Autor Tema: životne priče  (Pročitano 63433 puta)

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #30 poslato: Februar 16, 2009, 02:15:20 posle podne »
Snagom i voljom porušila barijere

Ana Pavlović savladala je sve prepreke koje slabovide ljude dovode do malodušnosti, diplomirala sa 22 godine i prosečnom ocenom 9,8. – Ljuti se na naše društvo koje malo šta prilagođava potrebama hendikepiranih

Još dok je bila u šestom razredu škole za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović”, u Zemunu, Ana Pavlović poželela je da postane pravnica. Sa 22 godine u tome je i uspela.

– Slabovidost me nije omela da svakog dana naučim nešto novo. Odvažila sam se da upišem gimnaziju „Jovan Skerlić” u Vladičinom Hanu, gde sam rođena. U njoj nisu postojali posebni uslovi kakvi su mi bili potrebni, ali su đaci i profesori bili predusretljivi – rekla je Pavlovićeva.

Školske dane lepo je provela i nije osetila predrasude uobičajene za mala mesta. Slobodno vreme provodila je đuskajući u diskoteci.

 – Kad odem u Vladičin Han, volim da plivam u bazenu i pritokama Južne Morave. Voda je hladna i brza. Brije preko kamenja na dnu, po kome gazim. U bazenu vidim svetlost, boje i konture, mada verovatno drugačije od drugih – priča Pavlovićeva.

Predavanja i čitane lekcije snimala je na kasetu i slušajući ih učila. Koristi se i Brajevim pismom. Tako je uspela da ovlada engleskim i španskim jezikom, a pomalo i francuskim, ruskim i esperantom. Na Pravnom fakultetu davala je godinu za godinom, a diplomirala je na međunarodnom pravu, sa prosekom 9,8.

– Na četvrtoj godini studija počela sam da koristim govorne programe, koji mi čitaju elektronske udžbenike. Srpsku verziju ovog programa napravile su kolege sa Elektrotehničkog fakulteta, a Pravni fakultet mu je prilagodio svoje udžbenike – kaže ona.

Kao odličan student dobila je stipendije Ministarstva prosvete i sporta, gradskog Fonda za mlade talente, stipendiju za studente sa invaliditetom, Evro banke i Zadužbine Milivoja Jovanovića i Luke Ćelovića.

– Zadovoljna sam životom, sav moj trud urodio je plodom. Sa 22 godine diplomirala sam i odmah se zaposlila. Mirko Vasiljević, dekan, pozvao me je i ponudio mi posao referenta u izdavačkom centru fakulteta, a uskoro ću postati sekretar. Upisala sam i master studije koje ću uskoro završiti – rekla je Pavlovićeva.

U studentskim danima najviše je volela da izlazi u kafić „La Revolusion”, posvećen Če Gevari jer je, kako kaže, i sama buntovnik.

Ponekad se ljuti što društvo ništa ne prilagođava potrebama slabovidih ljudi.

– Kao da nije planirano da postojimo – rekla je ona. U studentskom domu za osobe sa hendikepom „Mika Mitrović”, kaže Ana, nisu postojali ni brojevi na vratima soba.

– Dom se tako zove jedino da mi ne bi bili u zajednici sa drugima. Sve dok postoje takve ustanove mi nećemo moći da se integrišemo – dodaje Pavlovićeva.

Evropski pokret Srbije, u saradnji sa austrijskom ambasadom, omogućio joj je 2007. godine jednomesečni boravak u zemljama Evropske unije. Putovala je po Austriji, Francuskoj, Španiji i Italiji.

– U ovim zemljama na ulicama su postavljeni zvučni semafori, a u prevozu govorni automati. U Beogradu često imam problem da pređem ulicu, a autobuske stanice moram da brojim. Ako mi zazvoni telefon, ili me neko nešto pita, zbunim se i promašim stajalište. Čak ni u javnim ustanovama – ništa nije označeno Brajevim pismom – žali se Pavlovićeva.

Na nekoliko međunarodnih seminara razgovarala je sa slabovidima iz inostranstva.

– Saznala sam da se 90 odsto njih kreće samostalno. Kod nas, od 12.000 slabovidih, zanemarljiv broj njih to može. Samo dve stotine je zaposleno, ali ih sve više studira. Poslodavci su sumnjičavi prema našim sposobnostima i misle da bismo usporili posao – kaže ona.

Rekla je i da se oni koji nemaju hendikep ponekad boje da joj priđu. Strepe da će reći nešto pogrešno i uvrediti je.

– Obično me pitaju da li bi neka operacija mogla da pomogne. Ja kažem da nema potrebe, pa se oni potom opuste – rekla je i dodala da se trudi da svoj život vodi što kvalitetnije, a ne da joj prolazi u iščekivanju čuda.

Izvor : Politika

Hendi-društvo

Odg: životne priče
« Odgovor #30 poslato: Februar 16, 2009, 02:15:20 posle podne »

Van mreže gliša

  • Član
  • **
  • Poruke: 2239
  • Pol: Muškarac
Odg: životne priče
« Odgovor #31 poslato: Februar 20, 2009, 06:45:08 posle podne »
U Hrvatskom izdanju Glorie br 736 od 12 februara ima životna priča Marijana Šarića koji je prvi Hrvat koma su doktori u Hrvatskoj presadili matične stanice.Snimci na MR pokazuju da je bolest zaustavljena.

Van mreže raca

  • Moderator
  • ***
  • Poruke: 15177
  • Pol: Žena
Odg: životne priče
« Odgovor #32 poslato: Februar 20, 2009, 06:58:14 posle podne »
Gliso pricu Marijana Sarica sam postavila u MS linkovi. Moze se tamo procitati.

Van mreže gliša

  • Član
  • **
  • Poruke: 2239
  • Pol: Muškarac
Odg: životne priče
« Odgovor #33 poslato: Februar 20, 2009, 07:19:06 posle podne »
Ok nisam vidio,danas dobio novine pa odmah da javim

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #34 poslato: April 28, 2009, 12:39:56 pre podne »
Krije ruke i ne žali se
Dragana Zečević 26.04.2009

SLOBODAN Bogićević (43) iz okoline Blaca nikada se ne rukuje. Ne zato što to ne želi, već - zato što ne može. Rođen je bez obe šake na rukama... Iako se ne libi da govori o svom invaliditetu, uglavnom prikriva svoj fizički nedostatak, jer ne želi da ga sažaljevaju. Pogotovu što mu je sudbina namenila da svoju porodicu, majku, suprugu i četvoro dece izdržava fizičkim radom...
- Nije mi prijatno, ali šta da radim. Verovatno je to Božja volja - uz osmeh objašnjava svoj hendikep Slobodan.
Ipak, na pitanje da li je i to sudbina što je uprkos invaliditetu primoran da radi i zarađuje upravo fizičkim radom, posle kraćeg razmišljanja, odgovara ”da je vredniji od mnogih fizički zdravijih od njega”.
............

Ceo tekst : Večernje novosti

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #35 poslato: Maj 11, 2009, 12:53:14 posle podne »
Danijelina borba protiv predrasuda

Uprkos motoričkim smetnjama, Danijela Vuković je i magistrirala i savladala tri strana jezika, a sada kao savetnik radi u Ministarstvu prosvete.

Probleme školovanja dece sa poremećajima u razvoju najbolje razumeju oni koji imaju slične nevolje. Zato je Danijela Vuković (49) u Ministarstvu prosvete Srbije prava osoba na pravom mestu. U odeljenju za strategiju i razvoj obrazovanja na mestu savetnika zadužena je za obrazovanje osoba sa smetnjama u razvoju.

Uprkos motoričkim oštećenjima, koja joj stvaraju probleme u govoru i hodu, Danijela je 1984. godine sa ocenom devet završila studije pedagogije na beogradskom Filozofskom fakultetu, a ovih dana je magistrirala na Fakultetu političkih nauka, uspešno odbranivši rad na temu: „Implementacija evropskih standarda u sistem obrazovanja mladih sa smetnjama u razvoju u Srbiji”. Govori i tri strana jezika: engleski, italijanski i slovenački.

................

Pošto nije mogla nigde u Srbiji da pronađe posao kao pedagog, radila je administrativne poslove u u „Aviogeneksu”. Prvi put se 1999. godine zaposlila u svojoj struci, i to u nevladinim organizacijama, a 2003. godine ponuđeno joj je radno mesto u Ministarstvu prosvete. U toj ustanovi se i danas bori za bolji tretman hendikepiranih.

Najteže je, kaže, izaći na kraj sa predrasudama nastavnika, roditelja, okoline. Na hendikepirane se kod nas uglavnom gleda sa samilošću i smatra se da im je sve što su postigli u životu zapravo poklonjeno.

– A to nije tačno – kategorična je Danijela i dodaje: – Nadam se da će sistem u ovoj zemlji u dogledno vreme pružiti istu šansu svoj deci da pokažu šta mogu, bez obzira na poreklo, rasu ili hendikep.

.................

– U našoj zemlji Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja omogućava uvođenje inkluzivnih oblika obrazovanja u redovnim predškolskim grupama, osnovnim i srednjim školama, ali se ta mogućnost sputava zakonima o osnovnoj i srednjoj školi koji su povezani sa Aktom o kategorizaciji dece sa smetnjama u razvoju. Ima više modela primene inkluzivnog obrazovanja, a najviše ih je razrađeno u skandinavskim državama. U pravcu inkluzije tumbaju se sada i zakoni u našoj zemlji – objašnjava naša sagovornica koja je najbolji primer za to šta sve osobe sa smetnjama u razvoju mogu da postignu ako im se pruži šansa.

Ceo tekst : Politika

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #36 poslato: Maj 16, 2009, 05:06:38 posle podne »
Sanja da konstruiše robota za invalide

Rekovac – Iako je ceo život proveo u invalidskim kolicima, Miloš Đorđević (17) iz sela Rabenovca kod Rekovca, koji boluje od kvadripareze (oduzetost ekstremiteta), ne samo što, kako sam kaže, ne obraća pažnju na svoj hendikep, već je veoma kreativan. On je nedavno napravio auto kojim se vozi po dvorištu, koji je nazvao električno-drveni „zmaj“. Prethodnih godina, „pomoću štapa i kanapa“, tačnije od starih igračaka, napravio je prototipe robota na navođenje. Šeme je sam osmislio iako je završio samo osnovnu školu i ne koristi naučnu literaturu, već samo svoj talenat.

– „Zmaja“ sam radio bez šeme, jer je jednostavniji od robota. Konstrukcija je drvena, motor za pogon, koji radi na 12 volti, zapravo je od brisača za auto, akumulator od traktora, prednji točkovi su od invalidskih kolica, a zadnji od bicikla. Upravljač sam napravio takođe od točka bicikla sa kog sam skinuo bandaš, zupčanici su od velike brusilice, lančanici od bicikla. Imam i drveni menjač, svetlo, stop-svetlo i sirenu – priča Miloš za „Politiku“.

Ovaj skromni mladić kaže da bi bio presrećan kada bi imao jači motor ili motor benzinac, pravi menjač i metalnu konstrukciju, jer bi mogao da napravi auto koji bi se kretao znatno brže od sadašnjeg. Tako bi mogao da se vozi po selu, pa čak i da ode do susednih naselja.

Pre njega napravio je robot „M-1“, koji se navodi daljinskim upravljačem i koji može da podiže lakše predmete.

– Sastavio sam ga od bakarnih, aluminijumskih i polučeličnih žica, flomastera i elektromotora sa starih igračaka. Kada bih imao materijal, mogao bih da napravim pravog robota koji bi pomagao invalidima. On bi mogao da dopre do mesta koje je nepristupačno, „uzme“ predmet koji je potreban i „donese“ ga hendikepiranoj osobi – ističe Miloš za naš list.

Prvi model koji je napravio bila je „formula 1“ na navođenje, koju je uradio za samo tri dana, dok mu je za izradu daljinskog trebalo 10 sati.

Fatalna vakcina protiv dečje paralize

Milošev otac Zoran i majka Milanka veoma su ponosni na umeće svog sina.

Inače, Miloš je rođen kao zdrava beba, ali je u šestom mesecu dobio kvadriparezu ekstremiteta zato što su mu lekari dali vakcinu protiv dečje paralize u vreme kada je bio prehlađen.

Ceo tekst : Politika

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #37 poslato: Jul 02, 2009, 03:30:51 posle podne »
Nik Vujačić naučio da savlada svaku prepreku u životu
Mladić bez ruku i nogu pliva, surfuje, igra fudbal i golf
Autor: Blic online 02.07.2009.

Dvadesetšestogodišnji Nik Vujičić, rođen bez ruku i nogu, naučio je da pliva, surfuje, igra fudbal, golf, kuca i piše, navodi britanski "Telegraf".
 
Vujičić ima torzo i malo stopalo na levoj strani pomoću kojeg održava ravnotežu i barata najrazličitijim predmetima. Uz pomoć stopala, on može i da kuca, piše olovkom, kao i da drži predmete između prstiju. On tvrdi da mu nedostatak udova pomaže da pluta u vodi tako što koristi svoje stopalo kao "propeler".
.......................

Vujačić kaže da su mu od najranijeg detinstva roditelji pomagali da postane nezavistan, učeći ga da pliva dok je imao svega 18 meseci ili stvarajući naprave pomoću kojih je mogao da piše ili kuca.
"Tata me je prvi put ubacio u bazen sa 18 meseci. Godinama me je ohrabrivao i učio da plivam. Takođe volim skejtbording i fudbal. Veliki sam fan engleske Premijer lige", objašnjava Vujačić.
Njegovi roditelji su insistirali da završi osnovnu školu u Australiji, iako su ga mnogi školski drugovi zadirkivali.
"To je bila njihova najbolja odluka koju su doneli u moje ime. Bilo je teško, ali bez toga danas ne bih bio nezavistan", kaže Vujačić, koji je kasnije završio i fakultet ekonomskih nauka.

Ceo tekst : Blic

Van mreže Ljubomir

  • Moderator
  • ***
  • Poruke: 2036
  • Pol: Muškarac
Odg: životne priče
« Odgovor #38 poslato: Jul 18, 2009, 03:50:08 posle podne »
Nik Vujičić je, čini mi se prošle zime ili jeseni, bio u Srbiji. Bio je u mom mestu, Bačkom Petrovcu, i još u nekih 3-4 mesta. Znao sam da dolazi, ali nisam uspeo zbog obaveza i da ga vidim. Posetio sam njegov sajt, i saznao mnogo o njemu, i bilo mi je baš žao što nisam išao na njegovo gostovanje kod nas. Njegova priča je veoma inspirativna.

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #39 poslato: Avgust 07, 2009, 01:21:33 pre podne »
Prohodala posle osme operacije

Kragujevac – Ivana Zečević (32), obolela od cerebralne paralize, stala je samostalno na svoje noge, posle dvadeset pet godina života u kolicima, mesec dana posle osme operacije obavljene ovog leta u Ćupriji.

Lečenje je počela 1981. godine u moskovskom Centru za oštećenje lokomotornog centra. Fizikalna terapija podigla ju je na noge i hodala je normalno do šeste godine. Zbog neadekvatne rehabilitacije u domovini, došlo je do savijanja potkolenih i tetiva zadnje lože buta, koje ju je vratilo u invalidska kolica. Napustila je srednju školu zbog serije operacija, koju je započeo dr Vladimir Borišev u Novom Sadu, ugradivši joj u kičmu četvoropolnu elektrodu za stimulaciju centra za hod. Povrativši osećaj za pokret donjih ekstremiteta, odlučila se za osmu operaciju kod doktora Aleksandra Nazatkina, načelnika klinike u Tulu, koji trenutno radi u Srbiji. Početkom godine ruski stručnjak je ustanovio da boluje od fibrotomije tetiva kao posledice dugog sedenja. Operaciju laserima sa svojim timom u ćuprijskoj klinici Medikus uspešno je obavio 4. juna.

Zahvaljuje svima koji su joj finansijski, ili angažovanjem pomogli pre i posle operacije. Ne smeta joj što su sami porodično improvizovali uslove rehabilitacije njenim potrebama. Ni finansijske nedaće, ni hodaljka sopstvene konstrukcije nisu prepreka Ivani za nadu u konačno ozdravljenje.

Miloš Ignjatović
[objavljeno: 07/08/2009]

Ceo tekst :Politika

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #40 poslato: Avgust 19, 2009, 11:47:56 posle podne »
Dečaci oboleli od distrofije
19. avgust 2009. zvor: B92

Varvarin -- Četiri dečaka porodice Marković, koja trenutno živi u trošnoj kući u selu Maskare kod Varvarina, boluju od progresivne mišićne distrofije.

Od kada su se razboleli, dečaci ne idu u školu, niti im je na bilo koji način omogućeno da pohađaju nastavu. Jedini prihod porodice je naknada za tuđu negu koju dobijaju za dva dečaka. Živka i Živorad Markovic izrodili su dvanaestoro dece. Iako su rođeni zdravi, svih pet sinova kasnije su oboleli od progresivne mišićne distrofije, od koje je najstariji Marko umro pre pet godina.

U kolicima su sada Miloš, Andrija i Mladen, dok za sedamnaestogodišnjeg Nikolu roditelji ne mogu da obezbede čak ni kolica.

Jedini prihod ove porodice je nadoknada za tuđu negu koju dobijaju dva dečaka. Roditelji su često prinuđeni da rade kao nadničari, a tada o dečacima brinu njihove sestre.
Ova deca nemaju pravo na dečji dodatak, porodica ne može da ostvari ni pravo na materijalno obezbeđenje.

U Centru za socijalni rad u Varvarinu saznajemo da je porodica u više navrata dobijala jednokratnu pomoć i da je bilo ponuđeno renoviranje kuće u kojoj su ranije živeli.

Ceo tekst i video : B92

Van mreže Ena

  • VIP
  • ***
  • Poruke: 133376
  • Pol: Žena
  • Zivot je izazov.Ne gubi vreme uzivaj u njemu...
  • Dg: MS
Odg: životne priče
« Odgovor #41 poslato: Avgust 21, 2009, 12:00:29 pre podne »
 :( Jako tužno.

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #42 poslato: Avgust 25, 2009, 02:05:30 posle podne »
Trajan smeštaj za Markoviće

Socijalno ugrožena porodica Marković iz Varvarina, čija četiri sina boluju od mišićne distrofije trebalo bi uskoro da dobije trajni smeštaj u boljim uslovima.

Direktorka Narodne kancelarije predsednika Srbije Tatjana Pašić, koja je danas sa ministrom rada i socijalne politike Rasimom Ljajićem posetila Markoviće, rekla je da će ta kancelarija u saradnji sa Ministarstvom i donatorima pokušati to da im obezbedi.
Tatjana Pašić je kazala da će u saradnji sa nadležnim institucijama deca biti uključena u rad Dnevnog centra za decu sa posebnim potrebama, koji se gradi u Varvarinu.
Prema njenim rečima, sa njima je dogovaran i način na koji bi oni mogli da prate nastavu jer su završili po jedan, odnosno tri razreda, a u školu su išli dok se nisu razboleli.

Ljajić je kazao da će uskoro pravo na tudju negu i pomoć ostvariti i dvojica mladjih sinova, dok je dvojica starijih već primaju, te da će biti pokrenuta šira akcija kako bi se rešio stambeni problem ove porodice i pozvao pojedince i kompanije da se uključe.

"Mi, nažalost, ne možemo da znamo za mnoge slučajeve porodica koje se suočavaju sa sličnim problemima, ne postoji u Srbiji nešto što se zove socijalna karta, već na različite načine to saznajemo", kazao je Ljajić.
Ceo tekst : Smedia

Eto da ne bi medija,za ovu decu se ne bi saznalo  :-\


Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #43 poslato: Oktobar 15, 2009, 09:47:47 pre podne »
Slabovide osobe su veliki borci
Ne daju da ih realnost slomi
Autor: Z. LAZAREVIĆ 15.10.2009.

Roditeljima Jakova Jakšića pre 16 godina lekari su saopštili da on ima progresivnu atrofiju očnog mišića i isušivanje očnog nerva, uz savet da pare ne troše za lekove koji ne pomažu, već da ih čuvaju za kvalitetniji Beli štap. Porodica puna ljubavi, nije dozvolila da ih realnost slomi i danas je Jakov Jakšić (26) student master studija na Geografskom fakultetu i hrabro se bori kroz život sa činjenicom da će i senke koje sad prepoznaje jednog dana nestati.
........................
- Nije svejedno znati da će jednog dana sve stvari koje sam nekad jasno video nestati, ali ja sam srećan jer me okružuju divni ljudi. Ostalo mi je još dva ispita da završim Master studije, ali ne bih da se zaustavim na tome. Želim da doktoriram i tako osvetlam prezime mog čukundede Vladimira Jakšića, oca srpske statistike – kaže Jakov, kojem retko ko poveruje da mu je vid teško oštećen jer kako navode, njegove oči su pune života.
To i jeste njegova najveća želja, da dobije priliku da živi i radi od svog truda i znanja.

Ceo tekst : Blic

Van mreže Ena

  • VIP
  • ***
  • Poruke: 133376
  • Pol: Žena
  • Zivot je izazov.Ne gubi vreme uzivaj u njemu...
  • Dg: MS
Odg: životne priče
« Odgovor #44 poslato: Oktobar 31, 2009, 07:45:12 posle podne »
Upornost za primer Ane Pavlović, devojke bez vida
Znanjem ruši sve barijere
Autor: Boris Vuković | 31.10.2009.

Iako je rođena sa skoro totalnim slepilom i oko sebe vidi samo konture, Ana Pavlović (24) iz Vladičinog Hana završila je Pravni fakultet u Beogradu sa prosečnom ocenom 9,2 i dobila stalan posao poslovnog sekretara na fakultetu. Međutim, njenom trudu i upornosti tu nije bio kraj, pa je konkurisala za master studije u Španiji, dobila stipendiju i otputovala u Saragosu. Kako kaže, to joj je samo usputna stanica, gde će unaprediti svoje znanje o Međunarodnom pravu, a nakon toga će se vratiti da radi u Srbiji.

Nakon što je 2007. godine završila fakultet sa samo 22 godine, dekan Mirko Vasiljević, oduševljen njenim znanjem, dao joj je posao na fakultetu. Međutim, u junu je videla konkurs za master studije na Kraljevskom institutu za evropske studije u Saragosi, napisala je biografiju na španskom i prijavila se. Kad su joj odgovorili da je primljena i da je dobila stipendiju, veoma se iznenadila.
Pošto je Ani bila potrebna pomoć, porodica Pavlović se obratila svim velikim firmama, a „Telekom Srbija” joj je odmah izašao u susret i donirao sredstva za jednogodišnji boravak u Saragosi Ani i njenoj majci Svetlani kao pratiocu.
- Mi u firmi imamo zaposlene osobe sa invaliditetom i prepoznali smo izuzetan trud i ambiciju Ane Pavlović i bez razmišljanja odlučili da joj pomognemo. Računamo na Anu, koja je izuzetno uspešna, iako joj je bilo znatno teže nego njenim vršnjacima. Verujemo u njene rezultate i čekamo je da se vrati - kaže Milica Amidžić iz „Telekoma Srbija”.

ceo tekst: BLIC

 

Tekstovi objavljeni na ovom sajtu su autorsko delo korisnika i vlasništvo sajta www.hendidrustvo.info. Svaki korisnik ovog sajta je odgovoran za sadržaj svoje poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za sadržaj tih poruka. Dalja distribucija tekstova dozvoljena je isključivo u nekomercijalne svrhe i uz jasno citiranje izvora i autora poruke, kao i internet adrese na kojoj se original nalazi. Ako su u pitanju tekstovi, koji prenose lične događaje i sudbine korisnika ovog sajta, za njih morate dobiti dozvolu od autora. Takođe, za ostale vidove distribucije, obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od administratora www.hendidrustvo.info sajta ili autora teksta.