Autor Tema: Sudbina kao izazov  (Pročitano 8795 puta)

Van mreže Asja

  • Multiple Serendipity
  • Član
  • **
  • Poruke: 2913
Sudbina kao izazov
« poslato: Januar 20, 2008, 10:16:42 pre podne »
Судбина као изазов

Сваки дан – победа



У Србији се ћутањем не могу срушити предрасуде према аутистичној деци, зато треба причати
 
 Уопште не знам шта ћемо ако укину пројекат „Једнаке могућности у спорту” који је нашој деци омогућио да редовно долазе на базен. Знам да има проблема са финансирањем и то ме брине – рекла је Наташа, мајка седмогодишњег Алексе. Тако мисле и остали родитељи. Знају да се у Србији тешко долази до новца за овакве ствари.

Ипак, имају родитељи аутистичне деце и других брига. Како их прихвата средина, са чиме се све сусрећу?

– Свакога дана ја изборим бар једну малу победу. Без устезања кажем свакоме да је Алекса аутистичан. Својевремено ми је психолог рекао да не морам то баш са сваким да поделим, јер људи различито реагују. Предложила ми је да говорим како мој син има проблема у комуникацији и социјализацији. Ипак, како ће се у Србији нешто променити ако ћуте родитељи, они којих се то највише тиче. Могу да кажем било шта, али бирам да кажем истину. То је мој Алекса, рекла ја ово или оно – без трунке огорчености, ведро, говори Наташа.

Данило, син једне од мајки која редовно долази на пливање, уме и да „фолира”. А њено дете је, каже, захваљујући овом пројекту научило и дане у седмици.

– Данило се недавно разболео, кад сам га у четвртак питала да ли му је боље, рекао ми је: „Није још, у суботу ће бити”. Суботом и недељом долазимо на базен.

Наташа, која је потпредседница НВО „Нови дан”, говори и о предрасудама у друштву, погледима испод ока, али у први план истиче позитивне примере. Не жели да родитељи аутистичне деце буду схваћени као „они што кукају”.

– Одвела сам сина у приватну предшколску установу, јер у његовом обданишту није постојала та могућност. Нажалост, били су непријатни, завлачили су ме. Кад је Алекса почео да плаче, јер му нису дали да се попење на некакве степенице, као што остала деца плачу кад им нешто не дају, директорка је наредила да се остала деца удаље из просторије – присећа се, без трунке љутње, непријатног догађаја Наташа.

Неће да каже име тог обданишта, али хоће оног у којем је Алекса данас дивно прихваћен и од деце и од васпитача. Предшколска установа чији су запослени аутистичног дечака примили и који га пазе тако да му се из ње не иде кући кад по њега дођу родитељи, носи назив „Дечја откривалица” и налази се на Врачару.

– Ако занемаримо чињеницу да не радим, а да мој муж ради два посла, водимо нормалан живот, као што се трудимо да га води и Алекса. Идемо у паркић, играоницу, редовно идемо на рођендане мојих пријатеља који имају децу. Тамо се Алекса осећа добро. Не воли превише да прича, али деца најчешће невербално комуницирају, трче, скачу, машу. Е, ту му нема равног, живахан је као чигра – искрена је Наташа.

Стварност је таква да има и другачијих примера. Мајка мале аутистичне девојчице од комшинице је, уместо подршке, добила сажаљење. То је, каже, најгоре што неко може да јој понуди.

– Рекла ми је само две речи : „Јадни ви”. Одговорила сам да је некоме морало да се роди такво дете, а да је добро што се то десило нама, јер имамо довољно воље и љубави да га подигнемо и помогнемо му да постане човек.

Аутистичној деци је потребно да се друже са вршњацима који немају аутизам. Они уче „пресликавањем”, посматрањем и понављањем онога што други раде. Друштвено прихватљиво понашање могу најлакше усвојити поред вршњака који га имају.

– Алекса свира клавир, зна више речи на енглеском него на српском, чита, пише, рачунар користи боље од мене, иако има само седам година. Ипак, њему је потребно да буде са децом која имају адекватно социјално понашање. Желим да га упишем у нормалну основну школу, тако ће најбоље напредовати. По закону о инклузивном образовању имам право на то. Наравно, потребно је да га деца и учитељи прихвате. Џаба нам закон, ако се мој син и деца слична њему у школама не осећају добро – каже Наташа.

--------------------------------------------------------------------------

Две душе једног света
Светлана Контић, тренер синхроног пливања у клубу „Врачар” 17 година и тренер националног тима, напоменула је да су многи људи добре воље до сада помагали овај пројекат.
Балкански фонд за развој локалне заједнице нам је први помогао, после је то учинила швајцарска амбасада у Београду и градски Секретаријат за спорт и омладину. Средства за даљи рад немамо и надамо се да ћемо их ускоро добити – рекла је Контићева.
Каже и да се таквом исходу надају деца из дома, аутистична деца и њихови родитељи који су одушевљени пројектом.
– Аутистична и деца из дома ме мазе, грле, љубе кад ме виде. Према њима сам развила готово матерински инстинкт. Будући да репрезентативке тренирам у синхроном пливању, а ове малишане подучавам основама, могу само да кажем да су то два света која имају једну душу. На једној страни учим најбоље да напредују, на другој посебној деци откривам нови свет.



Борко Павићевић
[објављено: 19/01/2008.]
http://www.politika.co.yu/rubrike/tema-dana/svaki-dan-pobeda.sr.html

Hendi-društvo

Sudbina kao izazov
« poslato: Januar 20, 2008, 10:16:42 pre podne »

Van mreže Asja

  • Multiple Serendipity
  • Član
  • **
  • Poruke: 2913
Odg: Sudbina kao izazov
« Odgovor #1 poslato: Januar 20, 2008, 10:17:18 pre podne »

Пливање ка срећи

У Центру за физичку културу „Врачар” од септембра прошле године аутистична и деца из Дома „Моша Пијаде” уче да пливају у базену, али и кроз живот
 
Охрабрење: једнаке могућности за све Сви су људи рођени једнаки.

Свако дете има право на радост.

Речи које су веома честе, речи чији се смисао најчешће не разуме. У складу са њима живе само они најхрабрији. Они најширих погледа. Они чији вид није прекрила копрена малограђанског страха пред непознатим, неуобичајеним.

Баш такви су људи из Клуба уметничког и синхроног пливања „Врачар” који су решили да аутистичној и деци из Дома за незбринуту децу „Моша Пијаде”, открију један нови свет у којем пливање није спортска дисциплина, а тренинг није обавеза, већ игра маште. Свет у којем имају једнако право на радост.

Нада Ковачевић, председница клуба, објаснила је одакле идеја за тако нешто.

– Клуб за синхроно и уметничко пливање „Врачар” постоји већ 15 година и све време се бори за опстанак, јер у овој земљи такви спортови не могу да привуку пажњу државе и донатора. С обзиром на то да синхроно пливање називају „маргиналним спортом”, родитељи и тренери су предложили да направимо пројекат за више „маргиналних група” – „Једнаке могућности у спорту” који би омогућио часове и тренинге пливања деци без родитељског старања, аутистичној деци и мајкама деце која тренирају. Тако је настала и невладина организација „Нови дан” – рекла је Ковачевићева.

Прича је почела у јуну 2007. године. Циљ је био да се кроз спорт укључе у заједницу деца ометена у развоју и деца без родитељског старања. У атмосфери која је за њих нова, а другарска, пријатна и пријатељска. Упоредо са тим, требало је скренути пажњу друштва на ову децу, на то да су она ту, поред нас, са нама.

Кроз ходнике, сале и базене, где су људи навикли да виђају спортисте, атлетски грађене и веште, корачали су неки нови клинци, подједнако жељни рекреације, игре, радости. Крупним корацима, ка рушењу предрасуда.

Уједно, требало је показати да врхунски спорт није изгубио људски лик. Да није све постало реклама, борба за спонзоре и препуна гледалишта. Јер врхунски, заправо највећи спортски успех је кад свако да све од себе и оствари свој максимум, ма какав он био.

– Пројекат је постигао већи успех него што смо очекивали. Деца и родитељи су уживали, али је и околина постала осетљивија по питању права „маргиналних група”. У почетку су колеге са базена говориле да је „специјалној деци место у специјалним установама”. То се брзо променило, а већ месец дана у пројекту учествује и један од тренера спортског центра. Такође, директор установе је омогућио да неколико дечака и девојчица из дома, који успешно заврше школу пливања у оквиру нашег пројекта, бесплатно тренирају неки од водених спортова у центру – поносна је Ковачевићева на успех са посебном децом.

Веома је значајно што је пројекат дао одличне резултате, а почео је као мала локална иницијатива. Родитељи су, уместо да „кукају” како клуб чији је Ковачевићева председник нема пара, решили да предузму нешто корисно за себе, клуб, али и друштво.

– Треба видети како се зачетнице пројекта, мајке девојчица које тренирају синхроно пливање, осећају добро. Виде да су део нечег значајног и племенитог. Чак их и њихова деца другачије гледају. Да не говоримо колико је пројекат значио мајкама аутистичне деце. За њих је то излазак из зачараног круга кућа – школа – логопед. Мајке аутистичне деце су, понекад, у тежој психичкој и физичкој ситуацији него сама деца – рекла је Нада Ковачевић.

Овде се не штеди осмех, било да га поклања родитељ, брат, друг, инструктор или непознати пролазник, он је најпотребнији деци из Дома „Моша Пијаде”. Такође, осмех и поглед пун пријатељства су и најјаснија порука коју ће разумети и ценити аутистично дете и његови родитељи.

--------------------------------------------------------------------------

 

Прво школа, онда базен
Аутистични дечак који готово уопште не говори је, седећи за постављеном трпезом, рекао мајци: „Данас у школу, а сутра на базен”.
Жена се замало срушила. Иако је циљ пројекта био просто укључивање деце у нормалне друштвене токове (инклузија), без жеље за терапеутским ефектима, показало се да баш у случајевима кад је социјализација отежана, овакви пројекти дају резултате.


Борко Павићевић
[објављено: 19/01/2008.]
http://www.politika.co.yu/rubrike/tema-dana/plivanjem-ka-sreci.sr.html

Van mreže Asja

  • Multiple Serendipity
  • Član
  • **
  • Poruke: 2913
Odg: Sudbina kao izazov
« Odgovor #2 poslato: Januar 20, 2008, 10:17:45 pre podne »
Изазовне дубине
 
 Базен плавих плочица дугачак дванаест метара, широк шест. Поплочан плавим, личи на тиркизно море. Топло, влажно. Граја, смех деце из Дома „Моша Пијаде”. Праћакање ногица, урањање у тишину воде. Потрага за миром у „непознатим дубинама” плитког базена. Повремено се кроз ову слику провуче благи глас тренера, не строг. Не онај који спартански дисциплинује, већ онај који човечно подучава.

Деца пливају, као да раде најлепшу ствар на свету. А можда и раде, само други то не знају и не виде. Они овде нису „домци”, већ пливачи. Или барем уче да пливају. Необележени предрасудама. Неоптерећени оним што су им немарни, несрећни или болесни родитељи оставили у наслеђе – завежљај Тома Сојера и поглед Оливера Твиста.

У води малог базена они су господари својих судбина. Бирају пут, брзину, начин на који ће пливати, победити воду. Тако ће сутра победити оно што је живот пред њих поставио као изазов, не судбину. Само да мало ојачају.

Валентино К. (12) излази из базена одлучним кораком. Стаје пред новинара „Политике” у ставу „мирно” америчких маринаца, руку прекрштених иза леђа. Погледа упереног право у очи саговорника. Он је овде, јер жели ту да буде. Не прича много, озбиљан момак.

Мира А. (12) је за главу виша од вршњака. Два пута толико умиљата. Насмејана је „од ува до ува”. Овде је зато што ужива, јер се осећа чаробно. Радо говори о себи, другарицама... Радије се враћа у базен.

Деца из дома одлазе насмејана.

Топло, влажно. У углу стоје Алекса и његова сестра Бојана. Алекса је аутистичан, Бојана није. Алекса има лепши осмех. Бојана се не плаши воде. Ни Алекса, чак је и храбрији.

Поред њих, још један аутистични дечак. Плива, управо је научио. Његова мајка плаве косе се окреће нагло, пресрећна. Говори: „Па он је пропливао”. Осмех и поглед говоре више.

И остале мајке су поред базена, близу деце. Мотре на њих, храбре. Ускоро ће и оне да скину одећу, обуку купаће костиме. Запливаће са децом у базену као што са њима пливају кроз живот.



Б. Д. П.
[објављено: 19/01/2008.]
http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/izazovne-dubine.sr.html

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: Sudbina kao izazov
« Odgovor #3 poslato: Jul 01, 2009, 02:21:00 posle podne »
Песма за гусара, шмизлу и вилењаке

Два Огњена, Игор, Немања, Никола, Александра и Јована пронашли су своју „музу” у Ксенији Мирковић, која је пре четири године покренула Музичку радионицу за аутистичну децу

Они су ту, међу нама, у скровитој тишини свог света заклоњени од злих помисли и грубих речи које би их могле повредити. Препознајемо их по погледу: никад се не укршта с нашим, већ бежи некуда у страну, у даљину, незаинтересован, миран, таман и спор као дубока равничарска река, понекад усплахирен као престрашена птичица ухваћена у замку.

Родитељи и чланови породице аутистичне деце, лекари и добронамерници који им посвећују своју стручност и љубав, улажу много воље, снаге и умећа да им помогну да превазиђу препреке којима их болест одваја од обичног живота, да буду прихваћени у друштву и покажу шта и колико умеју. Некад у томе и успеју. Ово је прича о једној таквој победи.

Распевана осморка

Ксенија Мирковић каже да је све почело случајно, али ми знамо да је реч о судбини. То мисле и родитељи Огњена Стокића, Огњена Пауновића, Николе Шкора, Александре Лиздек, Игора Деспотовића, Јоване Лазић, Ђорђа Голубовића и Немање Митића. Тако верују и наставници основне школе „Антон Скала”, коју је ова осморка похађала, и њихове колеге из основне школе „Љуба Ненадовић”, где се Ксенија пре четири године запослила са тек стеченом факултетском дипломом, и као привремена замена наставника музичког организовала запажену ђачку приредбу.

На сцени су „у свом елементу”
– Директорки ОШ „Антон Скала” веома се допало то што сам направила, и питала ме је да ли бих пробала да нешто слично урадим и код ње у школи, у одељењу за аутистичну децу. У први мах сам била веома суздржана, наиме, ја сам по професији историчар, нисам имала довољно искуства у раду са малишанима, а музиком сам се бавила узгред (додуше, завршила сам виолину и теорију у средњој музичкој школи, али само зато што сам волела „свирку” и имала своју рок групу). А онда сам преломила. Уз помоћ Републичког удружења Србије за помоћ особама са аутизмом покренула сам Музичку радионицу, и са неколико малишана, који су у то време имали од осам до 12 година, почела да радим на припреми представе. Неки од њих су заиста били талентовани за музику, други не толико, али је свако добио песму која је по мелодији, тексту и аранжману направљена специјално за њега. Нарочито сам се трудила да кад пишем речи песама, оне одражавају карактер и осећања ових девојчица и дечака. Сматрала сам да је то најбољи начин да се за њу заинтересују и да је прихвате – објашњава Ксенија.

Тако су настале и „Шмизла” (Данас сам ко принцеза права, у дугој сукњи из маминог ормана), „Куварица” (Волим кад останем сама, да у кухињи будем и смишљам јела укуса нових), „Гусар” (Само ћу јести колаче са румом и цео дан пловити пучином), „Научник” (Ја отварам лабораторију у којој нешто крчка, и све вас позивам на дегустацију мојих тајних напитака), „Бркови” (Зашто мачак брке нема – морао сам тако да сазнам како да се бријем ја), „Оглас” (Од овог часа, ја продајем брата, јер више није „кул” тип, био је некад прави даса, а сад је заљубљени кип), „Експеримент” (Нина, пољуби жабу и, веруј ми на реч, одмах ће се створити један принц леп!) и, најзад, „Вилинска песма”, по којој је назван и недавно објављени це-де са ових осам песама, први овакав у Европи.

Наиме, досад су снимани музички дискови намењени деци с аутизмом, али никад раније нису ова деца снимила диск којим ће своја умећа показати другима, и подстаћи их да се заинтересују за њихову даљу судбину и укључивање у ширу заједницу.

Незванична химна аутизма

– „Вилинска песма” је 17. маја представљена у Позоришту на Теразијама (где, иначе, планирамо да од јесени наступамо са истоименим мјузиклом!) као заједничко издање ПГП РТС-а и ZMEX-a. На аранжманима ми је помогао мој пријатељ Душан Алагић, а носилац пројекта је Републичко удружење Србије за помоћ особама с аутизмом. Крајем месеца је це-де промовисан и у Ливерпулу, на међународној скупштини посвећеној аутизму. После тога је „Вилинска песма” препевана на енглески и постала је нека врста незваничне химне аутизма – каже Ксенија.
.................
Немања звани Неца је уписао музичку школу, свира контрабас, Игор је виртуоз за клавиром, Александра изузетан виолиниста, Ђорђе се најбоље осећа под рефлекторима, Оги Пауновић, брз као муња, бави се и пливањем, а најмлађа Јована – „шмизла” Јока – испробава мамину шминку и гардеробу. И сви једва чекају да у септембру, после летњег распуста, наставе пробе за свој први „прави” мјузикл.
Александра Мијалковић
.....................
[објављено: 28/06/2009]

Ceo tekst Politika

Van mreže Asja

  • Multiple Serendipity
  • Član
  • **
  • Poruke: 2913
Odg: Sudbina kao izazov
« Odgovor #4 poslato: Septembar 08, 2009, 09:58:46 posle podne »

Интервју: Весна Петровић

Љубав је једини лек

Аутистичне особе су доброг здравља, пуне енергије и веома активне, што од родитеља тражи много ангажовања и стрпљења, истиче председница Републичног удружења Србије за помоћ особама са аутизмом и мајка аутистичног детета

Када је и сама постала родитељ аутистичног детета – тридесетогодишњег Вељка, Весна Петровић одлучила је да се бори за другу децу и њихове родитеље да што боље поднесу специфичне околности породичног живота. Постала је председник Републичког удружења Србије за помоћ особама са аутизмом, члан управног одбора Националне организације за особе са инвалидитетом и члан Савета администрације „Аутизам Европе”. Недавно је у Позоришту на Теразијама представљен мјузикл и промовисан компакт диск „Вилинска песма”, који изводе управо деца са аутизмом. Публика је била изненађена спектаклом чиме сусрушене све евентуалне предрасуде о могућностима ове деце. Насловна нумера проглашена је химном „Аутизма Србије”.
ceo tekst

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: Sudbina kao izazov
« Odgovor #5 poslato: Septembar 17, 2009, 06:41:38 posle podne »
Pakao male vile
Piše: Milena Marković
Izvor: Novosri.rs

Sećate li se Jovane Mitić, autistične devojčice sa krilima anđela? Bila je vila u filmu „San zimske noći“ Gorana Paskaljevića. Samo su joj krila data da bude mitsko stvorenje, ostalo je - stvarnost. Danas još tragičnija od pre pet godina, kada su je odabrali da barem, nakratko, bude u bajci.

Kačarevo u Banatu, zašto bi bili važni ulica i broj, iza ulaznih vrata panično lice one devojčice iz filma, šake na staklu, prsti nervozno traže dodir drugih prstiju. Mama Rada mora da okrene ključ, a otuda dopiru neke bezimene melodije koje završavaju krikom. Pa, bezbroj puta ponavljane reči: „Joco, nisi dobra“. Poruka, koju je ponela iz škole u Pančevu.

Jesu li ovo oni Mitići od pre pet godina? Porodica kojoj je uspelo da na dlanu, posle bezbroj propuštenih zvezda, dočeka jednu. Dogodio im se, „San zimske noći“, film posle kojeg su mislili - ništa neće biti kao pre. I, nije bilo. Ali, kratko je trajao san.

Šta se posle dogodilo?

Mitići su sa još nekoliko porodica koje imaju istu muku pokrenuli lokalne, pančevačke vlasti da u jednoj ovdašnjoj školi otvore odeljenje za autističnu decu. I, otvorila su se vrata pakla. Decu nastavnici nisu razumeli. Šestoro đaka, a dva nastavnika i medicinska sestra, logoped - nisu uspeli da zaokupe dečju pažnju. Nisu im pružili toplinu koja je lekovitija od leka.
Nisu našli adekvatne sadržaje, koji bi im ispunili dan. Da su barem pogledali film, a morali su, drugačije bi se priča završila. U filmu u kojem je Jovana bila autistična deca imaju svoje pozorište, svako svoju ulogu. Nastavnici koji nisu gledali film počeli su da optužuju: deca su nevaspitana. Agresivna su. Luda!

Rada sa ostalim roditeljima pokušava da objasni šta je autizam, bolest kojoj još niko nije pronikao u nastanak. Nije uspela. Onda je pisala na sve moguće adrese. Direktor (ime mu namerno ne spominjemo, za to će već biti prilike), rekao je roditeljima: „Mi smo osposobljeni za mali autizam, za veliki - nismo.“
.................

Jovana Mitić danas ima 18 godina. Imala je četiri, kada su lekari prepoznali - autizam! Tada je postala tvrđava, neprobojna iznutra i spolja. Pokret i reč, telo i um povukli su se u svoj zamišljeni zamak. Od tada ne pušta nikog unutra, a ne može da se izbori da iz njega izađe. - Šta mi vrede nagrade i sve što je prošlo, kad se naše dete s dušom deli - govori Jovanina mama.

Ceo tekst : B92

 

Tekstovi objavljeni na ovom sajtu su autorsko delo korisnika i vlasništvo sajta www.hendidrustvo.info. Svaki korisnik ovog sajta je odgovoran za sadržaj svoje poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za sadržaj tih poruka. Dalja distribucija tekstova dozvoljena je isključivo u nekomercijalne svrhe i uz jasno citiranje izvora i autora poruke, kao i internet adrese na kojoj se original nalazi. Ako su u pitanju tekstovi, koji prenose lične događaje i sudbine korisnika ovog sajta, za njih morate dobiti dozvolu od autora. Takođe, za ostale vidove distribucije, obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od administratora www.hendidrustvo.info sajta ili autora teksta.