KURIROV "INVALID" OSETIO MUKE OSOBA SA POSEBNIM POTREBAMA
(16) Nedelja, 26. Septembar, 2010.| Autor:
Novinarke Kurira su istraživale kako je to biti osoba sa posebnim potrebama u Srbiji. Evo šta su naučile
Hodam! Hvala bogu za to...
Teško je živeti sa posebnim potrebama, a najteže je živeti u Srbiji sa posebnim potrebama. Mi, novinarke Kurira, uverile smo se u to iz prve ruke - iz tzv. „invalidskih kolica“. Jedna od nas sela je u ovu „čudnu“ napravu, a druga je izigravala „gurača“. Centrom Beograda.
Ono što smo doživele promenilo nas je. Promenilo je način na koji gledamo ljude sa posebnim potrebama - zauvek. Znate li da jedan običan ivičnjak može biti ozbiljan problem? Znate li kako je kad vas na svakom ćošku čeka novo iskušenje?
Tako je to kad „nisi normalan“.
Ovo ispod je priča devojke iz kolica - Kurirovog „invalida“ na jedan dan.
BEOGRAD - Već pri prvom kontaktu sa ljudima nakon što sam sela u invalidska kolica, osetila sam se drugačijom.
Sažaljivi pogledi, okretanje glave - vređaju me. Rupe na trotoaru i previsoki ivičnjaci, bez spusta za invalide - problem za koleginicu koja gura kolica. Već posle nekoliko minuta znoji se i hukće, pa hitno sedamo u kafić.
- Brate, vidi onu ribu! Šta je ona bogu zgrešila da završi na onim točkovima? - kao iz topa komentariše dečko za obližnjim stolom. Samo sam ga pogledala, posle čega se okrenuo i nije više reč rekao.
Ali te stvari se nastavljaju. Ne prestaju, ne! Svaki drugi ima sažaljiv komentar, svaki treći me, pazite ovo, zaobilazi - u širokom luku! Ljudi, šta vam je, želim da vrisnem, pa ja ne prenosim kugu!
Od muke, ili uzbuđenja, piški mi se. Toalet! Ja ne hodam, prisećam se. Šta sad? Konobar, na pitanje da li je toalet prilagođen invalidima, rutinski kaže: „Ma jok! Nema toga ovde!“
Idemo dalje. Idemo na fakultet. Biološki, recimo.
Ima tu rampa za kolica. Ali strma je. Baš je strma. Sva sreća pa nam prilazi Rom koji pere prozore na fakultetu. On izgleda nema nikakve predrasude. Niti me žali, niti me zaobilazi. Pruža mi ruke i gura me prema ulazu. Hvala ti, druže.
Na nesreću, to je to. Osim rampe, ovde ništa drugo nije učinjeno kako bi nama „invalidima“ omogućili kretanje. Strme stepenice, mrki pogledi. Vraćamo se. Silazimo. Niko od studenata i profesora koji su bili tu ispred ni prstom ne mrda. Neki pogledaju, i to bi bilo to.
Idemo do Knez Mihailove. Hoćemo da uđemo u jedan od butika u koji ulazim kad hodam na dve noge. Zbog visokog praga ne uspevamo. Niko ne prilazi. Tri radnice prekrštenih ruku posmatraju dok kolicima obijam prag. Dolazi mi da skočim na noge i da ih oteram ih u tri... Neće „invalida“ u fensi butiku, izgleda.
Idemo dalje. Tražimo pravi butik, i nalazimo ga. Ulazimo, ali to je to. Mogućnost isprobavanja garderobe za „invalide“ ne postoji.
- Nemamo kabine prilagođene osobama sa invaliditetom, tako da tu majicu možete kupiti i probati je kod kuće, pa ako vam ne odgovara, mi ćemo vam je zameniti - reče u jednom dahu prodavačica. U prevodu - hvala lepo, do viđenja.
Dosta je bilo. Idemo kući (u redakciju). Idemo gradskim autobusom. Ma kakvi. Ulazak unutra je nemoguća misija. Niko od sugrađana i ne pomišlja da pomogne mojoj koleginici da unese mene s kolicima, a drugi način za ulazak ne postoji.
- Zovite našu direkciju, imamo mi vozilo za invalide. Dolazi vam na kućnu adresu - reče mi vozač.
Više nisam mogla... Posle četiri sata provedena u kolicima, ustadoh, na zaprepašćenje nekoliko posmatrača, a posebno jedne bakice, i zaputih ka redakciji.
Tema: KURIROV 'INVALID' (Pročitano 3716 puta)