ПИКАСО И МАЈСТОРИГозба сликарског канибала
Изложбе у Паризу управо показују на који је начин славни Шпанац стварао генијална дела полазећи од ремек дела којима се дубоко дивио. Он при том није просто копирао, парафразирао или цитирао своје узоре, већ их је апсорбовао и, потом, изнедривао нешто оригинално
Специјално за „Политику” из Париза
Годинама припремана, изложба
„Пикасо и мајстори”, која се симултано приказује у три велика национална музеја у Паризу – Гранд Палеу, Лувру и Орсеју – спада у ред јединствених уметничких догађаја. Окупљајући за ту сврху дела највећег уметника XX века и његових славних претходника који су га инспирисали, ауторке изложбе Ан Балдасари и Мари-Лор Бернадак одлучиле су се за њихово невиђено сучељење, какво тешко да ће се икада поновити.
Изложба обухвата 210 дела, пореклом из најпрестижнијих француских и светских колекција. Њен главни део – конфронтација „оца” кубизма са више од седамдесет слика чији су аутори историјски мајстори – одвија се у Гранд Палеу. У Лувру је изложена цела серија Пикасових варијација на тему
„Жена из Алжира” Ежена Делакроа (наравно, наспрам славног оригинала), док су у Орсеју око
Манеовог „Доручка на трави” приказане Шпанчеве варијације истог дела које је, са својим актом међу обученим људима у шуми, изазвало скандал 1863. године на Салону одбијених у Паризу.
Пикасо (1881–1973), познато је, прерано је сазрео као сликар, као што је прерано достигао виртуозност. Потписавши своја прва платна већ са осам година, одмах је сликао попут Рафаела да би, наизглед парадоксално, читавог живота настојао да црта као дете које никада није био. Али, пре него што је постао радикално нов, револуционаран, напајао се делима старих мајстора, проводећи бескрајне сате прво у мадридском музеју Прадо, а потом у париском Лувру. „Сликар увек има оца и мајку. Он не долази ниоткуд”, рекао је скромно.
Изложбе у Паризу управо показују на који је начин славни Шпанац стварао генијална дела полазећи од ремек дела којима се дубоко дивио. Он при том није просто копирао, парафразирао или цитирао своје узоре, већ их је апсорбовао и, потом, изнедривао нешто оригинално. Остао је забележен његов замишљени дијалог са Делакроаом, поводом својих варијација „Жена из Алжира” које је насликао 1955. године: „Мислим да би он (Делакроа) разумео. Рекао бих му: Ви мислите на Рубенса и стварате као Делакроа. Тако и ја, мислећи на Вас, стварам нешто друго…”
Утицаји нису увек једнозначни, па се, поред осталог, на изложби може видети како се Пикасо стварајући платно „Заљубљени” ослањао истовремено на
Манеову „Нану” и стил наивног сликарства Цариника Русоа, чији је био колекционар. Нека сучељавања Пикасових платана са онима која су га инспирисала изискују добру упућеност у материју, или пажљиво читање каталога да би се схватила веза.
У сваком случају, Пикасо је приказан као „сликарски канибал” (да се послужимо изразом Ане Балдасари), као прождрљива, моћна машина која једе сликарско благо, вари га и – ствара ново. Уверавамо се у то посматрајући, на пример, на једном зиду у Гранд Палеу платно „Венера се забавља са анђелом љубави и музиком”, које је Тицијан насликао 1548. године, у дијалогу с Пикасовим платном:
„Лежећи акт и човек са гитаром”. Пикасо се, без сумње, инспирисао темом, али ју је „обрадио” на свој начин: оргуље су постале гитара, млечнобела кожа богиње замењена је упадљивим женским органом, у оштрим кубистичким цртама изгубљено је анђеоско лице љубави… Или, када откривамо мало црно маче које се шета по кревету Манеове „Олимпије” и – на суседној Пикасовој слици. Њиме се игра друга нага жена, кубистички деструктуираног тела.
Део изложбе у десет сала Гранд Палеа као да представља десет чинова једног истог драмског комада. Почиње серијом аутопортрета, при чему су они Пикасови из разних периода постављени између аутопортрета Ел Грека, Пусена, Рембранта, Гоје, Делакроа, Сезана, Гогена и Хозеа Руиза-Бласка, Пикасовог оца, сликара и директора музеја у Малаги. Прави Пикасов уметнички пантеон! Следе сале на тему портрета, мртве природе, боје… све до последње где су смештени актови: Тицијанова „Венера”, Гојина „Гола маја” и Манеова „Олимпија”, у друштву њима инспирисаних Пикасових женских актова.
Изложба Пикаса и његових уметничких извора једна је од најскупљих икада организованих. Транспорт слика и њихово осигурање кошта више од четири милиона евра. Дела су процењена на преко две милијарде евра, не рачунајући, рецимо, „Голу мају” и ”Олимпију”, којима је немогуће одредити цену. Поједина платна, попут Гојине „Голе маје”, која је дошла из Прада у Мадриду, први пут су напустила своја пребивалишта. Три године трајали су преговори са разним светским музејима, фондацијама, колекционарима, а прибегавало се и трампи – Пикасов Музеј у Паризу обећао јеи Националној галерији у Лондону двадесетак Пикасових платана за зајам, у знак захвалности за уступање више слика за реализацију париске изложбе, међу њима Енгрове „Госпође Моатесије”.
Мира Поповић
[објављено: 18/10/2008]
kulturni dodatak