Veliki problem nase bolesti je taj da, dok smo pokretni delujemo kao da se foliramo. Nasoj okolini treba dugo vremena da shvate da su nasi problemi realni, da nas umor ne prolazi normalnim odmorom, da nase moci nisu kao nekad iako delujemo na prvi pogled kao da nam nije nista. Osim toga, svi nasi clanovi porodica su u nekim svojim problemima i nikako im ne treba jos jedan novi.
Ja sam u roditeljskoj kuci - ipak mi je trebalo skoro 10 godina da se prvo JA suocim sa svojom bolescu, svojim ogranicenjima, nemocima,... pa kad sam ja to uspela onda su i moji oko mene.
U prvih 5 godina sam imala vezu, dosta dobru ali je pukla. Bilo je jako tesko ali, zivot je takav, zasto bi muskarac od 30 godina zavrsio svoj zivot, tj. ostao bez prave porodice?! On je zdrav. Ja prva ne bih bila spremna na to - priznajem. Hvala mu i za tih 5 godina. Najbitnije je to da se nije desilo nista ponizavajuce, nista ruzno - to je trajalo dok je bilo ljubavi, tako i treba.
Sad smo u kuci moj tata, sestra i njeno dvoje dece. Naravno desavaju se po nekad i svadje, sukobi ali to je normalno u svakoj porodici - samo neka im Bog da srece i zdravlja!
Amia, tesko je, znam, ja sam ranije imala uzasne trenutke - krajnje je vreme, ako je ikako moguce okrenuti se sebi.
Primecujem da su ljudi bolji prema onima koji sebe mnogo vole! Ovo zaista nije fraza, apsolutna je istina!