Sve priče roditelja, bar one koje sam ja imala prilike da vidim na netu i čujem od roditelja koji imaju decu sa DS veoma liče. Ipak, možda bi neko želeo da pročita i moju.
Ovo bi bila prva.
Pre dve i po godine rodila sam devojčicu u porodilištu na Zvezdari (Beograd). U osmom mesecu trudnoće dobila sam porođajne bolove i otišla u porodilište. Nikome ništa nisam platila, niti sam imala „vezu“.
Porođaju je prisustvovala babica i jedan doktor koji se šetao i s vremena na vreme bacio pogled na mene i osmotrio šta se tu dešava. Porođaj se završio bukvalno posle 15 minuta bez bilo kakvih intervencija. Bebu su mi kasnije, okupanu i prepovijenu stavili na grudi. Izvinjavam se ako nekog vređa, ali znam da samo majke mogu da se sete tog trenutka i da im u stomaku zaigraju leptirići i krenu suze radosnice kao meni sada dok ovo pišem.
Posle toga bebu su odneli u boks, a ja sam još jedan sat ležala na porodiljskom stolu.
U međuvremenu, samo pola sata posle porođaja, došla je doktorka neonatolog i doslovce rekla ovako (ove reči mogu da čujem i dan danas i pamtiću ih dok sam živa):“ Znate, vi ste se porodili prerano, recite da li ste imali neku infekciju kada ste ostali trudni i da li ste pili neke lekove.“
Odgovorila sam da nisam bila bolesna i da nisam uzimala nikakve lekove. Posle toga je nastavila :“ Znate, vaša beba je sva sirasta, mlohava i deformisana!!!“, a zatim je nastavila sa :“Znate ona ima kose oči....“
Bila sam očajna, još uvek ležeći na porodiljskom stolu. Naravno, telefoni, porodica, suze, suze, suze....
Dan kasnije mi je rečeno da je beba na kiseoniku u da će tu provesti neko vreme jer je ipak rođena u osmom mesecu, ima šum na srcu i da jednostavno treba da ojača.
Zamislite, sve mame u sobi dobiju svoju bebu da je vide a ja.... nema moje bebe...
Četiri dana sam ja dobijala raznorazne odgovore na pitanje zašto meni ne donose bebu.
Na kraju sam počela da vršim pritisak i uspela sam da u vreme podoja samo vidim svoju bebu koju je babica donosila bukvalno na nekoliko sekundi, to je trajalo tri dana.
7. dan u porodilištu
Doktorka neonatolog rekla mi je da pozovem supruga da dođe jer imamo „nešto“ da razgovaramo. Odmah sam znala da nešto nije u redu.
Kada je suprug došao, uvela nas je u neku sobicu, izvadila neki papir i doslovce rekla:“Vaša beba je MONGOLOID!!!“ (doktor da tako kaže, ne postoji dijagnoza mongoloid, bar koliko sam ja informisana!), zatim je krenula da izađe i rekla da nas ostavlja da razmislimo šta ćemo sa bebom!?
Suprug i ja smo se samo pogledali i zagrlili, naravno ja sam plakala sve vreme, (to je za mene bila nepoznanica, svi znamo kako se i na koji način predstavljaju deca sa DS u javnosti (ovde ću naglasiti da je od tog predstavljanja tačno, po mojoj proceni jedva 10%)).
Tog dana suprug i ja smo proveli celo poslepodne zajedno, naravno uopšte nismo „razmišljali“ šta ćemo uraditi sa detetom, već smo počeli da pravimo planove o tome šta ćemo raditi kad nas dve otpuste iz porodilišta.
8. dan u porodilištu
Redom su, dolazili doktor za doktorom koji su me ubeđivali da ostavim dete. Objašnjavali su kako deca sa DS rastu kao biljke u saksiji, kako su retardirani, ne mogu da žive dugo i samostalno, neće prohodati i progovoriti, neće je prihvatiti stariji brat, a jedna doktorka je bila ubeđena da nikad moj suprug neće voditi naše „retardirano“ dete za ruku! (ne mogu više o ovome, sad mi to ne smeta, ali verujte da se tada nisam ni trudila da to sve slušam, jer nismo mi imali o čemu tu mnogo da razmišljamo i odlučujemo, dete vodimo i to je to).
9. dan u porodilištu
Poslali su mi socijalnog radnika, koji je trebao da me ubedi da ostavim dete, čak su mi doneli papire da potpišem! To je bilo strašno!
Verujte mi da sam se plašila da zaspim koliko su me prisiljavali da ostavim dete!
10. dan u porodilištu
U jednom momentu dolazi suprug da me obiđe (ja sedim u sobici za doktore i slušam „onu“ doktorku kako priča priču o retardiranoj deci, očevima koji ih ne vode...), okrenem se i vidim supruga na vratima.
Okreće se doktorka i u tom momentu ostaje bez teksta a moj suprug kaže:“Ovo Vam govorim poslednji put, taman dete nemalo ruke i noge mi ga vodimo kući i više nema mesta za takve razgovore!“...
11. dan
Tata je došao po ćeru i mene i odveo nas kući.
P.S. ovo je otprilike bio uvod, napisaću još neku priču iz našeg života, a isto tako bih volela da i ja mogu da pročitam još nečiju priču. Smatram da sa našim iskustvima možemo međusobno više da pomognemo nego bilo koji stručnjaci koji su u situaciji da decu vide nekoliko puta nedeljno na kratko. Mi koji živimo sa njima svakako možemo više da utičemo na njih i pomognemo im da porastu u divne ljude.
Tema: Jedna od priča iz života sa detetom koje ima Down sindrom (Pročitano 34869 puta)