Tema: Deca sa posebnim potrebama u vrtićima i školama

[naca]

Inkluzivno obrazovanje, želje i praksa
 
U OŠ „Dragan Kovačević” zdrava i hendikepirana deca zajedno u klupama uče poput svojih vršnjaka u školama u svetu
 
U Srbiji se zahuktava priča o inkluzivnom obrazovanju koje podrazumeva da zajedno u klupama sede i zdrava i deca sa poremećajima u razvoju, kao što je to, recimo, u Finskoj. Zaboravlja se pri tome da u našoj zemlji, u centru Beogradu, već više od pola veka postoji takva škola.

Bez obzira na to što u punom nazivu stoji oznaka „za zaštitu vida”, Osnovnu školu „Dragan Kovačević”, pored slabovidih đaka, pohađaju i astmatičari, deca sa kardiovaskularnim problemima, učenici oboleli od cerebralne paralize u početnom stadijumu, hiperaktivni i autistični mališani, socijalno i emotivno zapuštena deca, kao i potpuno zdravi dečaci i devojčice.

– Ovde je zastupljena inkluzija, ali u obrnutom smeru. Većinu đaka čine deca sa smetnjama u razvoju, dok su u manjini oni potpuno zdravi učenici. S obzirom na to da je ovo jedina škola ovakvog tipa u Beogradu, pohađaju je deca iz različitih i veoma udaljenih delova grada. Zato roditelji obično uz bolesno dete ovde upisuju i svoju zdravu decu, kako bi ih sve vodili u jednu školu i kako bi se kasnije sestre i braća ispomagali. Odeljenja su mešovita. Uči se po planovima i programima redovnih škola – objašnjava za naš list direktor škole Olivera Abadić.

Ona ističe da se njeni đaci zajedno sa učenicima iz redovnih škola nadmeću i osvajaju nagrade na opštinskim i gradskim takmičenjima iz istorije, biologije, srpskog, matematike..., da polažu prijemne ispite za upis u redovne srednje stručne škole i gimnazije, da mnogi od njih završe i fakultete. Neki pak idu na zanate.

– U našoj školi, po mnogo čemu jedinstvenoj na Balkanu, radi se kao u najskupljim američkim koledžima. Uz rad u malim grupama, od pet do deset učenika, postoji i individualni rad. I klupe su poput jednoseda, lako pokretljive i prilagođene deci sa hendikepom. U svakoj učionici imamo računar, dosta savremenog didaktičkog materijala, raznih pomagala. Fiskulturna sala izgleda kao fitnes centar. U holu je i akvarijum. O ribicama se brinu đaci. Za učenike svih uzrasta postoji i celodnevni boravak. Tu im stručnjaci drže kreativne radionice, od onih u kojim se uči bonton do takozvanih tehničko-informatičkih igrarija. Uče tu đaci i da glume, plešu, slikaju, pevaju, da igraju folklor... Naši učenici su za Dan škole izveli mjuzikl „Kratki rezovi” koji je zapravo predstavljao scene iz filmova „Fleš dens”, „Kosa”, „Bluz braders”, „Titanik”, „Prodavačica ljubičica”. Škola je do ove školske godine imala i svoj rok bend – priča direktorka.

U predškolskoj grupi sa mališanima rade defektolozi i vaspitači. Za mlađe osnovce tu su, uz defektologe i učitelji, a od petog razreda deci predaju predmetni nastavnici koji su dve godine specijalizirali na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Za individualni rad sa učenicima u školi postoje logopedi, stručnjaci za psihomotoriku, vizuelne treninge, a u oftalmološkom kabinetu u školi je pored oftalmologa i ortoptičar-pleoptičar. Tu su i socijalni radnik i psiholog zaduženi pre svega za rešavanje problema koji nastaju zbog toga što su tu deca iz različitih slojeva društva. Ima ih i iz domova za napuštenu decu, prihvatilišta, siromašnih, ali i emotivno nestabilnih i problematičnih porodica. Pojedinim đacima su jedini obroci oni koje dobijaju u školi.

– Inkluzivno obrazovanje je potrebno, ali je veoma skupo, jer u tom slučaju sve redovne škole treba da budu opremljene različitim savremenim pomagalima. Morale bi da zaposle različite stručnjake neophodne za rad sa hendikepiranima. Nastavnici bi morali da se defektološki ostruče. Prilazi školama bi morali da se preurede, ali i da se naprave toaleti za osobe sa invaliditetom. A u mnogim školama u Srbiji ne postoje ni obični ve-cei. Čini se da se ne razmišlja dovoljno ni o tome kako će ta deca iz časa u čas da prelaze iz jednog u drugi kabinet. A da ne govorimo o tome koliko su ulice, trotoari, gradski prevoz u našoj državi neprilagođeni osobama sa invaliditetom – smatra direktor škole koju i donatori najčešće zaobilaze.

Ukoliko se izuzme ova škola i njeni štićenici, osobe sa invaliditetom u Srbiji ili pohađaju specijalne škole ili pak posebna specijalna odeljenja u takozvanim normalnim ili redovnim školama.

Aleksandra Brkić
[objavljeno: 20/12/2008]

Izvor Politika

[naca]

"Daleko od inkluzivnog društva“
29. januar 2009. | Izvor: Tanjug

Beograd -- U obrazovni sistem Srbije nije uključeno 85 odsto dece sa smetnjama u razvoju smeštene u porodicama, rečeno je na okruglom stolu o inkluzivnom društvu.

Predstavnici nevladih organizacija i roditelji osoba sa invaliditetom istakli su na skupu "Inkluzija - pravo, a ne problem" da je situacija još gora sa decom sa smetnjama u razvoju koja su smeštena u institucije.

Predstavnica organizacije Inicijativa za inkluziju (način da prava svih osoba bez obzira na različitosti budu realizovana u potpunosti), koja nosi naziv "Veliki mali" Biljana Janjić, kazala je da Srbija ima "rigidan sistem", da je svega 13 odsto osoba sa invaliditetom zaposleno.

Prema njenim rečima, u najgorem položaju su osobe s mentalnim invaliditetom, koje je država potpuno zaboravila.

Ona je istakla da u Srbiji inkluzija još nije prepoznata kao koncept ljudskih prava, već kao pitanje ustupaka i humanosti - što je pogrešno.

Kosana Beker, takođe iz te nevladine organizacije, istakla je da je Srbija popisnica svih međunarodnih konvencija i da je problem u tome što se naši zakoni ne poštuju u dovoljnoj meri, "jer mogu različito da se tumače".

Ona je navela da Ustav Srbije garantuje svima pravo na obrazovanje, ali da se to ne poštuju na osnovu zakona i da bi država morala ozbiljno da se pozabavi tim problemom.

Predstavnik nevladine organizacije "Mental disabiliti rajts" Dragana Ćirić istakla je da u Srbiji ne postoje službe podrške u zajednicama i da roditelji često napuštaju posao da bi se posvetili deci, što još više pogoršava njihov loš materijalni položaj.

Roditelji tvrde da su bili bukvalno prepušteni sami sebi, idući od jedne do druge institucije.

Svetska statistika navela je da oko 10 odsto populacije čine osobe sa invaliditetom. Procenjuje se da u Srbiji živi oko milion osoba sa invaliditetom.

Prema podacima Ministarstva rada i socijalne politike, oko 70 odsto osoba sa invaliditetom u Srbiji je siromašno, a polovina živi od različitih socijalnih davanja.

Izvor : B92

[naca]

U Osnovnoj školi za zaštitu vida „Dragan Kovačević“ đaci pohađaju nastavu u malim grupama
Škola po meri deteta
Autor: R. Marković

Osnovna škola za zaštitu vida „Dragan Kovačević“ u Šafarikovoj 8 je obrazovna ustanova za predškolsko i osnovno obrazovanje i vaspitanje učenika sa oštećenim vidom, dece sa hroničnim oboljenjima (astma, epilepsija, kardiovaskularna oboljenja), dece sa poremećajima u ponašanju, emotivno i socijalno nestabilne dece, ali dece očuvanog intelekta.



Uvršćena je u specijalne škole ali u njoj se nastava odvija po planu i programu kao za redovno školovanje, a jedina razlika - kako kaže direktorka škole Olivera Abadić, je u tome što se ovde radi u manjim grupama koje broje ne više od deset učenika, u kojima je mnogo lakše posvetiti pažnju svakom od njih, pa nije ni čudo što je smatraju školom po meri deteta.

Sve to čini je jedinstvenom školom ne samo u Srbiji, većna Balkanu. Iako postoji skoro četrdeset godina, o njoj se malo zna. Školu trenutno pohađa 121 učenik, iz Beograda ali i iz drugih gradova, sa kojima rade defektolozi i grupno ali i individualno. Svakodnevno su uključeni i logopedi, reedukatori psihomotorike, nastavnici vizuelnog treninga, a pod stalnom su kontrolom oftamologa i ortoptičara-pleoptičara. Svi nastavnici morali su da prođu obuku na Defektološkom fakultetu za rad sa slabovidom decom.

- U grupama ima i slabovide dece, dece sa oboljenjima, dece koji imaju problema u ponašanju, ali i emotivno nestabilne dece i svi oni zajedno slušaju nastavu, tako da kod nas inkluzija većpostoji. Ovde su im tehnička nastavna sredstva više prilagođena nego u redovnim školama. Ako imamo slabovido dete u grupi, moramo, naravno, da obratitimo više pažnje na tablu, pa nastojimo da im obezbedimo što više belih tabli. Vodimo računa da hemijska olovka kojom piše bude crna, da bude uvećan font, imamo takođe i TV lupe i posebne programe na kompjuterima koje oni mogu da koriste. Ako je dete hiperaktivno prilazimo mu sa posebnom pažnjom. Za decu koja su emotivno i socijalno ugrožena škola se dosta bori i sve ono što dobijemo ide deci - objašnjava za naš list direktorka Abadić. Prema njenim rečima u školu dolaze većkategorisana deca putem Sekretarijata za obrazovanje, ima dece koje upute centri za socijalni rad ili domovi zdravlja.

Direktorka Abadićkaže da su vremenom pored slabovidih đaka, u školu počela da dolaze i njihova braća i sestre, koja nemaju problema sa vidom. Oni dolaze iz raznih delova grada, čak i iz drugih gradova, a bilo je slučajeva da su porodice bile prinuđene da promene sredinu samo da bi im deca pohađala ovu školu. U OŠ „Dragan Kovačević“ dosta se radi i na pripremama učenika za kasnije školovanje ili osposobljavanje za neki zanat.

Obrazovna institucija kao porodica

- Naša škola je, na neki način, kao porodica. Dok su deca ovde trudimo se da im posvetimo maksimalnu pažnju, kroz redovnu nastavu i dodatne kreativne radionice. Kad završe školu pratimo ih i dalje. I dan danas učenici kojima smo predavali, i koji su sada većzavršili srednje škole, dođu da nas posete. Često im kažem „nemojte doći da bi pobegli od problema većda bi ste nam se pohvalili svojim uspesima“, priča direktorka Abadićprisećajući se svojih učenika koji su danas uspešni na Muzičkim akademijama, Filološkom fakultetu, ali i brojnim zanatima.

Prvi učitelji roditelji glumca Miloša Žutića

Još pedesetih godina javila se potreba za otvaranjem posebnih odeljenja za slabovidu decu, koja nisu mogla da prate redovnu nastavu. Istorija škole počinje 1954. godine kada su na inicijativu profesora Ivana Stankovića u Osnovnoj školi „Radoje Domanović“ u Šafariokovoj ulici 8 osnovana dva kombinovana odeljenja za slabovide učenike. Prvi učitelji bili su bračni par Đorđe i Radmila Žutić, roditelji glumca Miloša Žutića.
Izvor : Danas

[naca]

11/02/2009  Beograd
Autor: Ivana Tošović

Obaveza, a ne humanost
Srbija jedna od retkih zemalja koja nijednim zvaničnim aktom ne predviđa mogućnost inkluzivnog obrazovanja


Beograd - Srbija je još daleko od inkluzivnog društva, s obzirom na to da se uključivanje marginalizovanih grupa u društvo i dalje doživljava kao ustupak, a ne kao pitanje ljudskih prava, napominju stručnjaci okupljeni u nevladinim organizacijama.


Oko 85 odsto dece s razvojnim teškoćama koja žive u porodicama nije uključeno u vaspitno-obrazovni sistem, a deca smeštena u institucije su izvan svakog društvenog sistema, ne samo obrazovnog. Problem je još ozbiljniji kad se ima u vidu da inkluzija nije samo obrazovanje, nego uključivanje u život zajednice na svim nivoima, uz sistemsku podršku koju marginalizovane grupe još nemaju.

Srbija je inače jedna od retkih zemalja koja nijednim aktom ne predviđa mogućnost inkluzivnog obrazovanja, a u pojedinim školama uvedeno je samo kroz pilot projekte, bez strategije za rešavanje ovog problema na državnom nivou. Neadekvatan pristup obrazovanju, upozoravaju stručnjaci, uzrokuje nemogućnost zapošljavanja i ostvarivanja ekonomske nezavisnosti, čime se stvara neprekinuta spirala siromaštva.

Damjan Tatić, stručnjak za ljudska prava osoba sa invaliditetom, kaže za Danas da se uključivanje ovih osoba u društvenu zajednicu ne može posmatrati kao human i čovekoljubiv gest, jer država njima ništa ne daje, nego preduzima mere za njihovo ravnopravno učešće u zajednici. To, kako dodaje, pokazuje i stepen demokratičnosti i ozbiljnosti države u domenu ostvarivanja ljudskih prava.

- Pravni okvir je prvi korak u ostvarivanju inkluzivnog društva, ali jednako važan je i nivo svesti ljudi da osobe sa invaliditetom tretiraju kao ravnopravne građane. Zakon ne može da menja stavove ljudi, ali može da prenese jasnu poruku da ove osobe imaju potpuno ista prava kao i drugi članovi društva - objašnjava Tatić.

Vesna Bogdanović, izvršna direktorka Centra za razvoj inkluzivnog društva, kaže za Danas da je jedan od osnovnih problema, kada je rečo uključivanju marginalizovanih grupa u društvo, taj što se uvek naglašava da „institucije nama nešto čine“.

- Zakoni su obično dobri, ali pitanje je koliko se zaista primenjuju. Ljudi iz okruženja osoba sa invaliditetom su nedovoljno informisani, a to je prvo što država može da uradi - objašnjava ona i navodi primere slučajeva diskriminacije koje odgovorni opravdavaju time „što nisu znali za propise.“ Dodatni problem je što marginalizovane grupe nisu dovoljno upućene u pravni okvir pa ni same ne znaju kad su ugrožena njihova prava.

Prema rečima Biljane Janjić, izvršne koordinatorke Inicijative za inkluziju VelikiMali, uključivanje dece sa smetnjama u razvoju podrazumeva njihovo prihvatanje, najpre u porodici, a zatim i u društvu.

- Obrazovanje, osamostaljivanje i dostojanstven život osoba sa invaliditetom je krajnji cilj inkluzije, a koliko je društvo napredovalo u uključivanju ovakvih osoba govori o tome koliko se poštuju ljudska prava. Ne možemo da mislimo da je njihovo uključivanje nešto što mi radimo za njih, zato što smo humani, jer je rečo njihovim osnovnim pravima, bez obzira na različitost. To je dugoročno i mnogo isplativije za državu - objašnjava ona.

Janjićeva dodaje da onog trenutka kada pripadnici osetljivih grupa budu ravnopravni članovi društva, smanjiće se i predrasude o njima.

- Inkluzijom se ne možemo baviti malo ili ponekad, nego to treba da bude kontinuiran zadatak društva - zaključuje ona.

Više od statistike

- Osobe sa invaliditetom čine 10 odsto svetske populacije

- U populaciji najsiromašnijeg stanovništva učestvuju sa 20 odsto

- U zemljama u razvoju 82 odsto njih živi ispod granice siromaštva

- Blizu 200 miliona dece na svetu ima razvojne smetnje

- Oko milion osoba sa invaliditetom živi u Srbiji

- U Srbiji je oko 700.000 ovih ljudi siromašno

- Pola miliona dece s razvojnim smetnjama u Srbiji nema uslove za kvalitetno obrazovanje

Izvor : Danas

[firstdusan]

Osnovna škola za zaštitu vida „Dragan Kovačević“ Beograd
Bili, videli, pricali - nigde tako omalovazeni - otisli!

[Sklerozica]

Ako nije problem, kada i ako bude vremena i volje, napiši nam malo opširnije šta se desilo.

[jovanka]

Osnovna škola za zaštitu vida „Dragan Kovačević“ Beograd
Bili, videli, pricali - nigde tako omalovazeni - otisli!

 

I ja sam se raspitivala o toj skoli.
 Prijateljica je vodila malenog koji ima blazi oblik autizma, prica, crta, milo i poslusno dete na upis za predskolsku grupu. Kako mi je ispricala grupe i osoblje su korektni, ali imaju psihologa .
Gospodja ih je omalovazila u prvih 15 minuta razgovora, pokazala vidnu netoleranciju i netrpeljivost.......

U razgovoru sam shvatila da je ona najveci problem i da stvara veliki jaz izmedju dece, roditelja sa jedne strane i predavaca sa druge strane. Znam da bi terbalo biti obrnuto, ali kako kazu ako nemas debelu vezu ona ce te samleti...
Izgleda da je to skola za mlevenje onih koji nemaju vezu..... Salu na stranu, ali moja prijateljica je sa svojim milim deckom vec propatila dovoljno, bori se za njegovo pravo na normalan zivot kao i svi mi,. Svakodnevne vezbe, posebna ishrana, logopedski rad, ne radi vec dve godine kako bi njega osposobila za normalan zivot, ima jos dvoje dece......
I onda dodjes da ti pomognu, upute te, barem na lepu rec ili bilo kakvu podrsku, a tamo te doceka samozvana GOSPODARICA i sikanira......

Molim Vas , mnogo bi nam znacilo da opisete Vase iskustvo. Prenela sam prijateljici Vas komentar, znate lakse je kada znate da se planine ne ruse samo na nas.....kad vec nemozemo da zaustavimo njihov pad.

[olja]

Da li može neko od vas da napiše ime i prezime dotične gospođe (može i na pp).

[jovanka]

Da li može neko od vas da napiše ime i prezime dotične gospođe (može i na pp).

Pozvala sam skolu, Dominika Sindorenko Peric.
Ne verujem da tu nesto moze da se promeni. Meni je konkretno vazna informacija. Do sada smo imali toliko omalovazavanja od strane raznih ,,strucnjaka" da iskreno moram cuvati strpljenje i vreme za svoje dete.
Vecinom se kolege po ustanovana vrlo dobro podrzavaju i zataskavaju sva svoja nedela. nije lose imati informacije koga zaobilaziti u velikom luku.

[firstdusan]

Hvala Jovanki!
elem, prvo se izvinjavam na kasnjenju sa odgovorom. Posao pre podne, deca posle podne.
Bas ta psiholog je posle svih nasih dijagnoza i dijagnoza i dijagnoza, dala sebi za pravo da ona izmislja svoje dijagnoze (ili kako kaze, njen tim?!?). Vidi se da zena vedri i oblaci tamo, da samo ona odredjuje ko je za njenu skolu, a ko ne. Direktorka nas je primila o.k., vrlo velikodusno. Naravno direktori u nasim skolama vode racuna samo o fizioloskim i politickim potrebama skole, tako da od njih se ne moze ocekivati strucni pristup edukaciji, iako su svi oni nastavnici i profesori necega.
Dakle, pored svih nasih nalaza koje smo doneli, gospodja ih je u dve reci ponistila i nasla nasem detetu novu dijagozu, sa kojom "nazalost" nase dete ne moze biti primljeno kod nih. Mozda ako radimo na njenoj dijagnozi i ono savlade prepreke koja mu je ona zadala, u tom slucaju mozda drugi razred.
Detetu kome nisu dozvolili ni da ih na neki nacin upozna, razvlacili su po skoli od logopeda (namrgodjenog), defektologa (nezainteresovanog) i psihologa ("zabrinutog") - nama naravno nisu dali da ih pratimo.
Na kraju nas je odvojila u neku kancelariju i zabrinuto nam izjavila, ono sto sam vec napisao.
Odakle im pravo, gde im je dusa, da li imaju bilo koji osecaj savesti.
Da smo dosli obuceni u krpe, verovatno bi bili snishodljiviji. Mozda da nismo u haosu i rezignacijom izleteli sto dalje odatle, mozda bi nam i ponudila "da to moze da se sredi", ali mi ne ulazimo u takve kombinacije.
Strasno, sada se osecamo kao krpe. Imaju pravo da nam rade sta hoce, kako hoce i koliko god mogu. Covek im ne moze nista.
Muka mi je od svega.

[roditelj]

Postovani firstdusan,ista stvar,isti problemi,nazalost niste sami u ovome.Specijalna skola "Veljko Ramadanovic"u Zemunu,evo neki dan dolazi majka uplakana,slepo dete,koje je pohadjalo redovnu skolu za slepu decu,prebaceno u specijalno odelenje.Psiholog je sam odlucio da dete nije za redovnu nastavu,kada smo ga upitali zasto roditelji nisu obavesteni o tome rekla je da roditelji ne moraju to da znaju???
Moramo se na zalost sami bez pomoci boriti protiv ovih beskicmenjaka,moj je savet,samo hrabro,ne dajte se.

[firstdusan]

Naravno, borba je bez zaustavljanja, ali mi se ne borimo, mi trazimo i kucamo na sva vrata  , i vidi kako svi prolazimo. Nazalost, izgleda da nam ostaje samo da se tesimo "nije samo nama toliko lose", ali tu nema resenja. Ja kao pojedinac (mislim na nasu porodicu), prosledjujem nasu pricu, NVO, British council, Unicef, Ministarstvu.... Svi su u fazonu "lako cemo, polako" ili "nase drustvo nije sazrelo", itd. Sve ja to shvatam, ali moje dete raste i ima problem, ovo drustvo nam dodaje jos i njihove probleme. Breme koje imamo, nije nam tesko, koliko god je muke potrebno, ali za njihovo me niko ne pita, mogu li ponete. Samo natovare.
Sada ja moram da resavam drzavni status skolstva u Srbiji, jer za to imam licni interes, umesto da se usresredim na detetov problem, dok svi peru ruke od svojih obaveza, jos jednom SVOJIH OBAVEZA!
Sorry, malo sam sad vec ljut  . Juce mi je predposlednja ladja potonula.
Ako neko ima preporuke za neko skolovanje deteta sa problemom van ove drzave, gde ljudi navijaju da covek skoci sa mosta (to je poruka i nama), molim vas da nam da neku reporuku. 

[roditelj]

Znam kako ti je,i ja sam razmisljao da odem,ali opet nigde bez vize,garantnih pisama,itd.Ako imas nekog u inostranstvu,dobro bi bilo,ako ne...
Ne znam.Nadam se da ce ti se javiti neko ko zna bolje od mene,sto se inostranstva tice.Sve najbolje ti zelim.

[jovanka]

Pozdrav , nama je najteze da odemo odavde, svesni su i ti koji nas omalovazavaju. Nije lako stvarati novi dom, gnezdo nasim pticima, ponovo negde gde neznaju jezik, gde nismo stekli nikakav socijalni status.
Znam da to firstdusane pricate iz ocaja, citala sam i clanke roditelja , ocajavamo nad drustvom u kojem zivimo. Lakocemo mozda mi za nas, a kako ce nasi ptici? Gde ce oni i kako praviti gnezdo?
 Mislim da treba sve snage usmeriti ka njihovom skolovanju, sto kako stoji i radimo pa  nek sire krila u beli svet, a nama su vec zivote odavno samleli kojekakvi....
  

[naca]

Predstavljen projekat „Svet kome pripadam“
Volonteri pomažu decu sa posebnim potrebama
Autor: Z. L. | 14.03.2009.

Rezultati projekta „Svet kome pripadam - prirodna sredina za decu sa psihofizičkim smetnjama u razvoju” prezentovani su juče u Starom dvoru. Projekat su u poslednjih šest meseci sprovodili Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine, Društvo za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Savski venac i Društvo za pomoć osobama sa teškoćama u intelektualnom razvoju Stari Grad. Cilj je bio je da se deca sa smetnjama u razvoju kroz aktivnosti i socijalni kontakt sa volonterima, lakše snađu u sredini u kojoj žive.
...
Ceo tekst : Blic