21. век
Треба ли заиста да знамо све о себи – и да ли ће нас то усрећити?
Све пише у овоме
Уместо гледања у звезде, у карте, шољицу кафе или разговорa са видовњаком, ево новог, поузданијег и нешто скупљег начина да сазнате своју судбину. Узмите онај штапић за бебе са памучним врхом, ставите га уста, а потом, посебно запакованог, пошаљите га на једну од засад у ту сврху две расположиве адресе. Једна је на Исланду, друга у Америци. У првом случају, извештај о судбини стићи ће за четири до шест недеља, у другом за два дана.
У коверти коју ћете добити биће, у ствари, само шифра за „откључавање” налаза о вама на Интернету. А тамо се, иза неколико сигурносних брава (бар тако тврде), налази ваша генетска слика из које су експерти претходно прочитали колика је вероватноћа да вас погоди инфаркт, да добијете рак, дијабетес, Паркинсонову болест или нешто слично што вас неће обрадовати.
Или ће вам извештај пружити ново самопоуздање. У сваком случају, добродошли у врли нови свет генетског бизниса и будите опрезни у новом етичком минском пољу, у коме се још не зна ко ће бити водичи: да ли филозофи, научници или – предузетници.
Ови последњи су започели игру: у овом моменту две компаније, једна основана тек ових дана, а друга у овој области већ десет година, понудили су широкој публици нову услугу – личну генетску анализу.
Највише публицитета добио је подухват под називом: 23endmi (23andMe.com), можда зато што је иза њега интернет-гигант Гугл (званични оснивач фирме у коју је уложено 3,9 милиона долара је Ен Војћицки, супруга кооснивача Гугла Сергеја Брина).
На ефектно дизајнираном веб-сајту, 23endmi нуди да за 999 долара открије какве су нам болести у наслеђе оставили родитељи и остали рођаци, као и колика је вероватноћа да се активира тај генетски окидач. „Гени нису само биолошки план – они су и историјски документ који је кроз генерације мењан и допуњаван”, каже се у понуди која, између осталог, рекламира и могућност да се наша генетска слика упореди са планетарном базом генетских узорака и тако се сазна одакле нам потичу преци стотинама генерација уназад.
Други тренутно активни актер у генетском бизнису је компанија Декод генетикс са Исланда (decodeme.com), која сличну услугу обећава за 985 долара. Најзад, Навигенис (navigenics.com) ће за 2.500 долара од јануара продавати лични генетски „здравствени компас”.
Нема сумње да су ово само прве ласте које настоје да профитирају од растуће количине генетских информација откако су научници завршили базичну генетску мапу човека, а информатичка технологија омогућила да се она веома брзо претражује и упоређује. Људи као врста су 99,9 одсто генетски идентични, али у преосталих 0,1 одсто садржано је око десет милиона генетских кодова чије комбиновање чини да на свету не постоје две идентичне личности.
Од око три милијарде генетских „слова”, генетски бизнис је дакле усредсређен на поменутих десет милиона такозваних „снипетса” – при чему није толико проблем оно што се из њих може прочитати, него шта нам то значи. Генетски експерти су, наиме, скептични: 80 одсто тих информација „нема никакву практичну примену”, тврде, уз образложење да се дијагноза са истом тежином може поставити и најобичнијом посетом лекару.
Али, чак и да су поуздане – а генетика је исувише компликована да би то било могуће – генетске информације намећу мноштво практичних и моралних дилема. Како, примерице, поступити у ситуацији када сте, после анализе, сазнали да имате генетску „темпирну бомбу” коју сте, највероватније пренели и на своје дете? Да ли му то саопштити? Да ли оно то заиста жели (и треба) да зна?
Реч је заиста о „неистраженој територији”. Генетски налази се заснивају на упоредним подацима за популацију која има неку болест са популацијом која је нема. То пак не значи да је конкретна генетска информација релевантна за сваког појединца. Ако, рецимо, имате ген који изазива одређен тип рака, то не искључује да у исто време можда немате још пет других гена који вас од тога штите. Шта, уосталом, значи информација да имате „68 одсто шанси” да вас стрефи инфаркт. Медицина каже да је за то у сваком случају предиспонирано око 40 одсто људи. Свакодневно смо, на пример, упозоравани да пушење повећава ризик да ћемо умрети пре рока, а дуванска зависност сигурно нема јаку везу са генетским кодом.
Наука очигледно напредује брже од наше способности да се томе прилагодимо, технологија нам ефикасније намеће своју етику него што ми успевамо да наметнемо етику технологији. Бићемо, очигледно, ускоро у стању да о себи знамо више него што нам треба, али нисам сигуран да ће нас могућност да се видимо у генетском огледалу усрећити. Судбина је лутрија у организацији Случаја кога смо прогласили за Бога – и боље је да тако и остане.
Милан Мишић
[објављено: 01.12.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=49473&y=2007&m=12&d=1