Tema: Pamcenje na bockanje

[Asja]

Неурологија

Памћење на боцкање
 
Лечећи човека који је патио од претеране гојазности, сасвим случајно откривено је да електроде убаћене у мозак потпомажу да се боље памти. Први пут је могуће завирити у мождано нервно коло

 Изненађујући и неочекивани учинци, описани у часопису „Годишњаци неурологије“, подстакли су канадски тим неуролога да покрене нови опит дубинског подстицања мозга (deeep-brain stimulation, DBS) код оболелих у раном раздобљу Алцхајмерове болести. Троје већ имају уграђене електроде, каже неурохирург Андрес Лозано са Универзитета у Торонту: „Чини се да је захват безбедан, а резултати обећавају.“

У току огледа (DBS) електрода танка као влас косе, с четири додирне тачке, постави се у тачно одређено мождано подрућје. Сваки додир одвојено се може надраживати различитим учесталостима (фреквенције) електричне струје или се искључити, и све то даљинским управљањем. Слабашне струје треба да укључе нарочита нервна кола у мозгу која подбацују код одређених поремећаја. Поступак се најчешће користи у лечењу Паркинсоновог оболења, мада су протеклих година неурохирурзи покушавали да лече пихијатријске сметње, укључујучи потиштеност и опсесивно-компулзивни поремећај.

Педесетогодишњи болесник описан у научном чланку био је први на којем је примењена DBS ради лечења гојазности још 2003. године. Имао је око 190 килограма, тежина му је угрожавала живот, а нису деловали други облици лечења. Хирурзи су одлучили да електроде поставе у хипоталамус, део мозга величине бадема одмах изнад базе, пошто стимулисање ове области код животиња може утицати на количину хране коју желе да поједу. У прошлости су неурохирурзи пробали да лече гојазност уклањање делова хипоталамуса.

Прозор у нервно коло

Андрес Лозано се изненадио када је оболели у току пробног дражења мозга у операционој сали изјавио да има јак осећај већ виђеног. Било је то пријатно сећање: призор у парку са пријатељима пре 30 година. Што је струја била јача, то су се више јављале појединости.

Призивање памћења подстицањем мозга није неуобичајено, али је пажњу истраживача побудило то што су догађај покренуле електроде у хипоталамусу.

У мноштву неуропсихолошких испитивања извршених пре и после операције, истраживачи су уочили да је пацијентов општи ментални учинак остао у основи непромењен. Међутим, учинак у проверама сложеног памћења, који обухватају тумачење и памћење парова речи, видно се побољшао када су електроде биле укључене. Тестови су тако осмишљени да ни испитивани, ни извођач нису знали да ли је мозак надраживан или није.

Одраније се сматрало се да је особит вид побољшања памћења повезан са облашћу која се зове хипокампус. Када су истраживачи погледали мозак дотичног користећи електроенцефалографију, запазили су да је електрична стимулација узбудила подручје око хипокампуса. Понуђено је објашњење: електроде ненамерно подстрекавају сноп нарва познат као форникс, који пролази кроз хипоталамус на путу ка хипокампусу.

Хипоталамус обавља мноштво задатака, и ту се много тога збива, објашњава Андрес Лозано. Због тога у операционој сали испитујемо учинак стимулације сваке тачке додира редом – ако се деси нешто непожељно, једноставно их можемо поново искључити. Неочекивана споредна последица на памћење представља, у суштини, позитивнан исход.

Иако је ово проучавање само једног оболелог, канадски неурохирург истиче да је сазнање веома важно. Први пут имамо прозор у нервно струјно коло памћења код људи – а о томе се врло мало зна – којем можемо приступити и мењати га.

Заборављена гојазност

У марту 2007. Андрес Лозано је започео пробно изучавање да би сазнао да ли би таква стимулација могла помоћи да се побољша посрнуло памћење оболелих од Алцхајмерове болести, пре него што она толико узнапредује и уништи поменута нервна кола. Ако се поступак покаже безбедним на шест испитаника, започеће велико међународно истраживање да би се подробно проучила делотворност.

Веома је узбудљиво, а никада пре није рађено, тумачи Ричард Хенсон, стручњак за људско памћење на Универзитету у Кембриџу (Велика Британија). Ово је један од ретких случајева када је неопходно подстицати хипоталамус из медицинских разлога, а говори нам понешто и како изгледа нервни ток укључен у учење.

То је занимљив пример неочекиваног открића које ће почети да нам указује како различите области мозга да буду проверене дубоким нервним подстрекавањем (DBS), наглашава неуролог Хелен Мејберг са Ејморy универзитета у Атланти (САД). Наговешћује да је помоћу подстицања електродама у дубину могуће побољшати делотворност мозга, а не само преокрети ненормално понашање, што ће покренути сијасет расправа међу научницима и етичарима.

Мање је јасно да ли ће се поступак (DBS) показати корисним у случају гојазности, као што је у почетку очекивано. Првоиспитани, заиста, осећа да му је апетит смањен када су електроде укључене, али није изгубио на тежини пошто их искључи кад жели да једе.   

--------------------------------------------------------

Испитаник будан

Електроде се убацују у мозак под локалном анстезијом, тако да је испитаник будан а одзив се посматра на монитору. Струјни надражај се пропушта кроз иглице из својеврсног пејсмејкера прикаћеног за груди који се, иначе, користи више од деценије у лечењу неконтролисане дрхтавице (тремор), а одскора и Паркинсонове болести, хроничног бола и потиштености (депресија).

Пропратне последице обухватају безвољност (апатија), привиђање (халуцинација), потиштеност и, чак, недодољиву потребу за коцком (комупулзивна) – али све се испољавају привремено.


Стефан Вукашин
[објављено: 15/03/2008.]
http://www.politika.co.yu/rubrike/zivot-i-stil/Nauka/Pamcenje-na-bockanje.sr.html