Sticajem okolnosti vodim brigu o odrasloj osobi sa AS.
Da bih se snasla citala sam sve sto mi je doslo pod ruku, i zao mi je sto se kod nas jako malo zna o tom sindromu. Moj sticenik je cak, kao dete dobio dijagnozu ,,ometen u razvoju,, porodica je to tesko prihvatila, pogotovu sto se on jako dobro sluzi brojevima i ima fantasticnu memoriju. Stoga je zavrsio osnovnu i srednju skolu (u to vreme nije bilo inkluzivne nastave, pa se snalazio kako je umeo) i dve god fakulteta, pogadjate, na PMF. U porodici se krio njegov poremecaj, nije se o tome uopste razgovaralo, i svi psiholoski i razvojni problemi su resavani izolacijom i bensedinima. Tuga.
Osobe sa AS imaju tzv ,,kameno lice,, znaci, skoro da ne pokazuju nikakve emocije sem tuge. Zato se misli da nisu empaticni. Moje iskustvo je da jesu, mada ograniceno. Vole ustaljen red i aktivnosti. Ne shvataju neverbalnu komunikacju, bukvalisti su. Pamcenje im je fantasticno, ali selektivno : npr znace SVE cinjenice i podatke o onome sto ih interesuje, ali neke najjednostavnije stvari iz zivota jako dugo uce. Imaju hipersenzibilnu kozu, i termoregulacija im nije najbolja.
Ako im se na vreme posveti paznja, mogu da budu jako funkcionalni u svakodnevnom zivotu.
Za sad toliko, volela bih da razmenimo iskustva