Tema: Kako prihvatiti invaliditet kao dio valstitog identiteta

[arijana]

Nedavno mi je prijatelj dao da procitam knjigu Pocetak putovanja. Autor knjige je Joni Eareckson Tada, djevojka koja je u sedamnaestoj godini pretrpjela nesrecu pri ronjenju i ostala paralizovana od vrata na nize (kvadriplegija). Knjiga govori o borbi da se hendikep prihvati, prilagodi mu se, i pronadje smisao zivota. Joni je pronasla smisao u religiji. Da li je to jedini izbor za sve nas koji smo osobe sa invaliditetom? Interesuje me kako vi prihvacate svoj invaliditet i u cemu pronalazite zivotni smisao? Mogu li ateisti izaci na kraj sa ovim pitanjem? Sta vas motivise na borbu sa zivotnim nedacama? Željela bih cuti vasa razmisljanja!

[Aca]

Mene licno,nada i vera u sebe i u BOGA tera da se borim koliko kod mogu.Ja bolujem od distrofije misica ali hvala bogu jos nisam u kolicima.Pokretan sam dovoljno da bih mogao samostalno da hodam i to sve zahvaljujuci upornosti i nadi da ce biti bolje.Invaliditet vas ne cini drukacijim od drugih ali postoje ljudi kojima to nije jasno.Ustvari drugaciji ste samo po tome sto fizicki niste u dobrom stanju.Sto se mene tice vazno je da je covek psihicki zdrav i da ima dobru dusu,ostalo je manje bitno.Zdravlje jeste najbitnije ali ako to nemate nesmete sebi dopustiti da vas to psihicki demoralise.Glavu gore i samo napred!

[Asja]

Okolina je to odmah prihvatila i povezala MS sa mojim identitetom tako da sam ja odmah postala Asja=MS.
Sto znaci,ako bi se sutra pronasao lek i ja bila zdrava to bi znacilo odmah ponovnu promenu identiteta.
Mogu ja da sam jaka licnost koliko god hocu i da znam odgovore za sve tajne ovoga sveta ali ja cu uvek biti Asja=MS. Za okolinu.

Nikada se nisam borila sa MS-om vec sam je prihvatila i opusteno je bolujem, bitno mi je da sve znam o njoj tj, da upoznam neprijatelja dobro. Moj odgovor za prihvatanje invaliditeta je : rad.
Uvek nalazim obavezu i sebi zadajem razne zadatke tako da i ne mislim o bolesti mnogo. Mislim o tome sta mogu da uradim, a ne sta ne mogu.
MS mi je mnogo toga oduzela u zivotu ali joj ne zameram mnogo.

[Maka]

Asja zasto mislis da te okolina tako dozivljava?
Iz kojih si postupaka to zakljucila?
Zar ne mislis da neko za tebe misli da si lepa, glupa, bezobrazna, dobar covek, lenja, visoka, debela, tvrdoglava, popustljiva, mrsava...Mozda imas plave oci, male grudi, veliko stopalo, a i MS.
Da li ti o nekome ko ima dijabetes mislis Ana=dijabetes? Da li ti je to prvo sto ti padne na pamet kada mislis na Anu, a ne to sto ti je zaboravila da cestita rodjendan?

[Asja]

Ali to nije samo sa mnom problem. Mislis da tebe ne dozivljavaju tako. Da, ti si Maka, ali uvek ce u pozadini imati ono ali....to je fenomen vrlo poznat..

[Ena]

Nisam primetila da me neko doživljava kao MS = JA.
Možda zato što ja prva sebe ne želim da vidim kao takvu.Ms je teret koji moram da nosim i ja se trudim da se izborim sa tim teretom i da budem što duže jača  i to Nadom i Verom u Boga i sebe.
Ne znam šta me čeka sutra ali to nezna niko.Toliko ima teških situacija u kojima se nekad neko nalazi pa opet skupi snagu i nastavi dalje.
Danas sam recimo se okliznula u kupatilu pala i rasekla malo arkadu,mogla sam i gore da prođem možda.

[Maka]

Potpuno se slazem.
Stvarno ne mislim da je Maka=MS. Niti da me drugi tako vide.
Oni koji me tako vide, videli bi i Maka=kratke noge, Maka=veliki nos. To je slika njih kao ljudi, a ne mene, ako me tako dozivljavaju.

Ena, da li je sve ok sa arkadom. Nije puno isla krv?

[Ena]

Deznfikovala sa alkoholom stavila flaster i kad mi muž posle pogledao,ja ustvari rasekla ispod obrve ,mogla sam oko zveknuti ali srećom nisam.Malo boli više udarac a nije jako duboko inače bi sad bila na ušivanju.
Još sam pisala baš na ovoj temi kad me sin zvao iz kupatila,i kad sam zveknula i  sve sanirala nastavila sam da pišem.

[Maka]

Dobro je. Ja se plasim krvi, pa kad neko pomene posekotinu ja se uplasim gore od deteta.

[raca]

Okolina je to odmah prihvatila i povezala MS sa mojim identitetom tako da sam ja odmah postala Asja=MS.
Sto znaci,ako bi se sutra pronasao lek i ja bila zdrava to bi znacilo odmah ponovnu promenu identiteta.
Mogu ja da sam jaka licnost koliko god hocu i da znam odgovore za sve tajne ovoga sveta ali ja cu uvek biti Asja=MS. Za okolinu.

Ovo je po meni u potpunosti tacno, okolina ce te uvek povezati sa ovom bolescu, a za njih je ona apsolutna nepoznanica i jos neko koga poznaju ima tu bolest. Okolina te nece povezati sa ovom bolescu jedino ako ne primete jer nemas takvih problema koji se mogu primetiti a ti im ne kazes da imas MS.
Dobro, ostalim padnu na pamet, kad misle o tebi i neke tvoje druge karakteristike ali na vrlo visokom mestu je i MS.
Sad mogu reci u svoje ime da me ti dozivljaji okoline i ne pogadjaju bas mnogo i nebi se previse ni osvrnula na ovo da o tome nije pisano u prethodnim postovima.
A na pitanje koje je postavljeno kao naslov teme Kako prihvatiti invaliditet kao dio valstitog identiteta? Pa to je samo deo mog identiteta, i moram ga prihvatiti kao svako drugo cinjenicno stanje. A ako ne prihvatis cinjenicno stanje u jos vecim si problemima.
Sto se tice drugih delova moje licnosti oni normalno ostaju onakvi kakvi su bili i ranije.

[Roxi]

Asja, po meni si u pravu. To po malo zavisi i u kom obliku i koliko je vidljiv taj invaliditet koji nosimo.Ja sam, konkretno, u kolicima - da li mi verujete da ja uopste ne vidim sebe kao nemocnog invalida. Ja jesam invalid jer je to podrazumevano za osobu u kolicima ali pri tom, verujte mi, ja sebe dozivljavam skroz ravnopravno sa osobama za koje se ne moze reci da su invalidi.
U pocetku, sve je bilo mnogo teze, sve dok nisam prihvatila svoju bolest i svoj hendikep kao nesto normalno tj. kao deo zivota. Od onda vise volim sebe, bavim se sobom onoliko koliko mi treba - vezbam, citam knjige, dosta koristim kompjuter, internet, pisem seminarske i maturske radove (dakle i kintu zaradim), kucam po potrebi ako nekome nesto treba, mama br.2 sam mojim sestricima, pijem kafu s komsijama, komuniciram sa ljudima,... Radim na sebi svaki dan! Sto je najbitnije, - vrlo retko mi je dosadno!

ps. Pisete o tome kako Vas prihvata okolina - treba osmotriti kako mi vidimo svoju okolinu. Mi se uopste ne razlikujemo od drugih u posmatranju ljudi koji nas okruzuju.
Ljudi, treba imati pozitivne misli, treba voleti prvo sebe pa i ljude oko sebe.

[Ena]

- da li mi verujete da ja uopste ne vidim sebe kao nemocnog invalida.  bavim se sobom onoliko koliko mi treba -
Ljudi, treba imati pozitivne misli, treba voleti prvo sebe pa i ljude oko sebe.

Roxi sa ovim se slažem potpuno i drago mi je da tako misliš i osećaš.Pozitivne misli su te koje mogu da nas drže čvrsto i da ne dozvole da klonemo.Ja sam relativno dobro ali sam svesna toga šta mi je i koliko šta mogu.

[desant]

Zar neko sebe uopste gleda ko invalida...Nikad nisam razmisljao na takav nacin ,uvijek sam dokazivao da mogu kao i drugi .Drugovi koji me poznaju su stotinu puta rekli da sam zdrav da bih poginuo  do sada stotinu puta..Zivot ide dalje i nemislim o  invalidnosti..20 godina sam ziveo kao zdrav ,25 u kolicima ,jos 20 i ne treba vise..I moj dolazak u vrijeme sankcija u Swedsku je bila neka vrsta dokazivanja.E vise nemam volje i snage za dokazivanje,sad samo hocu "laganicu " u zivotu i bez stresa..

[Tia]

Drugovi koji me poznaju su stotinu puta rekli da sam zdrav da bih poginuo  do sada stotinu puta ...

Slicno, i ja da sam zdrava ko zna gde bih bila! Cak mislim da mi je Bog dao bolest da bih prezivela!

[g09]

Ovo je pitanje koje postavljam sebi u poslednje vreme i ne mogu naci odgovor. Ja sam svoj problem odbijala prihvatiti mnogo godina i jos uvek ne mogu smatrala sam sebe potpuno zdravom pa zar tamo neka kraca noga da mi napravi problem. A onda problem sa kicmom, karlicom, vise ne mozete da bezite i jednostavno sam klonula, bojim se samoce, starosti, bolesti... Kako promeniti zivotne ciljeve, kako zapoceti vezu i reci nekom sta je vas problem, kako zasnovati porodicu, puno je trenutno pitanja u mom zivotu. Sto se tice okoline - dovoljno je reci da je trenutno moja opcija sto vise kuci, izbegavanje okoline i njihovih komentara i saveta ... Jer ja sam goga informaticar ...