neopozivu dužnost da se, obilazeći oblasti pod svojim pravnim ingerencijama, staraju da se ne povrede elementarna prava “ubogih i sirotih” podanika.1 Osim invalida koji su to postali zbog ratova i bolesti, bilo je i onih kod kojih je invalidnost bila posledica kršenja zakonskih normi. Otmica žena svog staleža kažnjavala se odsecanjem obe ruke i nosa. Ako je kojim slučajem sebar, kao pripadnik nižeg staleža, ubio vlastelina, bio je osuđen ne samo na novčanu kaznu od 300 perpera, već i na odsecanje obe ruke. Ista kazna sakaćenja ruku, paradoksalno, važila je za, iz današ nje perspektive, daleko manji zločin “čupanja brade” vlasteli ili uglednim ljudima. To se smatralo najvećom mogućom uvredom. Brada je, u to doba, bila simbol časti i poštovanja. Ovako oštra kazna može se razumeti ako se ima na umu da su društveni odnosi u srednjem veku bili precizno utvrđeni, tako da je i najmanja povreda višeg statusa i ugleda osobe bio strašan delikt, ne samo po ljudskim, već i po božjim zakonima.
Sličnom riziku invalidnosti izlagali su se i lopovi po selima. Njih je, po hvatanju, trebalo oslepeti. Ista kazna, po “komandnoj odgovornosti”, pored plaćanja odštete za krađu, čekala je i gospodara sela, kneževe, upravnike ili pastirske poglavice naselja u kome je lopov delovao.
Kada bi ih seljani, stanovnici župe, vlastela i gospodari sela hvatali na delu ili sa plenom, nisu imali pravo na pomilovanje i prvo su ih oslepljivali, a zatim javno vešali. Činovnici suda, ukoliko su falsifikovali presude, kažnjavani su sečenjem ruku i jezika. Napadač koji bi, pod dejstvom alkohola, ranio neku osobu, mogao je računati na vađenje oka i sečenje ruke. Oslepljivanje, kao sudbina prestupnika, čekalo je i ljude svih društvenih slojeva ako su na dvor u pratnji doveli lopove ili razbojnike.
Pod viševekovnom vladavinom Otomanskog carstva, u pogledu lečenja i statusa invalida, situacija se znatno pogoršala.2 Iako su bile oslobođ ene poreza, gluvoneme osobe bile su meta surove diskriminacije i podsmeha u društvu koje je delimično, pod uticajem teških vremena, prestalo da vodi računa o osobama sa trajnim psihofizičkim traumama.
Invalidnost većinom više nije bila posledica ratova. Epidemije raznih bolesti (kuga, više vrsta boginja i endemski sifilis) na jugoslovenskim prostorima, a od 15. do 19. veka bilo ih je oko 200, često su na preživelim bolesnicima kao posledicu ostavljale razne invalidnosti.
Početak 19. veka doneo je invalidima svih nacionalnosti u Austriji i Ugarskoj drugačiji status u poređenju sa nevoljnicima koji su bili podanici Turske. Bitnu ulogu u poboljšanju uslova života srpskih invalida u Vojvodini odigralo je otvaranje Zavoda za gluvoneme u ugarskom gradu Vacu 1802. godine. Upravnik te institucije Anton Švarcer objavio je 1828. godine knjigu o metodici učenja gluvonemih, koju je reklamiralo srpsko sveštenstvo kao adekvatno sredstvo za privatnu i razrednu nastavu. Veliki broj slepih osoba pojavio se kao rezultat velikih boginja, katarakte i loših uslova za stanovanje u zadimljenim i malim prostorijama, koje su često bile bez odžaka. Trahom, kao čest uzrok slepila u srpskim krajevima, nije bio poznat pre 1883. godine. Nedostatak lekara imao je za posledicu pojavu medicinskog šarlatanstva do te mere da su prilikom vašara i crkvenih slava lakovernom i nepismenom narodu u Srbiji i Vojvodini nuđeni razni lažni farmaceutski proizvodi. Zejtin za gluvoć u, narodni lekovi za oči, prašak za groznicu ili pilule za izbacivanje viška tečnosti iz organizma bili su glavni artikli nadrilekara. Prodavali su i staklene oči, vadili i usađivali zube. Srpske nahijske starešine, posle Drugog srpskog ustanka, po direktnim naređenjima kneza Miloša Obrenović a morali su iz svojih sredina proterivati varalice, koje su još veće neprilike priređivale austrijskim vlastima još od 18. veka. Mnogi od njih bili su učitelji ili sveštenici. Neki magijski rituali bili su vezani za običaje koji su, po verovanju, sprečavali pojavu neme dece. Narodni lekari i travari vršili su čak i operacije na deci, jer se pretpostavljalo da je nemost povezana sa fizičkim nedostacima govornih organa, tako da je postao običaj da se takvoj deci vrši podrezivanje jezika, što se u nekim krajevima zadržalo i do početka 20. veka. Onima koji su vršili operacije, a bili su to veoma bolni zahvati, plakanje i vrištanje deteta činilo se kao neki napredak u odnosu na ranije stanje.
Turska vladavina ipak je značila izvestan zdravstveni pomak u odnosu na srednjovekovnu srpsku medicinu, jer se sa istoka po srpskim krajevima raširila veština raznih načina kalemljenja velikih boginja kao sredstva prevencije. Na teritoriji Ugarske, pa i u Vojvodini, vakcinacija Dženerovim metodom protiv velikih boginja primenjivala se još od 1801.
godine, a bila je praćena velikom i uspešnom propagandnom kampanjom.
Bile su to i posledice širenja zdravstvene kulture, koju je među pismenim Srbima prvi promovisao Zaharije Orfelin u Večnom kalendaru iz 1739. godine. Za Orfelina, prioritet u zdravstvenim pravilima imalo je očuvanje vida, što dovoljno govori o raširenosti slepila u narodu.
Jedan od prvih pobornika teorije stvaranja azila za siromašna slepa lica bio je oftalmolog Konstantin Pejčić iz Budima tokom 1830. godine. Preporuč ivao je da se slepci u takvim zavodima neguju i hrane, uz opasku da bi se, možda, mogli izdržavati od rada na lakšim poslovima, ali je sve ostalo u domenu teorijskog pristupa problemu izdržavanja invalida. U zdravstveno i tehnički zaostaloj Srbiji za slepce, osim direktnog prosjač enja, gusle i pesme bile su jedini izvori egzistencije. Slepi guslari pojavili su se u 14. veku, a njima su se tokom vremena pridružile u tom poslu i druge osobe sa invaliditetom. Na prelasku iz 17. u 18. vek stvorene su korporacije slepih lica na prostoru od Indije do Evrope. Bile su to preteče staleškog organizovanja jedne kategorije invalida u cilju zaštite zajedničkih interesa. Na prostorima buduće jugoslovenske države javile su se u vidu svojevrsnih škola za slepe guslare u Srbiji i Makedoniji.
Jedna škola nalazila se u Irigu, a preostale četiri u Velesu, Ohridu, Bitolju i Prilepu. Među đacima tih škola bilo je i onih koji su se lažno predstavljali kao slepci, pošto je pevanje lirskih i epskih pesama uz gusle, vremenom, postalo unosan posao od koga se moglo pristojno živeti.
Osim guslanja i pevanja, u školama za slepe guslare posvećivala se pažnja i pošalicama, verskim i satiričnim stihovima. Ostalo je zabeleženo da su postojale “slepčovođe”, koje su često bile invalidi sa drugim vrstama ometenosti, a da je među vodičima slepaca bilo i žena.
Sudbina mentalno nerazvijenih i duševno bolesnih osoba bila je najteža. Za ove bolesti nisu postojali čak ni primitivni narodni lekovi.
Mešavina paganskih verovanja i crkvene kanonske medicine delovala je na zdravstveno stanje duševno obolelih isključivo preko molitvi i magijskih rituala. Za razliku od drugih invalida, često su ih držali po kućama, mada su ih negde puštali da slobodno lutaju po ulicama gradova, gde su prosili. Bili su izloženi preziru mase, posebno dece. Odvodili su ih u manastire, gde su ih polupismeni sveštenici, pod vidom lečenja, podvrgavali molitvama, dugom postu, a kada to ne bi uspevalo, i sistematskom izgladnjivanju. Poslednje “terapeutsko” sredstvo bilo je mučenje bolesnika.
Alke, razne vrste lanaca za vezivanje, zatvor i batinanje pacijenta tojagama, pri tome obešenog za noge o plafon, da bi se “nečastive” sile isterale iz bolesnika, bili su svakodnevica manastirskih iscelitelja. Tretmani ovih vrsta primenjivali su se do 1839. godine. Nagoveštaji drugačijeg pristupa ukazali su se tek kada su ministarstva prosvete i pravosuđ a pokrenula pitanje smeštaja duševnih bolesnika koji su počinili ubistva. Mislilo se da je najbolje rešenje konfinirati ih u manastir Studenicu, ali tome se usprotivio tadašnji srpski mitropolit, koji je predlož io da se osuđenici smeštaju u požarevački zatvor. Njegovo mišljenje nisu uvažili predstavnici vlasti, jer tamo nije postojao lekar, tako da su manastiri, a posebno Studenica, još preko dve decenije, do 1861. godine, igrali ulogu azila za nenormalne. Od te godine prvi put se u Srbiji pojavljuje posebna institucija za njihovo zbrinjavanje pod nazivom “Dom za s uma šedše”, u koji su primana i deca. Debili i imbecili prolazili su kroz slične traume, pogotovo za vreme školovanja. Oni su zajedno učili školu sa normalnom populacijom dece i zbog svog neznanja izlagani su fizičkom maltretiranju i batinanju. Nizak nivo pedagoškog znanja prosvetnih radnika razlog je što se dugo nije pravila razlika izmeđ u dece koja su imala teškoća u učenju i one koja jednostavno nisu htela da uče. “Magareće klupe” i “magareće uši” opstajale su i u Vojvodini kao sredstvo kažnjavanja intelektualno nerazvijene dece uprkos nastojanju Teodora Jankovića Mirjevskog da u svojoj Ručnoj knjizi, jednom od prvih pedagoških priručnika na staroslovenskom jeziku iz 18. veka, dokaže da su učitelji dužni da pokažu više razumevanja za pojedinačne intelektualne sposobnosti đaka. Ova rasprava iz teorijske pedagogije insistirala je na praktičnoj primeni znanja i na ideji da se mentalno nerazvijena deca ostave u istom razredu sa neinvalidnom populacijom kako bi tokom vremena ipak stekla neka osnovna znanja o praktičnom životu. Mirjevski je polazio od ideje da takvu decu ne treba kažnjavati zbog neznanja jer su za to krive njihove nedovoljno razvijene intelektualne sposobnosti. Iz njegovog iskaza vidi se da su u školama, gde je vladao puki verbalizam, kažnjavali mentalno nedovoljno razvijenu decu vešanjem tzv. “magarećih ušiju” ili stavljanjem slamnatog venca na njihovu glavu, što je, osim batina, bilo glavno sredstvo za kažnjavanje lenjosti i nemarnosti učenika. Kada je Beograd, za vreme austrijske okupacije Srbije 1718 – 1739. godine, dobio karakteristike varoši, doneta je uredba o stvaranju ustanove nazvane “Nemoćnica”, koja je služila kao bolnica za smeštaj sirotinje i invalida. Počela je da radi 1724. godine.
Pola veka kasnije, oko 1769, u zemunskoj pravoslavnoj bolnici postojala je sobica za uhapšene, u kojoj su bili smešteni nenormalni pacijenti.
Pri kraju tog razdoblja i drugi gradovi dobili su nešto što se može nazvati početkom stvaranja institucija za smeštaj invalida. U Rumi je zabranjivano držanje nenormalnih osoba ispod klada, jer su to bili drveni okovi, a preporučivano je da takve slučajeve transportuju u bolnicu za umobolne u Beč.
Austrijska vlast u Srbiji 18. veka, mada nije dugo trajala, doprinela je i pojavi novog običaja zbrinjavanja invalida i ostalih socijalnih kategorija (udovica, siromašnih, skitnica, bivših zatvorenika i kaluđera).
Nedeljom i verskim praznicima ispred crkve je nošen “sirotinjski tas”, čiji je prihod zapisivan u određen “sirotinjski tefter”. Iz ove preteče humanitarnih fondova deljena je pomoć u novcu i ogrevu. U Budimu, gde je bilo mnogo Srba, 1744. u fondu se nalazilo nešto više od 183 forinte. U Novom Sadu 1730. postojala je “Srpska bolnica” namenjena smeštaju invalida. Dve “nemoćnice” osnovane su u Zemunu između 1758. i 1769. godine, koje su se kasnije fuzionisale u jedan “uboški dom”.
Institucija istog tipa otvorena je i u Pančevu još pre Prvog srpskog ustanka.
U slične svrhe služila je tokom svoje istorije i gradska bolnica u Zagrebu, odakle su pacijenti povremeno izlazili radi prosjačenja.3 Kada je Kneževina Srbija 1830. godine dobila faktičku nezavisnost, socijalna pitanja bila su u drugom planu. Prošle su gotovo dve decenije dok 1847. godine nije naređeno opštinskim vlastima da se posvete staranju o ljudima koji se nisu mogli sami izdržavati, što je značilo i o invalidima, a nešto kasnije i o vanbračnoj deci. U delokrug Ministarstva unutrašnjih dela, centralizacijom državne uprave 1862. godine, spadala je i briga o “ubogim” osobama i siročadi. Novi stimulans socijalnoj politici dao je Vladan Đorđević 1879. godine centralizacijom lokalnih bolnič kih fondova, koji su stvoreni 1837. godine, u “Narodni sanitetski fond Kraljevine Srbije”. Bio je to materijalni osnov za državnu zdravstvenu politiku do početka Prvog svetskog rata. Zalaganjem Vladana Đorđevića donet je i Zakon o uređenju sanitetske struke i čuvanju narodnog zdravlja 1881, koji je bio na snazi punih 40 godina. Ponor između proklamovanog i stvarnog došao je do izražaja u neuspehu otvaranja Sirotinjskog doma za telesno nesposobne u Nišu, što je bilo predviđeno tim zakonom. Državne vlasti želele su da u njemu izdržavaju gluvonemu i slepu decu sa porodicom, kao i bez roditeljskog staranja, zajedno sa socijalnim kategorijama siročića, vanbračne i odbačene dece oba pola, dok se ne osposobe za samostalno privređivanje, pod čime se podrazumevao isključivo neki od zanata. Odrasle osobe, prema nacrtu, bile su izdvojene u posebne zgrade. Predviđalo se da u Domu trajno borave i fizički invalidi nesposobni za rad koji iz nekih razloga nisu imali pravo da se koriste izdržavanjem iz postojećeg invalidskog fonda, a nisu posedovali ni imovinu neophodnu za samostalan život. Po nacrtima, Dom je bio ustanova karitativno-azilantskog tipa, uobičajena u evropskim okvirima, po modelu Zavoda za slepe iz Beča. Trebalo je da se delom izdrž ava iz sopstvenih prihoda, mada je formalno bio na budžetu sanitetskog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela. Baš kada se ozbiljno pristupilo planovima za stvaranje te institucije, došlo je do negativnog upliva politike, tako čestog i u Kraljevini Jugoslaviji. Nekoliko godina po usvajanju Zakona o uređenju sanitetske struke i čuvanju narodnog zdravlja došlo je, 1884. godine, do izmena normi u negativnom smislu po Sirotinjski dom. Poslanici Narodne skupštine odlučili su da “u interesu štednje” Narodnog sanitetskog fonda integrišu tadašnju opštu bolnicu sa Domom i bolnicom za duševne bolesti u Centralnu humanitarnu koloniju, ali tek kada svi okruzi u Srbiji budu imali podesne zgrade za državne bolnice.4 To se nikada nije desilo.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/pogled-na-invalidnost-kroz-istoriju.html/2

[Asja]

Zdravstvena situacija u Kraljevini Jugoslaviji između dva svetska rata kao faktor sticanja invalidnosti Zdravstvene prilike Kraljevine SHS i Jugoslavije nikada nisu bile dobre i pogodovale su širenju invalidnosti. Način na koji se živelo i stanovalo nije se bitnije menjao od početka 20. veka, kada je selo bilo nedovoljno prosvećeno i kada je pružan otpor prodoru civilizacijskih tekovina usled stečenih životnih navika i predrasuda. Postojala je čitava akcija da se život na selu poboljša u tehnološkom i civilizacijskom smislu.
Napor državnih vlasti i pojedinaca da to i ostvare nije urodio plodom, što se videlo i iz izjava poslanika u Narodnoj skupštini da jugoslovensko socijalno zakonodavstvo spada u izuzetno moderne pravne propise, koji se mogu porediti sa normama Francuske ili Sjedinjenih Američkih Država, dok je stvarnost, po njihovom priznanju, daleko ispod normativnih standarda.1 Visok mortalitet tek rođene dece i pojava invalidnosti po rođenju nisu bili neobične pojave u situaciji kada se na selu smatralo da je porođaj događaj koga se treba stideti i sakrivati ga do te mere da su porodilje za mesta na kome će roditi decu odabirale podrume i štale. Koliko je kultivisanje žena u tom pogledu bilo neuspešno govorili su i podaci iz knjiga rođenih, koji su beležili dvocifrene brojke poroda pojedinih žena, i da je od toliko rođene dece ostajalo živo dvoje ili troje.2 U seljačkim kućama gotovo da nije bilo poda. Ostavljala se gola zemlja ne samo u kuhinjama nego i u sobama u kojima se živelo i radilo. Udisanje zemljane prašine podignute s poda, širenje blata i gliba ako bi se voda prosula i gotovo nikakve mogućnosti za uklanjanje nečistoće i fekalija ljudi i životinja bili su uobičajena slika u domaćinstvima. Ako su negde i postojali podovi, nije bilo navike da se ćilimi, asure i krpare koji su pokrivali pod čiste, peru i istresaju. U to vreme postepeno dolazi do evolucije mentaliteta u pogledu odnosa prema unutrašnjosti kuće. Mada su postojale nezdrave niske tavanice, prostor u kući bio je šaroliko izgrađen i upotrebljen. Nije postojao određen standard za veličinu prostora, ali se kretao od 6 – 12 metara po širini, 3 – 8 po dužini, a 2 – 3 metra u visinu. Nije postojala svest da se obezbedi minimum od 40 kubnih metara po sobi ili 10 – 12 kubnih metara po osobi. Uporedo su opstajale navike da kuća bude jedna prostorija, u kojoj su zajedno živeli ljudi i životinje, i prostrana kuća sa više prostorija, kakve su postojale u zadružnim domaćinstvima. Suživot male dece sa starijim osobama, koje su često patile od raznih zaraznih bolesti tipa tuberkuloze i sifilisa, naročito tamo gde je postelja bila zajednička, stvarao je začarani krug porodičnih bolesti, invalidnosti i raširene smrtnosti. Kuće bez prozora uticale su na pojavu više vrsta oboljenja u domaćinstvima, pa i onih sa smrtnim ishodom.
U centralnoj prostoriji kuće preovlađivalo je otvoreno ognjište, sasvim niskog tipa, a ponegde čak i ukopano u zemlju. Šporeta nije bilo.
Dim se širio po celoj kući, prouzrokujući očne bolesti i hronične probleme organa za disanje. Ti problemi bili su veći u kućama koje nisu imale dimnjake. Kako seljaci nisu bili navikli da koriste petrolej, osvetljenje kuće je bilo slabo i dolazilo je od ognjišta ili u najboljem slučaju od kandila ili žiška. Kuće su najčešće bile prazne ili sa jednim krevetom, a u nešto boljim prilikama sa primitivno sklepanim ormarom, policom i ekserom u zidu, koji je služio umesto čiviluka. Bez najpotrebnijeg posuđ a bilo je mnogo domaćinstava, čak nije postojao nijedan zajednički opštenarodni izraz za celokupan pribor za jelo. Boce i čaše od stakla bile su retke. Ljudi su pili i jeli iz jedne posude. Pribor za jelo je bio odraz lošeg načina življenja. Bilo je kuća u kojima viljuške nisu postojale, a čak su i kašike bile toliko retke da se više ljudi služilo jednom u toku jela. Nivo kvaliteta ishrane nije bio na potrebnoj visini. Procene iz 1938.
godine svedočile su o nedostatku 2 miliona metričkih centi pšenice, 275 miliona kilograma mesa i dve trećine potrebnog povrća za normalnu ishranu stanovništva. Sedelo se na goloj zemlji, a nevešto sklepane klupice i stolice izazivale su deformitete. Lična higijena bila je na niskom nivou. Bilo je čitavih sela u kojima se ljudi, iz verskih razloga, nisu umivali i češljali. Đubre se nije držalo u posebno namenjenim sudovima za otpatke, već se čistilo tako što je skupljano metlom iza vrata a onda iznoš eno u kecelji. Bunari su bili zajednički. Tu se pralo rublje i napajala stoka. Bilo je to mesto zajedničkog društvenog okupljanja, odakle se lako širila zaraza po čitavom selu. Bunari su bili nepodesno građeni i još gore higijenski održavani. Pored njih je klana bolesna stoka i ispirani prljavi sudovi. U unutrašnjost bunara lako je dospevala nečistoća, zagađujući vodu. Kuće nisu imale klozete. Čistoća i red u kući bili su veoma retki. Ovakav način života bio je pogodno tlo za bolesti: žvale, kraste, pljuskavice, lišajeve, šugu, sifilis, difteriju i tuberkulozu.3 Zdravstveni problemi stanovništva sa kojima se jugoslovenska država suočavala nisu bili mali. U posleratnim prilikama krenulo se sa idejom da preventivna medicina postane nešto što je svakodnevno i uobičajeno, ali se desilo da je kurativna medicina, što znači lečenje bolesti, postala zanemarena. Mnoge bolnice opstajale su u skučenim uslovima, neadekvatnim kućama ili čak barakama uporedo sa moderno izgrađenim higijenskim zavodima. Broj bolničara bio je mali i nedovoljno plaćen. Kuhinje i perionice u bolnicama radile su u nehigijenskim prilikama, pa je sam ministar zdravlja njihove prostorije ocenio kao “premasne i sa starinskim uređajima”. Nameštaj, rublje i posteljina postojali su u toliko malom broju i bili toliko zapušteni da nije bilo izgleda da im se očuva i održi higijenski nivo. Ni ishrana bolesnika nije zadovoljavala, a bolničko osoblje bilo je “s malim izuzetcima ispod svake kritike”. Tragič na slika upotpunjena je procenom da hiljade bolesnika nisu mogle da dobiju adekvatnu bolničku negu, a situacija sa zaraznim bolestima pretvarala se u tragediju haranjem infekcija u sredinama zaduženim za lečenje, jer u celoj zemlji nisu postojale posebne bolnice za zarazne bolesti, a broj odeljenja za takve slučajeve bio je suviše mali, pošto su ona postojala samo pri nekim bolnicama. Tako se desilo da je u Sarajevu u bolnici izbila infekcija kućnog tipa jer nije vršena adekvatna trijaža bolesnika.
Zapuštena zdravstvena situacija posebno se osećala u zabačenim krajevima, gde je među decom postojala epidemija zaraznih bolesti, kao što su bili šarlah, veliki kašalj, difterija i morbil, koji su u nekim slučajevima izazivali i 50% mortaliteta, a da lekar uopšte nije zalazio u te sredine.
Nije iznenađujuće što ni preventivna medicina u nekim situacijama nije bila na visini zadatka. Dešavalo se da se u selima pojavi pegavi tifus a da bakteriološka stanica nadležna za to područje ne pošalje lekara da uzme briseve i preduzme odgovarajuće mere zaštite. U Kraljevini SHS postojalo je oko 200 slučajeva leproznih bolesnika koji su živeli kod svojih kuća i bili konstantna opasnost po zdravlje ljudi sa kojima su bili u kontaktu, pošto Ministarstvo zdravlja nije nalazilo za shodno da spreči moguće izbijanje zaraze. Veliki broj lekara živeo je po gradovima, dok je broj seoskih opština u kojima su oni živeli i radili bio neznatan.
Poznavaoci medicinskih prilika govorili su i o slabostima unutar samog lekarskog poziva, definišući ih kao posledicu malog stažiranja i slabog iskustva. Ministri socijalne politike bili su svesni tih problema, ali su ipak bili ekonomski ograničeni zbog malog broja kredita koji su korišć eni za podizanje bolnica, zdravstvenih zadruga i ambulanti. U poređenju sa krajem Prvog svetskog rata, kraj 1930. Kraljevina Jugoslavija dočekala je sa 80% više bolničkih postelja, ali to ni iz daleka nije bilo dovoljno da podmiri osnovne zdravstvene potrebe stanovništva. Bilo je jasno da banovine nisu u stanju da podižu nove bolnice i da je neophodno da to na sebe preuzme država. Konstatovano je da je stanje u bolnicama loše i pritom su posebno apostrofirane duševne bolnice. Govorilo se da bi poboljšanje kvaliteta osnovnog življenja uticalo na porast zdravstvenog standarda stanovništva. Da bi se to ostvarilo, Ministarstvu socijalne politike stavljeno je u zadatak da upotrebi sva sredstva da bi poboljš alo kvalitet vode za piće. Dogovoreno je da se ministarstvo postara da izvrši asanaciju zapuštenih sela i da podigne bolnice za koje se utvrdi da su neophodne. Da je ovo bio spisak neostvarenih potreba, priznali su i sami narodni poslanici nekoliko godina kasnije, kada su konstatovali da u celoj državi postoji samo 25.000 bolesničkih postelja, što je za zemlju od 14 miliona stanovnika bilo nedovoljno, jer je standard predviđ ao da njihov broj iznosi 75.000. Mnogi bolesnici sa dijagnozom neophodnog hirurškog zahvata vraćani su kućama, pod izgovorom lekara da im operacije nisu neophodne, zbog čega su kasnije umirali. Dešavalo se da su bolnice vraćale kućama čak i bolesnike sa infektivnim bolestima tako da su oni i dalje neometano širili zaraze.4 Vreme vladavine integralaca donelo je novi pristup zdravstvenoj i higijenskoj oblasti. Nameravajući da se predstave kao uspešniji u odnosu na svoje prethodnike, članovi vlade i ministar socijalne politike Ivan Pucelj smatrali su da se zdravstvenoj službi neopravdano i mnogo prebacuje, uprkos tome što je navodno mnogo postigla za podizanje opšteg zdravstvenog nivoa, a posebno kada je reč o kulturnom oblikovanju seoskog stanovništva. Ministar je proglasio da su bolesti poput pegavca, povratne groznice i velikih boginja ugušene, a da su ostale bolesti u opadanju, između ostalog zahvaljujući i vakcinaciji 400.000 ljudi protiv velikih boginja. Suzbijanju veneričnih bolesti bila je posvećena pažnja, jer je zabeleženo da su lekari izvršili preko 500.000 pregleda bolesnika i onih za koje se sumnjalo da su zaraženi. Priznao je da se nije mnogo postiglo u pogledu usavršavanja bolnica i higijenskih zavoda, iako ih je definisao kao institucije neophodne da bi se postigli rezultati u radu na fizičkom jačanju stanovništva. Samokritički se osvrnuo i na sredstva izdvojena za zaštitu dece i mladeži u socijalnoj sferi, naglasivši da je privatna inicijativa humanitarnih organizacija jedini način da se pomogne deci u uslovima kada država ne može da izdvoji potrebna sredstva.
Ovu turobnu sliku dopunili su svojim izlaganjem i neki poslanici, ističući da je nedostatak lekara postao gorući problem socijalne i zdravstvene politike. Tokom 1932. godine Jugoslavija je imala 4644 lekara, od čega je u gradovima bilo 3850, a na selu samo 794, što je bilo manje nego u Beogradu, gde je živelo 812 lekara. I oni lekari koji su navodno živeli na selu boravili su po gradovima, a na svoja radna mesta odlazili su retko, jednom u dve nedelje, pod uslovom da je selo imalo ambulantu.
Razmišljanja o potrebi funkcionalne promene zdravstvene državne politike nisu mogla da zaobiđu činjenicu da se od 1918. do 1932. u vladama promenio 31 ministar socijalne politike i 25 ministara narodnog zdravlja. O planskom i sistematskom radu u tim uslovima nije moglo biti govora. U doba kada je ekonomska kriza potresala i same državne temelje razumljivo je da je ministar socijalne politike bio u nezgodnoj poziciji da brani veoma mali budžet od 240 miliona dinara za podmirivanje svih socijalnih i zdravstvenih problema, uključujući i invalidske penzije.5 Uprkos naporu jugoslovenskih političara, poboljšanje katastrofalne zdravstvene situacije nije bilo primetno ni tokom 1938. godine.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/pogled-na-invalidnost-kroz-istoriju.html/3

[Asja]

Ekspoze Dragiše Cvetkovića, ministra socijalne politike u vladi Milana Stojadinovića, pokazao je ponor između državnih napora i surove svakodnevice življenja. Pokazalo se da Jugoslavija nije posedovala ni izdaleka dovoljan broj ustanova za lečenje i prevencije svih bolesti, a koje bi bile ravnomerno raspoređene po čitavoj zemlji. Smrtnost odojčadi bila je toliko visoka, 15,49% za period 1930-1934. godine, da su čak i nekritič ki raspoloženi političari naglašavali potrebu njenog hitnog smanjivanja.
Tuberkuloza, sa svim zdravstvenim posledicama koje je nosila, širila se na selu takvom brzinom da je postojala opasnost od izjednačenja broja bolesnih u gradovima i selima do te mere da se država plašila da će se epidemija oteti kontroli. Ni sa drugim, manje raširenim, bolestima nije bilo nekog ozbiljnijeg napretka u njihovom potiskivanju. Malarija je pogađala skoro pola miliona ljudi i negativno je uticala na prirodni priraštaj i radne sposobnosti obolelih. Rezignirano se primećivalo da rešenje nije u davanju velikih doza lekova nego u istrebljivanju legla komaraca i isušivanju baruština. Bilo je poslanika koji su uočavali značaj akcije isušivanja za rešavanje socijalnih pitanja ratnih invalida dodeljivanjem tako dobijenog zemljišta njima na obradu. Širenje mreže preventivne medicine do pojedinih delova države kao da nije dopiralo, pa se procenjivalo da postoji preko 30 srezova u kojima je stanovništvo masovno bilo zaraženo sifilisom. Ekonomska situacija se i ovde pokazala kao nerešiv problem, pošto u budžetu nije bilo dovoljno sredstava za nabavku lekova i zapošljavanje preko potrebnog medicinskog osoblja.
Dok se na jednoj strani govorilo o navodnoj zabrinutosti države, indirektno se priznavalo da proizvodnja neophodnih lekova u zemlji nije ni pokrenuta, a da su državni organi tek počeli da razmatraju politiku jeftinijih nabavki lekova na veliko iz inostranstva.
Akutne i zarazne bolesti u nekim selima kosile su čitave porodice, a posebno pegavi i trbušni tifus. Ni ovde nije vođeno dovoljno računa, što ilustruje priznanje ministra da je suma izdvojena za borbu protiv pegavog tifusa bila ”neznatna”. Statistika opšte smrtnosti bila je neumoljiva, pokazujući da je od 1924. do 1936. pomrlo 19,25 promila od ukupnog broja procenjenog stanovništva. U tom periodu od tuberkuloze je umrlo preko 400.000 ljudi, što je bilo četiri puta više nego u Nemač koj. Za takvu zdravstvenu sliku ministar je krivio nedovoljnu ishranu naroda, koja je po njemu bila glavni razlog za veliki broj nesposobnih regruta stasalih za vojsku. Slika koju su poslanici u Narodnoj skupštini, bez obzira da li je reč o poziciji ili opoziciji, imali o zdravstvenoj situaciji njihovih birača bila je izuzetno loša, a primeri koji su služili za ilustraciju stanja dokazivali su da je svakodnevni život bio daleko od osnovnih zdravstvenih standarda tipičnih za modernu državu. Poslanici iz Bosne posebno su insistirali na iskorenjivanju endemskog sifilisa, ilustrujući zahtev tragedijom osmočlane seoske porodice u kojoj je samo najstariji član porodice od 75 godina bio zdrav. Njegove dve ćerke bile su gluve, a žena nije imala nos, isto kao i dva sina i snahe. Ovo je redak dokaz da je invalidnost kao posledica zdravstvenog nemara bila prisutna i poznata, ali je sasvim drugo pitanje da li se ta vrsta invalidnosti shvatala kao invalidnost ili samo kao posledica bolesti. Lepra je bila raširena po Drinskoj, Vrbaškoj, Zetskoj i Vardarskoj banovini, a nije postojala ni jedna ustanova specijalizovana za smeštaj bolesnika. Državna bolnica u Sarajevu je podigla baraku, iz koje su zaraženi bežali i na taj način širili bolest.
Policija je bila prisiljena da se bavi hvatanjem odbeglih bolesnika, dok je za poslanike ovo bio ne toliko zdravstveni koliko ekonomski problem zbog negativne slike jugoslovenskog turizma. Običan stanovnik Bosne nije bio u situaciji ni da kupuje sapun za pranje rublja, koga je bilo toliko malo da je jedna košulja dolazila na celu porodicu, koja se njome služila. Zato nije ni čudo što se u tim krajevima pojavljivao trbušni tifus kao posledica upotrebe nečiste vode za piće. Ljudi su pili vodu iz bara, a kada bi dolazilo do neke zaraze, sreski lekari nisu mogli da odu na teren bez odobrenja uprave banovine, tako da je izveštaj o bolesti sastavljala lokalna žandarmerija. Bilo je slučajeva da su vlasti iz banovina tražile od žandarmerijske stanice da ponovi izveštaj sa taksativno nabrojanim opisima simptoma bolesti, a da za to vreme lekar nije smeo da uđe u zaražene krajeve u kojima se umiralo. Od ministra socijalne politike, na skupštinskim zasedanjima, tražilo se da ukine ovako loše zakone i da poboljša mrežu zdravstvenih institucija. Duševni bolesnici iz Drinske, Zetske i Vrbaške banovine bili su suočeni sa nedostatkom ustanova za lečenje, ali i sa komplikovanom procedurom prijema, koja je podrazumevala da se za svakog bolesnika pojedinačno dobije dozvola od Ministarstva socijalne politike za njegovo lečenje. Ni sami lekari nisu bili na dovoljno visokom moralnom nivou koji je zahtevala njihova profesija.
Govorilo se da su mnogi doktori odbijali da prime u bolnicu siromaš nog pacijenta dok im on unapred ne da 100 dinara, tobože na račun budućih bolničkih troškova. Tako su banovinske bolnice ostajale nedostupne za siromašne, bez obzira da li su bili u pitanju ljudi sa invaliditetom ili bez njega.1 Sami lekari, kojih je bilo među narodnim poslanicima, nisu se ustručavali da kritikuju rad svojih kolega u bolnicama, jer su po njihovim rečima pretvorili državne bolnice u “dućane” i koristili su svaku priliku da nametnu bolesnicima privatnu lekarsku praksu, kao bolje rešenje od državnih bolnica do te mere da su sabotirali postavljanje modernih instrumenata kako bolnice ne bi konkurisale privatnim ordinacijama. Bilo je slučajeva da su privatne ordinacije otvarane preko puta državnih bolnica, u kojima su aparati odlično funkcionisali, dok su se u bolnicama jako brzo i sistematski kvarili.2 Ni u gradu, kao centru industrijske proizvodnje, situacija na zdravstvenom nivou nije bila naročito povoljna. Podaci Središnjeg ureda za osiguranje radnika govore da je zdravstveni standard bio na prilično niskom nivou. Od 474.610 osiguranih radnika godine 1926, broj oboljenja na 100 radnika pao je sa 45,2% na 38,8% u poređenju sa vremenom pre Prvog svetskog rata, ali je broj smrtnih slučajeva porastao sa 5,4 na 6,5 promila obavezno osiguranih članova. Od bolesti, najviše raširena bila je tuberkuloza raznih organa. Bila je to i posledica razvoja industrijskih grana sa velikim rizikom po ljudsko zdravlje. Najrizičniji bili su rudarstvo i topioničarstvo. Za njih nije postojala statistika o procentima oboljenja.
U hemijskoj industriji 61,3% osiguranih radnika bilo je bolesno, a nešto manji broj bolesnih zabeležila je, rečnikom osiguravajućeg ureda rečeno, industrija kamena i zemlje, u kojoj je procenat obolelih bio 58,2%. Treća u najviše rizičnoj grupi bila je industrija drveta i kosti, sa 56,4% bolesnih osiguranika. Razlozi za rizik hemijske industrije nalazili su se u tome što su radnici bili izloženi štetnoj prašini i gasovima, a živeli su nehigijenski zbog sezonske prirode njihovih poslova. Više od 1/3 svih smrtnih slučajeva radnika bilo je prouzrokovano tuberkulozom. Ozlede na poslu su prouzrokovale 7,09% smrtnosti. Jedanaest godina kasnije nesposobnost za rad postajala je sve češća pojava, tako da je 1937. godine bilo 360.284 onesposobljena radnika, što je predstavljalo povećanje u odnosu na prethodnu godinu za 66.062 ili 22,45%. Tuberkuloza je i dalje bila glavni uzrok smrtnosti radnika, a posebno tuberkuloza pluća, a potom povrede na radu. Godišnje je od tuberkuloze obolevalo 200.000 Jugoslovena, a 50.000 je umiralo od posledica te bolesti. U celoj državi bilo je izdvojeno samo 3.000 kreveta za tuberkulozne, a potrebe su bile 40.000. Zapuštenost radionica i fabrika, u zdravstvenom smislu, ilustruje podatak da preduzeća u Jugoslaviji, naročito ona srednja i mala, nisu imala posude za pljuvanje, a neke industrije, kao što su bile ciglane, mlinovi i pilane, nisu imale ponekad ni pijaću vodu, dok su toaleti, tamo gde ih je bilo, održavani na izuzetno niskom nivou. Nije samo opšta zdravstvena politika bila nepoznanica za firme nesklone zaštiti radnika. Ni profesionalna oboljenja, pa ni trovanja na radnom mestu, nisu prijavljivana institucijama za osiguranje radnika, iako su lekari dobili naređenja da rizična preduzeća moraju podvrgavati higijenskom nadzoru. Bilo je i opiranja radnika zaštitnim merama na poslu, posebno u livnicama, jer radnici nisu hteli da nose zaštitnu obuću. Zaštita na radu nije bila dovoljno razvijena tako da je tokom 1937. godine Središnji ured za osiguranje morao 772 puta da opominje razna preduzeća zbog pomanjkanja zaštitnih mera. To mu nije bila primarna funkcija, ali morao je to da radi pošto su inspekcije rada bile zauzete štrajkovima i socijalno-političkim sporovima do te mere da nisu obraćale pažnju na ono što je inače bio njihov posao. Deo nesreća na radu treba pripisati neiskustvu radnika sa mašinama, jer su najčešće bili sa sela i izloženi brzom tempu rada, pa nije čudo da je između 1931. i 1935. prijavljeno 72.538 nesreća na radu.
Možda je sistem zaštite mogao biti efikasniji da nije dolazilo do sukoba kompetencija.3 Iako je Središnji ured propisao pravilnike o sigurnosti tokom rada u raznim industrijskim granama, Ministarstvo socijalne politike nije ih moglo sprovesti u život, jer je Ministarstvo trgovine i industrije odbijalo da prizna njegovu nadležnost za propisivanje pravilnika o zaštiti na radu.
Način života, prepun raznih praznoverica i predrasuda, uticao je na porast uzroka invalidnosti u obrazovno i kulturno zapuštenim krajevima.
Razmišljajući o uzrocima slepila, lekari su upozoravali da je neadekvatno staranje o telu bilo često presudno za sticanje invalidnosti. Seljaci su imali naviku da oštećene i ozleđene oči izlažu istim naporima kao kada su bile zdrave i nisu imali predstavu da za svaku nečistoću na oku, privremene slučajeve slepila i gnojenja treba otići lekaru. Neupućenost roditelja bio je glavni uzrok raširene kategorije invalida “slepih od rođenja”, iako je medicina tvrdila da to slepilo nastaje tek posle porođ aja, zato što porodica nije prijavila pojave kao što su gnojave oči i otečeni kapci. Postojala je i bolest skrofuloza ili firciger, koja je dovodila i do slepila dece, a razlog njene široke rasprostranjenosti ležao je u nezdravoj ishrani i lošem negovanju mališana. Dubina higijenskog neznanja bila je tolika da su se očne bolesti lečile sredstvima koja ne samo da nisu pomagala već su direktno uticala na pogoršavanje zdravstvenog stanja. Išlo se toliko daleko da su se razni nadrilekari bavili lečenjem slepila preporučujući bolesnicima da ispiraju oči svojom mokraćom, paprikom i rakijom. Upotreba mokraće dovodila je do širenja bolesti poznate kao očni kapavac, koja se mogla lečiti kod dece, ali je kod odraslih neminovno vodila slepilu.4 Položaj invalida u monarhističkoj Jugoslaviji zavisio je od shvatanja invalidnosti i od toga koji su invalidi bili u fokusu društvene brige.
Polazilo se od stvorenih predrasuda po kojima su invalidi, bez obzira na vrstu invaliditeta i stepen invalidnosti, pravno doživljavani, prema rečima Slobodana Jovanovića, kao posebna vrsta “privredno slabijih” osoba.
O njima se nije ni razmišljalo u kategorijama njihove pravne i ekonomske jednakosti sa osobama koje nisu bile invalidi.5 Iz takvih shvatanja proizlazila je celokupna socijalna i zdravstvena politika Kraljevine Jugoslavije prema njima. Prema dostupnim podacima, 1925. bilo je 52.425 priznatih ratnih invalida, ali to je bio tek manji broj, jer su svi jugoslovenski zakoni o ratnim invalidima bili saglasni u diskriminatorskoj odredbi da invalidi sa procentom oštećenja nižim od 20% nemaju nikakva prava na socijalnu i zdravstvenu zaštitu.6 Bilo je mnogo civilnih lica sa invaliditetom. Kada je Središnji ured za osiguranje radnika iz Zagreba 1926. godine objavio nepotpunu evidenciju invalida od posledica nesreća na radu, procenjivalo se da ima oko 11.685 invalida rada sa ostvarenom penzijom. Penzije nisu bile stalne i sigurne, niti se tom statistikom obuhvatao broj invalida rada izvan sektora osiguranja, kojih je sigurno bilo. Zbog propisa da na prinadležnosti po ovom osnovu ne mogu računati oni radnici čije su radne sposobnosti umanjene za manje od 20%, ne može se ni približno ustanoviti njihov stvarni broj. Tokom 1939.godine bilo je 16.769 invalida rada.7 Po podacima iz 1928. godine, u jugoslovenskoj državi postojala su 88.693 deteta ometena u razvoju, od čega samo 540 socijalno i obrazovno zbrinuta u 7 zavoda, koji su im mogli pružiti neke mogućnosti za obrazovno i profesionalno usavršavanje.
Među njima, bilo je 11.536 slepih, 16.571 gluvonemih, 38.000 sa fizičkim oštećenjima i 22.586 mentalno ometene dece.8 Medicina i defektologija prve polovine 20. veka postepeno su ulazile u složenu problematiku nastanka invalidnosti. Nepovoljan status malih invalida dovoljno otkrivaju teze da porodice treba “sačuvati” od takve dece i prećutno odobravanje državi koja je na sebe preuzela pravo da u preventivne svrhe vrši i nasilnu sterilizaciju ove neželjene populacije.
Za pionire specijalnog vaspitanja invalidnost dece bila je posledica nedostatka neophodne “organske energije” i oštećenja nervnog sistema.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/pogled-na-invalidnost-kroz-istoriju.html/4

[Asja]

Među uzroke invalidnosti svrstavani su razni razlozi, ali je naglašavana uloga nedovoljne ishrane. Ni sama medicina nije bila pošteđena predrasuda naučnog karaktera, pa se mislilo da je rahitis čest uzrok psihičkih poremećaja kod dece. U nepovoljne faktore koji su pogodovali stvaranju rahitisa, koje je kasniji razvoj nauke opovrgao, svrstavani su alkoholizam roditelja, nedovoljna fizička zrelost majke, česti porođaji i infektivne bolesti. Dobra strana ovih predrasuda bila je u naglašavanju uloge klimatskog oporavka u lečenju dečje invalidnosti. Malokrvnost i bledilo kao fizičke pojave ukazivale su tadašnjim lekarima na moguću vezu organskih i psihičkih poremećaja, a naglašavalo se da deca sa dugim trajanjem bledila i malokrvnosti postaju žrtve zaostajanja u umnom razvoju, koje je pretilo posledicama trajne invalidnosti. Među naslednim i prenosivim bolestima koje su stvarale invalidnost, govorilo se o sifilisu kao pojavi koja razara ćelije nervnog sistema, stvarajući razne paralize, što se ispoljavalo u ponašanju koje se tretiralo kao maloumno ili ludo. Od ostalih bolesti pominjani su razni oblici zapaljenja moždane kore, a retki preživeli od te bolesti bili su suočeni sa trajnim posledicama slepila, gluvoće, mentalnih i motornih poremećaja. Sledeću grupu uzroka invalidnosti činile su razne tuberkuloze moždane kore, a u posebnu grupu svrstavane su bolesti uopšteno nazvane infantilnim oboljenjima mozga. Radilo se o bolestima koje će tek kasnije biti preciznije određene kao razne vrste paraliza i plegija. Na tadašnjem nivou znanja smatrano je da je uzrok ovih pojava bio u nepravilnostima pri stvaranju moždane kore, a neki lekari išli su dotle da su uzrok ovih bolesti tražili u eventualnom potresu mozga kod majke pre trudnoće. Uobičajeno je bilo gledište po kome je većina nervnih poremećaja bila usko povezana sa anatomskim promenama, što je dovodilo do uočavanja veze između “intelektualnih anomalija” i fizičkih nedostataka. Predrasuda, uslovljena ovakvim ponašanjem, bila je u stavu da dete sa ovakvim simptomima fizičke invalidnosti automatski postaje predmet specijalnog školstva, mada se otvoreno priznavalo da svako takvo oboljenje ne mora značiti automatsku mentalnu retardiranost.1 Tih godina malo šta se sa sigurnošću moglo reći o mentalnoj retardiranosti ili, kako su je tada nazivali, slaboumnosti. Tadašnja medicina još nije imala jedinstven kriterijum za definiciju tog stanja. Dok su jedni smatrali da se ova bolest najčešće pojavljuje kod dece sa nestabilnim ponašanjem i “psihopatičkom konstitucijom”, drugi su mislili da je osnovna karakteristika slaboumnosti nedostatak pažnje. Po trećoj vrsti definicije, “abnormalno” dete sa govornom manom bilo je u pedagoškom smislu na lestvici “idiota” prvog stepena. Gluvonemo i slepo dete bili su po toj kategorizaciji na nivou “idiota” drugog stepena. Oba stepena nisu imala primarno medicinski karakter, za razliku od deteta mentalno ometenog u razvoju što je bio čisto medicinski pojam i označavan je “idiotizmom” trećeg stepena. Dakle, ni oni koji su bili zaduženi za lečenje, a ni oni koji su bili zaduženi za vaspitavanje maloletnih invalida, nisu bili lišeni predrasuda o svojim štićenicima i pacijentima, pa stoga i ne treba da se čudimo što je dobar deo medicinskog žargona i leksike u svakodnevnom životu služio i kao mehanizam za uvredu i potcenjivanje.
Nerazvijenost medicine dovoljno ilustruje mišljenje da se psihičkoj abnormalnosti ne može postaviti zahtev strogo naučnog karaktera, jasnog postavljanja granice i stepenovanja različitih stanja. Neki lekari su bili protiv svake klasifikacije kao takve, dok su drugi pravili relativno jednostavne opisne kategorije. Profesor Kufner, vodeći autoritet na polju medicinskog razumevanja invalidnosti, postavio je tri stepena na kojima se bazirala mentalna retardiranost. Sva tri stepena bila su u parovima.
Prvi stepen podrazumevao je par tupoglavost-idiotizam, drugi slaboumnost-imbecilnost, a treći, možda najlakši, nedotupavost-debilnost.
On je izložio mišljenje da je anatomsko merilo slaboumnosti nedovoljan razvitak celokupnog organizma ili pojedinih organa.
Drugim rečima, svaki fizički invalid, koji je rođen sa tim nedostacima, imao je mentalno slabije razvijene kapacitete i samim tim nije mogao računati na ravnopravnost u društvu, obrazovanju i vaspitanju sa zdravim osobama. Sa pedagoškog stanovišta postojala je posebna kategorizacija prema sposobnostima dece za obrazovanje. Po njoj su slaboumni na nivou debila bili sposobni za obrazovanje i vaspitanje. Imbecilna lica bila su sposobna za vaspitanje ali ne i za obrazovanje. Treći stepen obuhvatao je invalide nesposobne i za obrazovanje i za vaspitanje, koji su dobijali, nimalo laskav, epitet idiota. Najteži oblik slaboumnosti bio
je kretenizam. Takvi invalidi nisu mogli da nauče čitanje i pisanje, a kretenizam je povezivan sa nepravilnim radom štitne žlezde. Među predrasude tadašnje medicine spadalo je verovanje da je moguće povući znak jednakosti između duševne i fizičke zaostalosti. Razlog javljanja invalidnosti tumačen je kao posledica poremećaja “unutrašnje sekrecije ćelije”, što je bilo daleko od istine. Registar zabluda rastao je sa pokušajem da se “slaboumnoj” deci pripišu neke posebne fizičke karakteristike, bilo da se radi o raznovrsnim oblicima lobanje ili o drugim manjim oblicima fizičkih deformiteta. Poseban kuriozitet bilo je verovanje da je izvestan procenat levaka imao fizičku invalidnost sa mogućim posledicama na mentalnom planu. Fizički opis invalida tako se kretao u dijapazonu od pravilnog uočavanja invalidnosti do donošenja zaključaka o invalidnosti na osnovu navodnih anomalija, koje same po sebi to uopšte nisu bile. Ipak, poznavaoci dečje patologije povremeno su upućivali apele za povišen oprez, insistirajući da ni jedna od fizičkih karakteristika nije glavna, nego da se radi samo o sekundarnim posledicama maloumnosti, mada je naglašavano da neke od tih anomalija može imati i čovek bez invaliditeta.2 Slika mentalne i psihičke invalidnosti ubrzano se menjala kroz ceo 20. vek. Razne škole psihijatrije imale su različite pristupe pacijentima, uključujući i one koje su odbacivale pravo bolesnika na dostojanstvo i donošenje odluka. Za razliku od ne tako davne prošlosti, kada su mentalni bolesnici bili predmet prezira i poruga, status i pogled društva na te bolesti promenio se toliko da je ludilo počelo da uživa neku vrstu kulturnog prestiža, naročito u nekim umetničkim krugovima. Uzalud su psihijatri upozoravali da ludilo nije kategorija koja bi mogla estetski da zavede publiku i stvaraoce, već da je u pitanju stanje koje se ne može opisati pozitivnim rečnikom. Upravo zato što je medicina sklona negativnom određenju mentalnih bolesti, po pravilu sve naučne rasprave o njima daju sliku čudovišta promašenog na ličnom i grupnom planu i skoro po automatizmu isključuju bolesnika iz ljudske zajednice baš na osnovu mentalne različitosti. Neki psihijatri veruju da se iza ludila krije ritual neuspešne pobune. Pošto se radi o stanju koje nije lako opisati normalnim rečima, diskurs mentalnih bolesti pati od razdvajanja i naglašavanja pojedinih aspekata na štetu celine. Jedni naglašavaju da je ludilo kriza identiteta, gubitak jedinstvene ličnosti i rascepkanost između raznih osećanja što dovodi do stanja nesigurnosti i osećaja da je bolesniku uskraćena sloboda. Drugi ističu da su svi ljudi u svom životnom iskustvu doživeli splet mentalnih osobina koje karakterišu psihičke bolesnike: beznađe, samokažnjavanje, strah, gubljenje navika, odsustvo fizič kih zadovoljstava, osećaj zbunjenosti i panike. Diskurs isključenja mentalnih bolesnika jači je zbog podsvesnog straha da svako može da upadne u njihov svet i iz straha da se to ne desi ljudi najčešće žele da takve bolesnike vide izvan svoje sredine, a na psihijatriji je, po prećutnom društvenom mišljenju, da taj proces ubedljivo obavi preko medicinskih znanja i statusa koje ona nose, ali i upotrebom raznih tehnika isključivanja. U novije vreme sama psihijatrija stavlja sebe pod znak pitanja, istražujući da li su mentalni bolesnici devijantne osobe i prestupnici neophodni zajednici da bi im ona pripisala vlastite negativne osobine.
Dvosmislenost pristupa prema mentalnim bolesnicima može se porediti sa dvosmislenošću odnosa društva prema invalidima drugog porekla. Sa jedne strane, dopušteno im je da učestvuju u društvenom životu na mestima i u okolnostima u kojima je njihov hendikep tolerisan kroz dva arhetipska lika: dvorske lude i genijalnog umetnika. Sa druge strane, izlagali su ih ruglu, odbacivali, uskraćivali im prava baš zato što je slika njihove bolesti mogla da zapreti svakom pojedincu. Etnopsihijatrija, iako veoma mlada naučna disciplina, postigla je veliki rezultat otkrivši da se psihička bolest priznaje i vrednuje samo tamo gde je prepoznata u okviru određene kulture. Može se reći da pojedini vidovi duševne bolesti mogu postati i neka vrsta modnog trenda. Tako je velika histerična kriza iz 19. veka, koja je odigrala veliku ulogu u istoriji psihoanalize, nestala sa medicinske scene u toku 20. veka, a njeno mesto zauzela je frigidnost, koja je u to vreme bila vrlina, a danas se smatra za manu i poremećaj. To je ipak pomak u diskursu moći znanja u poređenju sa drevnim društvima. Ludak je prvo imao atribute svetosti, bez obzira da li se radilo o demonskoj ili religioznoj kategoriji. Od renesanse i reformacije preovlađuje naučni pogled, prema kome psihički bolesnici predstavljaju opasne osobe asocijalnog tipa zajedno sa kriminalcima, razvratnim osobama i prosjacima. Prvi azili za njihov smeštaj bili su karakteristični po izmešanosti ovih isključenih kategorija.3 Tako je medicina postala utočište razlozima za isključivanje invalida svih vrsta, a posledica isključivanja bila je izolacija bolesnog pojedinca od društva i porodice.
http://www.hereticus.org/arhiva/2004-3/pogled-na-invalidnost-kroz-istoriju.html/5