Tema: Kako prihvatiti invaliditet kao dio valstitog identiteta

[Tia]

Gogo, tvoji problemi su nama jako bliski, na ovaj ili onaj nacin vecina je prosla kroz sve to! Ja nisam imala period privikavanja na bolest jer sam oduvek bolesna a dobra strana je sto sam i kad sam bila u stanju u kom si ti sada, uspela da prevazidjem i uradim sve sto si napisala!
Videces, ne mozes vecno sedeti kuci i skrivati se, jednom i to dop...i i onda kazes sebi, bas me briga za ostale, ja znam koje su moje vrednosti i ko hoce da ih prihvati neka ih prihvati a ko nece neka seta!
Jer nije bitno kako izgledamo, ni koliko mozemo, srodne duse ce nas voleti zbog onoga sto nosimo u sebi! A bez obzira koliko smo bolesni, mnogo mozemo da uradimo za sebe i okolinu, veruj mi!
Najvaznije je Gogo da pozitivno mislis, i zdrav covek kad upadne u depresiju razboli se a ne neko ko je vec bolestan!
Zato glavu gore, dobra informacija je da sve moze (ovo ne kazem onako bezveze), samo treba ici drugim putem ! A ako imas zelje, bice i puta! To ti ja kazem iz iskustva a reci ce ti i mnogi odavde koji su, ponavljam, vec bili u tvojoj situaciji!
Za pocetak glavu gore i osmeh na lice, bez obzira na sve !

[Lena]

Mi od svog invaliditeta ne možemo pobjeći, isto tako i od okoline koja nas po tome prepoznaje.
I u potpunosti se slažem sa Asjom, ona je Asja=MS isto kao i ja Dragana=bez šake, nažalost surovo je ali jeste tako. Koliko puta sam ja samo pokušavala da ispravim to, isticala se raznim kvalitetima, ali opet je bilo: svaka joj čast bez šake a to radi...i sve je bilo uzalud, taj epitet nosim gdje god da krenem. Ni moje "prijateljice" kada pričaju o meni ne kažu "znaš ona plavuša, pojaka, voli puno da priča..." ne, lakše je reći Dragana bez šake i svi su razumjeli  (zapravo, Dragana bez ruke) ... Ja nikada nikome nisam dozvolila da primjeti moj invaliditet, radim sve što i oni bez hendicepa ali doslovno sve, jednostavno ne postoji nešto što ja samostalno nisam mogla da uradim, ali tome se svi čude ne zato što sam mlada (a poznato je da većina današnje omladine ništa neće da radi), već što sam ČUDO 
Ipak, ja i ne mogu da očekujem da me drugačije vide jer ja se svog invaliditeta stidim  sakrivam ga vješto, ali za to nisam ja kriva nego okolina koja me sažaljeva (a to je ono što najviše mrzim), zagledaju u ovu moju čudnu izraslinu iz ruke  (meni je čudna jer je nisam prihvatila) i komentarišu...e baš to ne želim 

[g09]

Ne znam kako. Ono sto znam da ce se moje stanje samo pogorsavati. Sto se tice srodne duse ja je nisam nasla i ne verujem da postoji. Ne znam kako nekome objasniti ulozak i povisicu na cipeli, kao i cinjenicu da cu sve teze hodati. Koliko sam puta dozivela razocarenje i ne mogu vise...

[Tia]

A znate sta mi se cini, da ukoliko mi sebe prihvatimo i zavolimo takvi kakvi smo, i okolina to lakse cini! Fizicke mane (tj. bolesti) jesu deo naseg identiteta al ja na to kazem PA STA? A znate, i da smo svi zdravi i citavi, bili bi - guzati, sisati, glavati, niski, debeli, mrsavi, imali bi kriv nos, debele naocare, kratke noge, bubuljice, klempave usi - i po tome bi nas prepoznavali (znate i sami te komentare dobro)!
Ja sam skroz iskrivljena i izuvijana, kad ustanem izgledam ovako >, imam oziljke svuda i ako predjem 10m disem tako glasno kao u sred najzesceg sexa ! Sve se to vidi, cuje, privlaci paznju, al sta mogu, to je i dalje bolje nego milion drugih stvari!

Gogo, nemoj pogresno da me shvatis, ulozak na cipeli zaista nije razlog da nas neko prihvati ili odbaci (osim ako nije totalna budala ! A da te utesim, ja hodam 10 metara normalno, posle toga moram da sedem, nisam bila u setnji duzoj od 500m ne pamtim od kad, tesko disem, sve to ce sa godinama biti verovatno jos gore, i u takvom stanju sam nasla srodnu dusu, koja me voli takvu kljakavu, sta vise, on mi je motiv da se borim i da budem dobro! Ima ljudi koji su u kolicima, nepokretni, krivi, pa zive zivot bolje i intezivnije nego neki zdravi!
Sve je u glavi i u stavu, ako mracis - mrak ces i napraviti!
Samo nemoj da kazes da te ne razumemo, svi smo ovde u tvojoj kozi manje ili vise, veruj mi IMA NADE!!! 
Mislim Gogo da moras da menjas stav prema sebi, batali druge!
Volela bih da mogu svu svoju pozitivnu energiju da ti prenesem jer znam kako ti je, da bi mogla to da prevazidjes 

[bandja]

Tako si to lepo napisala Tia,nadam se da Goca to razume i ne da ima nade nego ce se to desiti kad se najmanje nadas,stim da treba da se izadje iz kuce normalno,netreba se stideti svoje bolesti,to se desilo idemo dalje,ljudi zivot je jako kratak treba ga ziveti ne proziviti..........

[Ena]

Tia,Bane nemam šta da dodam.Tia je tako lepo napisala sve a Banetova ova rečenica je lepa

zivot je jako kratak treba ga ziveti ne proziviti..........

Gogo glavu gore 

[Lena]

Ne znam kako nekome objasniti ulozak i povisicu na cipeli, kao i cinjenicu da cu sve teze hodati. Koliko sam puta dozivela razocarenje i ne mogu vise...

Gogo nemoj nikada odustajati, ono što nas ne ubije čini nas jačima! Svi smo mi prošli kroz takva ili slična razočarenja - pa nismo klonuli! A kada nađeš onog pravog ništa mu nećeš objašnjavati, sve će doći samo od sebe, vjeruj mi iz sopstvenog iskustva ti kažem. Zamisli kako je mom dragom bilo da meni objasni sve ono što paraplegija nosi sa sobom, a nosi više nego uložak i povišicu na cipeli. Izvini, ja znam da je svakom njegov invaliditet najteži, ali zapamti od goreg uvijek ima gore! Znam da ovo nije za utjehu, ali čovjek se nikada ne smije prestati nadati

[g09]

priča za cipelu mi je samo površina da ne pričam ono što je gore od toga i ne bih o tome dalje. Možda ja o ljubavi ne znam ništa, možda ste u pravu i nadam ste da jeste. Idem da radim svoje vežbe  i misliću o svima vama noćas 

[desant]

Eh  sta bi ja dao da ima visoku cipelu ,umjesto kolica 26 godina...okolina jeste problem a to smo krivi mi,tj drustvo cijelo..Ja sam ovdje vidjeo invalida za godinu dana ,kakvih nisam vidjeo za cijeli svoj zivot,i to kakvih invalida,(na kraju sam skontao da mi obicni paraplegicari smo kao zdravi u odnosu na kakvih ima).Bandja je dobro rekao ,zivot je prekratak i treba ga zivjeti a ne prozivjeti i nemisliti na vrijeme,jer misleci na vrijeme gubimo samo vrijeme..Borba nas je odrzala injoj hvala,ko partizani nekad

[g09]

Pre par dana sam sa psihologom razgovorala kako da prevazidjem moj problem. Posle razgovora bilo mi je gore. Odbila sam lekove zato sto smatram da ja moram da prihvatim i da se suocim sa mojim problemom a lekovi tu ne pomazu. Psihologu je bilo najlakse da mi to predlozi. Moj problem je postojao jako dugo i nikad nisam prihvatila ni ja ni moji roditelji. Na zalost moji roditelji su odbijali da to prihvate tako da me nisu vodili na kontrole pa cak i neke ocigledne greske doktora su smatrali za ok. Ja sam zivela sa tim da nemam problem uspesno krila, zavrsila fakultet menjala poslove itd ... E onda se desilo da jednog dana nisam mogla da stanem na noge i otada pokusavam da prihvatim prvo sebe. Zivela sam u masti sve te godine da sam ista da imam ista prava kao i drugi a sada ... Pokusala sam otvoreno da pricam o problemu mislila sam da ce mi biti lakse da prihvatim sebe. Vecina rodjaka i bivsih prijatelja posto zna da zivim sama sa roditeljima odmah je okrenulo ledja da slucajno ne mora da se brine o meni, najbolja prijateljica je ostala uz mene i hrabri me da cu ipak imati svoju porodicu da cu biti srecna sto meni zvuci sada tako daleko ...Suocavam se drustvom idealnih ljudi gde ne sme nista da vam nedostaje, ako ste bolesni sami ste krivi (da li sam kriva sto me vozac razneo dok sam prelazila ulicu na pesackom prelazu i ostavio, da li sam kriva sto me doktori nisu lepo skrpili ...). Ako pokusate da udjete u to drustvo idealnih - pa zar ste tako nesto mogli pomisliti ... Zato mi se ne izlazi iz kuce. Ne zelim sazaljenje drugih i tacka

[Roxi]

Citam ovaj moj post od gore....
Upravo sam imala jako ruznu raspravu u kuci...
Jeste, do sada sam ja zivela u kuci kao deo namestaja, kao neko ko ce popiti kafu s onim ko je trenutno u kuci, kao privatna uciteljica i psiholog sestricima koji rastu oko mene, kao rame za plakanje kome treba i,... sad se pojavio neko interesantan u blizini kod koga bih otisla na kafu, na razgovor, isto u kolicima i,... naidjem na nenormalnu sebicnost bliskih ljudi iz mog okruzenja.
Strasno mi je. Uzasno se osecam.
Dakle, svima je dozvoljen izlet, avantura, istrazivanje ali ne i meni!
Ne, ja cu biti povredjena?! Meni ce se desiti nesto jer, molim vas, ja sam bolesna?!
Toliko sam zatecena reakcijom svoje rodjene sestre i oca da vam ne mogu objasniti. Ovo mi se desava po prvi put u zivotu.
Koja sebicnost...
Sta reci?!

[desant]

Nista ne reci ,vec nastavi zivjeti svoj zivot onako kako ga zelis..Sve radim po svojoj savjesti i ako nekada i bude lose ,sam pao sam se ubio...Tako i ti  Roxy,uzivaj punim plucima dok mozes,jer ta tvoja prica je i meni poznata iz licnog iskustva..

[bubili]

Sta reci?Ja sam danas bukvalno ispala iz ulaznih vrata stana,zapela za prag i pala kao daska pred komsinicu!Jadna ostala je sokirana a jos kada sam joj sa osmehom rekla da se to meni svako malo desava jer imam MS nije pola sata mogla da dodje sebi.Hocu da kazem da sam bolest prihvatila kao deo sebe,sokiram ljude svremena na vreme ali ne odustajem!I dalje zivim punim plucima,imam samo srecu da momak i ja imamo svoju firmu pa mogu kako hocu tj. radim (moja mama kaze da preterujem),ali to me jos uvek odrzava.Cak u Avgustu opet idem u Gucu,spojim lepo i korisno.Zivim punim plucima koliko mi to bolest dozvoljava.Znaci ljudi glavu gore!

[Tia]

Roxi, procitala sam ovo sto si napisala vise puta i ne mogu da verujem! Znam koliko si posvecena svojoj porodici i koliko ih volis, i sad osecam koliko te boli nerazumevanje!
Oni verovatno misle da je to za tvoje dobro, da oni to rade u najboljoj nameri, da te stite .... A mozda stite sebe, sta ako im odes?
Kad sam saopstila da se udajem bila sam frapirana koliko su moji roditelji, rodbina i neki prijatelji, bili ubedjeni da se tako nesto meni nikad ne moze desiti! Pa ko bi mene ovakvu??? Moji su cak mislili da bih mogla da sa jos nekim invalidom zivim u interesnoj zajednici, pri cemu bih ja njemu nadoknadila zivot samnom  ! Ma to je toliko izopaceno da ne mogu opisati!
Najgore je kad se sa takvim stvarima sretnemo u rodjenoj kuci, to najvise pogadja!
Zao mi je sto prolazis koroz sve to, volela bih da sam blize pa bar da dodjem da te ukradem ponekad! Nemoj odustati od onoga sto zelis, imas prava na to! To sto si fizicki invalid ne znaci da si emotivni i da nemas prava na zivot kao i svi ostali!!
Imas punu podrsku od mene a sigurna sam i od mnogih sa ovog foruma, NE ODUSTAJ!!! Sad ih moras jos i vaspitati na neki nacin!
I pravo da ti kazem, jedva sam cekala da obogatis svoj zivot i na takav nacin, ms i kolica ne umajnjuju tvoju lepotu, pamet, snagu i pozitivnost, i zaista je steta da, kako kazes, budes kao deo namestaja!
Samo napred Roxi, zivot ne stoji, vreme tece! Moraju da se menjaju!
Uz tebe sam 100%!

 

[Roxi]

Hvala vam na podrsci!Tia!
Ja ne bih da odustanem, i mislim da necu odustati... Eto meni novog cilja! Bas sam se pitala sta ce biti sledeci cilj posle uspesno savladane voznje.
Ovo bi mi vrlo ispunilo zivot.
Sad mi pade pogled na zadnju liniju Tiinog posta.... To je to. Samo strpljivo i polako.