Tema: Kako prihvatiti invaliditet kao dio valstitog identiteta

[lavanda]

Mozda je ovo malo off topic, ali podsetilo me na jedan skorasnji dogadjaj.
Organizovana je izlozba radova dva udruzenja OSI i mi smo zeleli da im budemo gosti. Predsednik jednog udruzenja je reagovao - super, nema problema, dodjite da se druzimo. Predsednica drugog udruzenja rece - jos nam samo depresivni fale. U sve to sam usla srcem i jako me povredila. Naravno, u igri je i novac i sve, ali... ona je za mene ostala gadan igrac, sa kojim ne zelim nikakav kontakt, dok se sa njim uvek lepo ispricam. Osecam se kao lavanda - covek, a ne lavanda - depresivka koja nikom ne treba.

[Sklerozica]

Predsednica drugog udruzenja rece - jos nam samo depresivni fale.

 

[Goga V]

auuu, a ja mislila kako sam bas neki specijalni slucaj, orignal, unikat. kad vidim ovde sve nas muce iste stvari    e bar jednom da se osecam da ne strcim, da se ne razlikujem. volim ja da budem drugacija, svoja, ali maj.. mu ne bas na ovaj nacin.
ali sta sad, ne moze covek da bira. elem, sad cu ja ovde malo da pametujem ali odmah da se zna - nisam ja stalno u plus fazi, naprotiv, sad sam bas dugo u bunaru i nekako ne vidim kako da se iscupam. ali kaze mi moj psihjolog da jesam u depresiji ali daleko od one gadne. dakle mogu da uzivam plus, kaze da taj moj smisao za humor me cupa i vadi. pa lepo je saliti se na svoj racun, sta drugo mi preostaje. ah, da, mogu i da kukam samo od toga slabe vajde. pa ipak kukam ponekad, sta sad...
g09, drzi se. mislim da te razumem. ja sam pocela sa malom povisicom, onako ubaceno u cipelu pa se ni ne vidi. ali vremenom evo dogurala sam do ortopedskih cipela, onih gadnih ko platforme, 3,5 cm. gledala sam ih u ormanu danima, nisam mogla da se pomirim sa njima. ali sad ih nosim jer su mi udobne i smanjuju mi bol u ledjima. moja filozofija u vezi sa njima je - kome se ne svidja ne mora da gleda. a narocito da me zali, taj moeze odmah da se nosi, od sazaljenja nemam nista. kao da se meni one dopadaju. ali sta sad. ali hocu nesto vaznije da ti kazem - ceo zivot izgledam katastrofa, bez jednog bubrega, isrivljene kicme, sad kako sam starija kukovi su propali, sve me boli, sva sam se deformisala u telu i u licu. ali u zivotu nisam htela puno da propustim. muka je nadji garderobu, izgeldati lepo, to te neko zdrav niko nece razumeti ma za samo te banalne stvari. ali puno sam izlazila, druzila se, putovala, zavrsila faks, nasla posao i naravno imala i momke i avanture. kad te malo upoznaju i vide kako si sjajna onda karte na sto. a normalan covek cenice tvojju snagu. a da ne pricam prazne price - do0kaz je to sto sam udata i imam i dete. ne pitaj kako, to je najludja stvar koju sam u zivotu uradila, ali eto mogu i hocu! a suprug je najpametniji i najbolji covek kojeg znam, i imala sam stvarno lude srece da naletim na njega. ali znas kako, na mnoge zabe naletis pre nego sretnes svog princa. ali svog. nije to onaj iz ljubavnih romana i filmova ali jeste neko ko te razume i voli bas zbog toga kakva jesi. ne odustaj. ne odustaj nikad i bas te briga sta ko misli.  svi od vas. svako od nas. treba da pogledamo druge u oci i kazemo prihvati to kako mozes, bas me briga. ako mogu ja da zivim sa svojim hendikepom onda i drugi treba to da nauce jer je to milion puta lakse. a ako ne mogu nek mi se maknu s ociju 

[Sklerozica]

Bravo za stav. 

[Džudi]

Od malih nogu sam znala da sam drugačija. Tada mi to nije smetalo, mada sam bila asocijalna u osnovnoj i u srednjoj školi-gimnaziji.

Ipak, svojih pravih problema sa zdravljem postala sam svesna kada sam na Institutu za medicinu rada dobilla potvrdu da nemam profesionalno oboljenje, ali da imam 80 posto telesnog oštećenja.

Saznanje da imam toliki procenat telesnog oštećenja, pa kasnije da moram da nosim štap, izazvalo je u meni čudnu promenu.

Do tada sam bila u depresiji, imala sam crne misli, ali...odjednom sam se trgla iz svega toga i rekla samoj sebi: Mani se depresije, kakvo umiranje, bori se i skidaj predrasude i vezane za depresiju i za invalidnost. Živnula sam umesto da skroz potonem.

Naučila sam da volim sebe kako bih mogla kvalitetno da volim druge. Prihvatila sam ovu invalidnost kao nešto neminovno, prirodno i bez nekog opterećenja, bez straha.

Možda sam konačno emotivno i u svakom pogledu odrasla...Ali, ne želim da me ljudi vide kao jadnu Džudi koja nosi štap i pada po ulici...već kao Džudi koja privodi kraju prvi roman, kao osobu koja je puna mana, ali ima i malo vrlina.

Da, verovatno se razlikujem od drugih, jer znam slučajeve u kojima ljudi potonu kada saznaju da su bolesni...ovde, na ovom forumu to nije slučaj i to mi je drago.

[Daša]

  za ovo sto si napisala!  ... samo tako nastavi...

[g09]

Pozdrav Dzudi, Goga V.  Lepo je to što ste napisale.
Dugo me nije bilo. Trebalo mi je vremena da pokušam da prihvatim. Samo što prihvatim jednu situaciju pojavi se novi problem, nova dijagnoza. Ponekad kažem sebi sve mogu, ponekad nesrećna i depresivna. Ono što sam shvatila je i  da sam bez ikakvih problema ne bih mogla da prihvatim osobu koja ne može da prihvati i razume invalidnost. Razne "faze" sam prošla: od krivice mojih roditelja, pa do moje, najstrašnije je bilo živeti sa tim da sam ja kriva. Moja majka još uvek ne može da shvati zašto ja sad moram da nosim uložak i nadograđujem cipelu, zašto imam bolove i deformitete, još uvek veruje da će mi se noge izjednačiti (u mojim 40-tim?!?). Oduvek sam asocijalna. Već neko vreme pokušavam da promenim posao, tražim neke nove izazove, nove ciljeve.