Za Radovana Markovića nema predaje
Život kao teška bitka Zorica Lazarević | 08. 01. 2012
- Prohodao sam sa šest, a po bolnicama živeo do svoje 17. godine. Uvek sam se osećao kao dečak drugog reda, kao neko kome je suđeno da prođe kroz brojna iskušenja. Sve sam preživeo, izašao jači, izgurao do samog kraja - počinje ispovest za „Blic“ Radovan Marković, jedan od najpopularnijih stanovnika Inđije.
- U mom izvodu piše da sam dete nepoznatog čoveka, iako je moja majka bila venčana kad sam se rodio. Imao sam samo tri godine kad je umrla od leukemije i tad sam ostao sam u bolnici, zbog cerebralne paralize - priča Marković.
Brigu o njemu, tada su preuzeli baka Stevanija i deka Radovan, koji je napustio Nemačku da bi bio bliže unuku.
- Mnogo mi nedostaju. Uvek su se trudili da mi obezbede sve što bih poželeo. Ostavili su sve iza sebe. Oni su mi i ostavili kuću u kojoj danas živim - priča Raša, kojem je bila želja da završi neku „ozbiljniju“ školu, međutim, zbog invaliditeta, završio je zanat za ključara.
- Od Zavoda za urbanizam opštine Inđija dobio sam na korišćenje mali montažni kiosk u kojem kopiram ključeve. To je privremeno dok se ne bude odlučilo kako će se taj prostor iskoristiti. Od tad me svi znaju kao Rašu ključara - priča Radovan koji je u svom gradu poznat i po triciklu koji vozi.
Svaki dan prelazi na njemu nekoliko kilometara kako bi stigao na posao, a na improvizovanim tablicama piše „Raša ključar” i njegov kontakt-telefon. Iako slabo pokretan, otežanog govora, on ne vidi prepreke da se raduje životu, a, kako kaže, na posao ne ide samo onda kad ga bolest obori u krevet. Nikome nije jasno kako uspeva da izradi ključeve jer je za korišćenje mašine potrebna mirna ruka i koordinisanost pokreta.
- Teško mi je da radim na starim mašinama jer nisu prilagođene mom invaliditetu. Tako sam i staru pokvario, pa sad radim na mašini koju mi je pozajmio prijatelj. Nemam novca za novu, a pitanje je dana kad ću i ovu morati da vratim. Moj san je dalek, jer ove mašine nisu jeftine i za najmoderniji model mi treba 18.000 evra - priča Raša i dodaje da bi mu teško palo da se odvoji od svog zanata.
Na svom triciklu ili nesigurnim korakom, ali ovaj mladić grabi kroz život. Voli druženje, pesmu, igru... Smatra se srećnikom jer živi u gradu gde ga nikada nisu uvredili.
ceo tekst : Blic