Još je jedna godina iza mene. Pošteno, nisam verovala da ću toliko živeti. Sada već mogu sa argumentom da ispišem jedino fizikalna terapija može da pomogne. Ne, nisam naprasno ozdravila, ali je napredak bolesti usporen. Sad, neko može reći kako znam da je usporen. Naprosto kako je išlo 2013. od prvih simptoma do hodalice za nekoliko meseci, nije bilo osnova za bilo kakve pretpostavke osim najgorih. Imala sam sreće da imam solidnu penziju, ne neku super, ali mogu jednom godišnje da idem 20 dana u banju. Prošlog decembra sam bila off. Meni decembar nije naklonjen, mada sam rodjena u decembru. Jedva sam izdržala do februara do banje, ali je poboljšanje bilo takvo da sam nastavila sa vežbama skoro bez prekida do sada. Sad kakve vežbe - ništa posebno, jačam ruke i noge sa dodatkom tegića od 0,5kg na obe ruke i obe noge. Nisam pokretna, sa hodalicom mogu do kupatila i do spavaće sobe, od ostalih aktivnosti samo čitam i igram igrice. Daleko sam od dobrog, ali sam zadovoljna. Već sam više puta rekla - zabranila sam sebi da mislim šta više ne mogu, radujem se svakom jutru koje dočekam, kao i svakom leganju u krevet. Takodje podsećam sebe da nisam u situaciji da rešavam probleme ni svoje, a kamo li tudje, pa ni mojih najbližih. Nisam nikada bila sebična, ali sada moram.