Tema: životne priče

[naca]

Genije na harmonici
Autor: Z. LAZAREVIĆ 02.12.2009.

Muzika koju na harmonici stvara petnaestogodišnji Stefan Pantić, ostavlja bez daha sve koji ga čuju. Osvojene nagrade na takmičenjima svedoče o njegovom talentu, za koji stručnjaci kažu da bi bio greh da propadne. Prepreka na putu do uspeha nije činjenica da osluškuje svet oko sebe, jer je njegov vid u potpunosti oštećen. Prepreka je samo jedna - nova harmonika.

Najveća Stefanova podrška je porodica, pre svega majka Gordana, koja se iz Aranđelovca preselila u Beograd, kako bi sinu pomogla da nastavi školovanje u Srednjoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović” u Zemunu.
- Mama me svaki dan vodi u školu, u kojoj nekad provodim i ceo dan. Nije mi teško jer volim da učim, a harmonika je moja velika ljubav - kaže Stefan koji se u ovaj instrumet „zaljubio“ kad je imao sedam godina.

U Srednjoj muzičkoj školi „Kosta Manojlović”, kažu da je Stefan veoma talentovan i vredan učenik. Ovo je jedna od retkih škola koja ima zaposlene notografe, čiji je posao da literaturu i note prekucavaju i štampaju na Brajevoj azbuci. Time je Stefanu, ali i ostalim učenicima oštećenog vida školovanje dosta olakšano.

Talentovani mladić, koji je apsolutni sluhista, na harmonici svira gotovo sve. Kako kaže, nekad mu je dovoljno da samo jednom čuje melodiju da bi je ponovio. Prepreka njegovom uspehu nisu automobili koji mu otežavaju put do škole, niti sažaljenje prolaznika i skroman život njegove porodice. Ovaj dečak sanja novu harmoniku, od koje zavisi nastavak njegovog školovanja.

ceo tekst : Blic

[naca]

Srušila sve predrasude
J. LEMAJIĆ

 NAJČVRŠĆI most koji spaja i najviši zid koji razdvaja, to smo mi sami, naše predrasude, strahovi od novog, vezanost, kratkoročni lični interesi... Upravo su to prepreke koje su me najviše koštale, moj lični strah od promene, od nove mene koja se stvorila u jednoj sekundi...

To je prvo što je u ispovesti za “Novosti”, koja će, simbolično, ali slučajno, biti objavljena baš na dan invalida, rekla Marija Vrebalov (37), zamenica predsednika Skupštine grada. Ova odvažna i hrabra žena, posle teške saobraćajne nesreće, pre devet godina, ostala je vezana za invalidska kolica.

- Poštovanje je prvi i najveći korak u prihvatanju, kako samih sebe, tako i ljudi oko nas. Ja se za to borim - objašnjava Marija. - Kada pogledamo unazad, trenutni položaj osoba sa invaliditetom u Novom Sadu mnogo je bolji nego pre nekoliko godina. Ipak, i dalje je lošiji od položaja u Švedskoj, ali smo na putu ka ostvarenju zamisli o ravnopravnosti osoba sa invaliditetom u društvu. Istovremeno, svesna sam da je to dug proces koji zahteva konstantan i posvećen rad, kako u društvenom sistemu, tako i na individualnom nivou. Da bi postojao društveni razvoj mora da postoji i razvoj svakog pojedinca.
Za prvu damu gradskog parlamenta, među najvećim mudrostima jeste otvorenost za novo, promenu i sposobnost da se prihvati datost, ono što, kako kaže, ne biramo svojom voljom.
- Sve prepreke se pobeđuju radom, radom na sebi, ponašanjem, otvorenošću i životom koji je ispravan - šarmantno dodaje Marija. - Najteže se prevazilaze prepreke koje dolaze iz nas samih, dok su one koje su arhitektonske prirode ili problemi u komunikaciji s ljudima nešto što se može savladati.

U gradskoj vlasti, Marija se bori za što veće prilagođavanje institucija osobama sa invaliditetom. U toj oblasti je angažovana i na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, kao konsultant na projektu “Pristupačni prostori”.
- Nigde u svetu nisu sve institucije apsolutno pristupačne svima. Takođe, zdanja iz 18. veka teško mogu arhitektonski da se prilagode. Ipak, svim snagama se trudim da sve buduće građevine u Novom Sadu budu urađene tako da budu pristupačne svima.

Ceo tekst : Vecernje novosti

[naca]

Sve za jedan Batin osmeh

Kada imate teško bolesnu decu, napuste vas skoro svi prijatelji i rodbina, a u pomoć, neočekivano, priteknu komšije i dobri ljudi koje i ne poznajete... Dočekujući nas u svom skromnom domu, baš ovim rečima priču počinju Stevan i Željka Jakonić, supružnici iz Kikinde, koji su život posvetili odgajanju sina Jovana (25) i tri godine mlađe Jelene. Bati, kako ukućani iz milošte zovu Jovana, koji je od detinjstva hendikepiran i boluje od cerebralne paralize i epilepsije, poslednje tri godine zdravstveno stanje se zakomplikovalo, i bubrezi mu oboleli, pa je od tada prikovan za krevet.

- Rešila sam da našu životnu priču podelim sa svetom, kako bih ohrabrila roditelje koji su tek nedavno saznali da su im deca teško obolela, da se i oni, kao i mi, bore.

Znam za neke koji nisu mogli ovo breme da nose na plećima, pa su decu predali u specijalizovane ustanove. Mi nikada o tome nismo ni razmišljali. Kada se Bata razboleo, prognoze lekara su bile pesimističke. Nisu mu davali više od sedam godina života. A mi, sve možemo da izdržimo uz jedan njegov osmeh, jer smo svesni da ćemo ga izgubiti. Nije mi bilo teško da do njegove 14. godine danonoćno perem pelene i nad njim bdim. Tako je i danas uz dubok uzdah priča Željka.

Da li zbog zle sudbine ili neke više sile, ni rođenje Jelenino nije proteklo bez komplikacija. Zadobila je izliv krvi u mozak zbog čega je, još kao novorođenče, morala u Zagrebu da bude bude podvrgnuta komplikovanom hirurškom zahvatu.

- Kada su joj bile tri godine, ostala je bez vida.Bila sam očajna. Lekari se nisu usuđivali na novu operaciju, strahujući da neće preživeti. Dešavalo se da od bolova vrišti. Na našu odgovornost, operacija, obavljena 1995. godine u Novom sadu, dala je rezultate i vremenom joj je postalo bolje. Nikada neću zaboraviti trenutak kada mi je rekla da zna šta je to žuta boja. Bilo koji njen mali uspeh, poput onog kada je naučila da upotrebljava makaze, ili kada je Bata raspoložen i srećan , vredniji su mi od svog blaga ovog sveta. Zahvalna sam Bogu sa svaki dan proveden s njima - priznaje Željka.

ceo tekst : Glas javnosti

[naca]

Plesala za život

Učestvovala je i u Pinkovom rijaliti šou programu „Plesom do snova“, postavljala štand u Knez Mihailovoj, a nadležni joj traže - projekat
Autor: Katarina Živanović

Aleksandrina životna borba počinje u 11. godini, kada joj otkazuju bubrezi. Od tada tri ili četiri puta nedeljno ide na dijalize koje traju po četiri sata. Međutim, to je samo početak. Neadekvatnim lečenjem oštećen joj je sluh. Otac joj 1998. godine donira bubreg, ali njeno telo ga nakon godinu dana odbacuje. Vraća se na dijalizu, a njeno ime se upisuje na listu čekanja za novi organ. Dolazi na red pre dve godine, nakon devet godina čekanja, međutim, donator je bila dvogodišnja devojčica. Kako u telu odrasle žene ne bi mogao da funkcioniše još nerazvijeni organ, ona biva primorana da ga odbije. Aleksandrino ime se ponovo vraća na dno liste. Usled dugogodišnje dijalize, vene joj postaju krte. Izvršena joj je transplantacija dela vene iz noge u ruku, o čemu svedoči veliki ožiljak koji se od kolena spušta ka čuklju. Pokazuje mi vene na rukama. Ne vide se, kao da ih nema. Samo ogromni ožiljci od dugogodišnjih uboda igle zbog dijalize.

- Kada vam otkažu bubrezi, telo nije sposobno da se prečišćava od toksičnih materija, i zbog toga je deo procesa dijalize kompletno menjanje krvi. U venu jedne ruke vam ubrizgavaju svežu krv, a kroz venu druge izvlače vašu. Brzina protoka je ogromna, i usled toga, a s obzirom da sam više od 15 godina na dijalizi, stradali su mi krvni sudovi. Jedino rešenje je nova transplantacija, i to u inostranstvu, jer je pitanje da li ću u našoj zemlji ikada više doći na red – priča Aleksandra. Jedini problem je što za operaciju koja bi mogla da se izvrši u Engleskoj ili Francuskoj treba izdvojiti 100.000 evra, koje ona nema. A pokušavala je da ih skupi na različite načine, od učešća u emisiji “Plesom do snova” do postavljanja štanda u Knez Mihailovoj ulici.

Ceo tekst : Danas

[naca]

Maštom protiv teške bolesti
N. J, 08.01.2010

 CRTEŽI Pavla Milutinovića (16), učenika drugog razreda srednje Umetničke škole u Užicu, osvajaju na prvi pogled. Veština uvek nasmejanog dečaka, obolelog od retkog oblika mišićne distrofije i prikovanog za kolica, fascinirala je njegove profesore i drugare, otvarajući novo poglavlje u životu mladog umetnika koji je svoje detinjstvo, po mnogo čemu različito, živeo i osvajao crtačkim talentom.
- Do osme godine, sve je bilo u redu. Posle rutinske operacije krajnika, Pavlovo telo je postepeno "prestajalo da ga sluša", a posle tri godine distrofija je dostigla maksimum - kaže majka Slavica. - To Pavla nije sprečilo da nastavi da crta, neumorno.

Da bi sa distrofijom upisao umetničku školu, Pavle je morao da "prođe" niz komisija. Preporuka Užičanke doktorke Snežane Janjić bila je presudna, dečak je dobio i iskoristio šansu da pokaže svoj talenat.
- Zbog ograničenosti pokreta, najviše radim crteže minijature. Živim normalan život, izlazim više nego ranije, ne žalim se - kaže Pavle, opet kroz osmeh, pokazujući filigranske crteže.


ceo tekst : Vecernje novosti

[naca]

Kosta zaigrao i košarku

Sedmogodišnji Kosta Vasiljević uči engleski, peva i uporno prkosi opakoj cerebralnoj paralizi. Hrabri mališan se ozbiljno priprema za polazak u prvi razred i svakodnevno sat i po vežba sa fizijatrom.

Zamorne vežbe sa fizijatrom, posete logopedu i pripreme za školu čine samo deo svakodnevne borbe dečaka Koste Vasiljevića protiv cerebralne paralize. Uz upornu podršku roditelja on već sedam godina istrajava u naporu da pobedi opaku bolest i ne gubi nadu i optimizam. Kosta obožava fotografiju i novinarstvo, a zna da zapeva i proveseli se sa drugarima. Već tri godine uspešno uči engleski, a za vikend je zaigrao i košarku!
- Sledeće godine krećem u prvi razred i jedva čekam taj dan. Najstvarnije se borim! - sa osmehom priča Kosta.
On već zna koji će ga predmeti "sačekati" u školi.
- Matematika, Srpski, Svet oko nas, Građansko - nabrojao je Kosta pun samopouzdanja i naglasio da će imati i Engleski i "jedan po izboru", koji se njemu svidi.

Koliko je zainteresovan za novinarstvo i televiziju bilo nam je jasno kada nas je zasuo pitanjima: "Gde vam se nalazi redakcija?", "Koliko imate foto-aparata na poslu?", " Jel imate i kamere?"...
- Moj omiljeni voditelj više ne radi na televiziji, pa sad samo slušam jutarnji
program na radiju, od šest do devet - objasnio nam je ovaj ranoranilac.

Proteklog vikenda, u školi "1.300 kaplara" na Zvezdari, koju će pohađati mlađani gospodin Vasiljević, održan je turnir u košarci. Prilog koji je sakupljen pomoći će porodici da plati troškove, koji mesečno samo za logopeda i terapeuta iznose 400 evra.

Ubacio tri koša

- Ubacio sam tri koša i to je bila prava borba! Volim ja košarku, ali ne gledam utakmice. To moj ćale ima fazon da gleda te sportove. Više volim da pevam. Imam i mikrofon, pa kad je nekom rođendan pevam sa drugarima - objasnio nam je Kosta.
Da je Koca, kako ga roditelji od milošte zovu, sasvim obično dete dokazuju slatke male čarke sa starijim bratom Lukom.
- Sa Luletom se ponekad posvađam, nekad kad me ne posluša, a ponekad i ja naljutim njega - rekao nam je Kosta.
Iako već samostalno jede, ume da se spusti sam sa svoje stolice u klečeći položaj, šeta uz pomoć aparata svakodnevno po Zvezdari, on će morati udarnički da vežba dok god bude rastao. A kada poraste, vežbe će samo biti ređe. Da bi uspeo u svojoj "najstvarnijoj borbi", roditeljima Koste Vasiljevića, koji nisu zaposleni, potrebna je novčana pomoć.
- Naše dete ima šansu, ovo što je do sada postigao velika je stvar, ali njegova bolest je nešto što ne može da se reši jednokratno - rekla je mama Neda i dodala da za samo jedan hirurški zahvat treba izdvojiti 2.500 evra.

ceo tekst : Press

[naca]

Branka jača od nesrećne sudbine

Kao devetogodišnjakinja prilikom tragične igre izgubila je obe šake i vid, ali se nije predala – danas ima fakultetsku diplomu i posao.

Sada, na početku 2010. Branka Pešić ima 28 godina, fakultetsku diplomu i posao pripravnika u Savezu slepih Srbije u Beogradu.

– Desilo se šta se desilo, ali se nisam dala. Nisam dozvolila da izgubim nijednu školsku godinu, najpre zahvaljujući učiteljici Ljiljani Savić iz Osnovne škole „Ratko Mitrović” u Čačku. Ona je, pošto tada nije postojalo inkluzivno obrazovanje, svakodnevno slala drugare da mi govore šta smo radili na časovima – objašnjava Branka Pešić.
Šest godina posle nesreće Branki je umro otac. Tada se, kako kaže, nešto u njoj promenilo, pa je odlučila da školovanje nastavi u Beogradu. Upisala je zemunsku Školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović”.

Po završetku srednje škole vratila se u Čačak gde je na Megatrend univerzitetu upisala višu školu i to dva smera, menadžment i međunarodni marketing. Dve godine kasnije, kada je završila višu školu, nadala se da će uspeti da se zaposli.

Naša sagovornica objašnjava kako je, s obzirom na hendikep, uspela da ostvari tako dobre rezultate.

– Profesori su mi dozvoljavali da snimam predavanja diktafonom koje sam potom preslušavala, dok sam udžbenike skenirala i učila uz pomoć govornog programa koji čita tekst. Naravno, bilo je i predmeta poput statistike gde nisam mogla da uradim one delove koji se crtaju. Tada sam znala da ne mogu da dobijem najvišu ocenu. Ali nikada nisam tražila da odgovaram odvojeno od drugih studenata, niti preko reda. Sedela sam i čekala da me profesor prozove – naglašava Branka Pešić i objašnjava kako se u Beograd ponovo doselila kada je postala pripravnik u Savezu slepih. Živi kao podstanar, a sa njom je došla i majka, jer joj je ipak potreban neko ko bi je dopratio do posla.

I to nije sve. Ova devojka savladala je esperanto, učestvovala je na brojnim kongresima esperantista u Bugarskoj, Italiji, Mađarskoj... a kao atletičarka 2008. godine bila je i u Češkoj na juniorskom takmičenju za osobe sa invaliditetom. Računar koristi hitro i spretno, a preko čet programa rado komunicira sa prijateljima koji se nalaze u inostranstvu.

[objavljeno: 16/01/2010]

Ceo tekst : Politika

[naca]

Aleksandar, dizajner koji ne vidi
Aleksandar Rodić | 21. 02. 2010.

Kao prevremeno rođenu bebu Aleksandra je zadesio strašan hendikep. Jedan od živaca putem kojeg se signal prenosi od očiju do centra u mozgu nije do kraja izrastao. Iako je falilo svega pola milimetra, vid mu je procenjen na svega 0,08 odsto. Aleksandar se, uprkos svemu, danas bavi servisiranjem i zaštitom računara, povremeno i obukom slepih osoba za rad na njima, pa čak i veb dizajnom.

Ima internet radio stanicu i blog gde piše o novostima iz sveta računara
Kako u rodnoj Kuršumliji uslova za školovanje nije bilo, kao veoma mlad, Aleksandar se obreo u Zemunu, u internatu za učenike oštećenog vida, gde je ostao sve dok nije dobio i diplomu pravno-birotehničke škole.
– Sa računarima sam se prvi put susreo 1998. godine. Osnovna škola koju sam tada pohađao dobila je deset kompjutera sa govornim uređajima koji su omogućavali slepim osobama da ih koriste. Sećam se da interesovanja u internatu nije bilo, a na zaprepašćenje gotovo svih, prijatelj i ja smo u kabinetu skoro spavali ne odvajajući se od tada magičnih kutija i priručnika napisanih na Brajevom pismu – priča za „Blic nedelje“ dvadesetčetvorogodišnji Aleksandar Đurić.
Iako mu vid služi tek toliko da razlikuje dan i noć, nekada magične kutije postale su Aleksandrova svakodnevica. Zahvaljujući njima, mogao je da skenira knjige koje nisu bile pisane na Brajevom pismu, a program bi mu ih kasnije pročitao. Ubrzo su nove tehnologije postale njegov prozor u svet, pa nije trebalo mnogo da dečačka znatiželja preraste u veliku ljubav.
On se danas bavi servisiranjem i zaštitom računara, povremeno i obukom slepih osoba za rad na njima, pa čak i veb dizajnom. Pored toga, ima i internet radio-stanicu sa koje emituje omiljenu muziku, ali i blog na kojem prati novosti iz sveta računara, sa posebnim osvrtom na programe koji su od koristi slepim osobama.

Iako s novim tehnologijama na kraj izlazi lako, Aleksandar kaže da mu nepoverenje s kojim se susreće maltene svaki put kada konkuriše za stalno zaposlenje i dalje predstavlja veliku prepreku.
– Konkurisao sam bezbroj puta, ali zbog predrasuda šansu nikada nisam dobio. Nekoliko puta se događalo da ne kažem odmah da sam slep, pa se preko telefona savršeno razumem s potencijalnim poslodavcem. Međutim, kada odem na razgovor pomisle kako je nemoguće da umem da radim ono što sam naveo, pa čak i da su mi potrebni nekakvi posebni uslovi za rad. Sve se završi osmesima i obećanjima koja se nikada ne ispune – dodaje Aleksandar.
Ipak, rešen je da ne postane socijalni slučaj. Veruje da će uspeti da nađe posao koji voli i koji, kako kaže, jedino ume da radi.
Danas živi sa suprugom Majom, koja je takođe slepa, a od pre dva meseca je i ponosni otac malog Nenada, koji sa vidom nema nikakvih problema i koji mu predstavlja veliku motivaciju.
– Maju sam upoznao još u internatu. Živimo u iznajmljenom stanu od 28 kvadrata i preživljavamo sa 30.000 dinara mesečno koje dobijamo kao pomoć. Maja je profesor srpskog jezika i književnosti, ali ni ona nije uspela da se zaposli. Uprkos svemu, od kada imamo Nenada obuzela nas je nova nada u bolje dane. A i sada više ne provodim gotovo čitav dan prikovan za računar – kaže Aleksandar.

ceo tekst : Blic

[raca]

Dejanino levo stopalo

Život je predivno čudo, zove se Dejana Bačko, živi u Bačkoj Palanci, 15-godišnjakinja je, Bog joj je uskratio ruke do ramena, ali istovremeno podario čudesan slikarski talenat. Većina darovitih umetnika slika rukom, a Dejana nogom, i to levom. Čudesno, poput Arsipe, samo što je grčka boginja mit, a Dejana je istinita priča o upornosti i nepresušnom optimizmu.

Udruženje iz Lihtenštajna VDMFR, koje okuplja i stipendijama podupire hiljade najdarovitijih umetnika iz celog sveta, sličnih Dejani, uvrstio je ovu učenicu osmog razreda bačkopalanačke OŠ „Sveti Sava“ među četvoro svojih najdarovitijih članova u Evropi.
Imala je svega devet godina kada je njen prvi rad „preslikan“ na poštansku markicu. Posle niza uspešnih izložbi po manjim gradovima Srbije i okruženja, krajem ovog meseca, Dejana će prikazati svoje radove Beograđanima, u galeriji RTS-a.
U ateljeu nastavnika slikanja Zlatka Tešana ona ima poseban tretman: stalak za platno postavljen je dovoljno nisko da ga, sedeći na podu, može dohvatiti kistom udenutim između palca i kažiprsta leve noge.

S osmehom koji retko iščili s njenog lica, Dejana po ulasku u atelje spretnim potezima nožnih prstiju odvezuje pertle, skida patike, pa obe sokne. Potom umeša na paleti prvu nijansu, povuče potez na platnu i otpočne svoju čaroliju koja svakodnevno traje po dva-tri sata.
- U poslednje vreme najčešće slikam patike, u svim bojama - kaže mlada slikarka, udubljena u još nedovršeno platno na kojem dominiraju ljubičaste patike. Beogradska izložba imaće naslov „Cipelići“.
Nastavnik Zlatko, akademski slikar, kaže da njegova učenica ima veliki talenat, širok dijapazon interesovanja, slika divne pejzaže i portrete. Patike simbolišu Dejaninu želju da jednom poseti velike svetske galerije u kojima će uživo videti platna omiljenog slikara Monea. Prethodno, planira da upiše Srednju umetničku školu „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu, pa umetničku akademiju.

Ceo tekst: Novosti

[naca]

Zaboravim da ne mogu da hodam
DEJANA STOJANOVIĆ | 16. 08. 2010.

Bor - Iako su joj sa četiri meseca starosti, doktori konstatovali dečiju paralizu, i zbog ukočenosti donjih udova, ceo život provodi u invalidskim kolicima, Rada Trajković (51) iz Bora živi kao sav zdrav i normalan svet: čisti po kući, pere veš, sprema obroke, kosi travu ispred kuće, vozi automobil...

- Nikada nisam želela da se predam, i da dopustim da me potpuno uništi činjenica da ne mogu da koračam. Najveći Božiji blagoslov jeste upravo život koji imamo, i tom mišlju se rukovodim svaki dan. Sve svoje obaveze završavam bez problema, a za to je najzaslužniji moj automobil, pomoću kojeg odem do grada, pošto su komande ručne, snabdem se namirnicama i završim ostale obaveze koje me čekaju. Već su svi u gradu naučili da kada dođem automobilom ispred prodavnice, prodavačice dođu do mene, ja im predam spisak namirnica, platim, i vratim se kući. I nikada se nisam osećala odbačeno od ostatka društva, čak obožavam ove tople letnje dane, i kad god imam prilike, odvezem se do Borskog jezera, rasklopim kolica, izađem iz vozila, i odem do vode. Pre nekoliko godina sam se, mojim „jugom“, odvezla do Crnogorskog primorja i uživala na moru.
I verujem da svi koje je zadesila ista sudbina, nju treba da uzmu u svoje ruke i nastave život koji je dragocen, a meni apsolutno ništa nije uskraćeno, sem toga što ne mogu da koračam, na šta, verujte, više puta i zaboravim - kaže Rada.

Ona je završila osnovnu školu, ali kako kaže, zbog bolesti i nemanja novca nije nastavila školovanje. Trenutno živi od očeve penzije, koju je nasledila, i koja nije veća od 14.000 dinara. Najveća briga koju ova žena ima jeste uređenje kuće u Boru II koju je za deset hiljada evra kupila pre sedam godina.

Rada se nije udavala jer je, kako kaže, naučila na slobodu. Iako nije nikada bila u radnom odnosu, ova žena od života očekuje i ostvaruje isto onoliko koliko i svi zdravi ljudi.
Dočekujući nas sa osmehom u svom skromnom domu, ostaje poruka svim ljudima koje je zadesila slična sudbina da u životu ništa ne mora biti teško izvodljivo čak i ako je bolest ozbiljna i komplikovana.

ceo tekst : Blic

[naca]

Napisao roman o ljubavi na mobilnom telefonu

Uprkos kvadriplegiji, posledici neobuzdane mladosti i teške povrede kičme, Erkin Bihorac je držeći u ustima štapić, iskucao na tastaturi mobilnog 300 strana knjige

Sjenica – Nedavno objavljeni roman „Triling“, kako i sam autor Erkin Bihorac kaže, „jeste pričao ljubavi u vreme koje nije bilo za to jer se radi o proleću tokom kojeg su na Sjenicu, moj rodni grad, padale bombe“. Knjiga obiluje nadahnutim opisima zanimljivih događaja i ljudi uz duhovite opaske autora. A, budućeg čitaoca, sjenička ustanova kulture, kao izdavač, na prvoj strani romana obaveštava da je napisan na mobilnom telefonu. Zatim je taj „telefonski“ rukopis štampan na tri stotine strana, sitnijeg slovnog sloga.

– Istina, ranije dok mi je otac Tajib bio živ zapisivao je moje, u glavi već sročene, pesme. Uz očevu pomoć sam pre ovog romana objavio i zbirku ljubavnih pesama pod naslovom „Za neko novo proleće“. Posle sam, ipak, počeo da kucam sam, jer su mi poneke najlepše reči „pobegle“ pošto u tom momentu niko nije bio u blizini. Tako sam ovaj roman pisao oko godinu i po, ponajviše pred svitanje, od pet do sedam sati. Znate, sa svetlošću ponestaje mašte, a uz to od proleća do poslednjeg trzaja leta ja sam u kolicima u gradu, na ulici, terasama kafića... svuda po Sjenici i okolini. Zidova mi je preko glave... – kaže u razgovoru za „Politiku“ Erkin Bihorac.

On je i danas vedrog duha, zanimljiv, uvek raspoložen za šalu, bez obzira na to što je, kako kaže, „samoinicijativno, kao petnaestogodišnjak, gimnazijalac i mladi fudbaler mesnog kluba, još 1981. godine život malo iskomplikovao“. Njegova teška povreda kičme tog leta posledica je pogrešno procenjenog mesta za skok u reku Uvac. Sve se u jednom trenu promenilo, usledila su poduža lečenja u ortopedskim klinikama i rehabilitacionim centrima od Beograda do Moskve, ali bez znatnijeg poboljšanja.
...........
I, podstiče ova priča mnoge na zapitanost o životu, ali potvrđuje i poznat odgovor da je njegov smisao onakav kakav mu najčešće sami podarimo...

ceo tekst : Politika

[Maka]

Napisao roman o ljubavi na mobilnom telefonu

I, podstiče ova priča mnoge na zapitanost o životu, ali potvrđuje i poznat odgovor da je njegov smisao onakav kakav mu najčešće sami podarimo...

ceo tekst : Politika

Bravo za Erkina.

[naca]

Diplomirala s desetkom uprkos bolesti

Kraljevčanka Dragana Đorđević koja od rođenja boluje od cerebralne paralize u roku je završila Tehnički fakultet sa ocenom deset iako je svakodnevno tokom četiri godine školovanja putovala više od 60 kilometara od kuće do fakulteta i nazad.

Draganin uspeh je utoliko veći što je akademsko zvanje stekla putujući svakog dana od Kraljeva do Čačka i natrag, u invalidskim kolicima i uz pratnju roditelja.

Cerebralna paraliza od koje boluje od detinjstva nije sprečila Draganu da stekne diplomu diplomiranog inženjera elektrotehnike, na smeru Računarska tehnika.

Dragana kaže da joj je svakodnevni saputnik bio otac Đorđe. On ju je vozio u invalidskim kolicima od kuće do autobuske stanice u Kraljevu, a zatim od stanice u Čačku do Tehničkog fakulteta.

Kada je otac bio na poslu u "Magnohromu", svom preduzeću, Dragana je putovala sa majkom Zoricom. Najteže je bilo, kažu, po hladnom vremenu, naročito zimi kada puteve pokriju snegovi i okuje led.

Dragana kaže da su joj podrška porodice i razumevanje kolega i profesora, bili najvažniji na putu do uspeha.

Mlada Kraljevčanka skromno kaže da, pored računarske tehnike koju "poznaje u dušu" odlično govori tri strana jezika: španski, engleski i francuski, pa dok čeka posao prevodi stručne literature i na taj način zaradi skromne honorare koji kasne po nekoliko meseci.

Najveći joj je problem računar star preko deset godina koji je, kako kaže, još u životu zahvaljujući besprekornom održavanju. Kada bi joj neko preduzeće ili pojedinac poklonio bolji kompjuter njenoj sreći, kaže Dragana, ne bi bilo kraja.

Dragana je svestrana mlada devojka, a njena sestra Nadica otkriva tajnu da Dragana odlično kuva i sprema kolače i druge specijalitete.

Dragana stigne i da prošeta, najčešće do gradske biblioteke. Otac je uvek uz nju, a tokom šetnje prati je i Riki, Draganin pas i ljubimac cele porodice.

ceo tekst : Glas javnosti

[naca]

Za jaku volju ne postoje prepreke
Podvizi majke i ćerke na putu do diplome
 Slobodan Mirić | 10. 07. 2011.

KARAVUKOVO - Ana Stanimirović iz Karavukova biće od jeseni đak prestižne Gimnazije u Sremskim Karlovcima. Vest je, sama po sebi, utoliko važnija što Ana od rođena boluje od takozvanog Aspergerovog sindroma, posebnog oblika autizma, ali je uprkos tome na prijemnom bila među prvih deset učenika po broju bodova iz srpskog jezika.

Do tog velikog uspeha, nezabeleženog na ovim prostorima, Ana je došla najviše zahvaljujući upornosti hrabre majke Stojanke, velikog i strpljivog borca, koja je svu pažnju poklonila ćerki, od najranijeg detinjstva svakodnevno odlazeći s njom u zabavište, a potom i u prva četiri razreda osnovne škole.

 Ana kaže kako na prijemnom nije imala tremu i da je bila sigurna u sebe. Istovremeno, mama Stojanka kaže da su u Gimnaziji u Karlovcima naišli na veliko razumevanje direktora Radeta Zejaka i profesora kojima je drago što će imati takvu učenicu u svojoj školi. Majka Stojanka već je spremna da, kao i do sada, ćerku požrtvovano podrži i da od jeseni zajedno postanu građani Sremskih Karlovaca u nekoj podstanarskoj sobi.

U porodici Stanimirović zaposlen je samo otac, radnik u zemljoradničkoj zadruzi. Imaju baštu i svi vredne ruke. Osim Ane imaju i mlađeg sina. Ana je bolesna od rođenja, a majka Stojanka je uverena da je to posledica teškog porođaja.Ana je mogla da krene u zabavište samo sa majkom koja ju je pratila svakodnevno i pomagala vaspitačima. Zatim je četiri godine s njom išla u osnovnu školu. Posle je devojčica stekla drugarice i drugove, bila je prihvaćena i osamostalila se toliko da sa društvom ide u školu.

 - Veoma mnogo joj je pomogao psiholog profesor Igor Bem iz Odžaka kod koga smo išle godinu dana svakodnevno posle zabavišta. Zavolela je Igora koji je znao kako da stekne njeno poverenje jer su mnogo pričali, radili vežbe koordinacije... Tako smo napredovale iz godine u godinu i sada sam jako zadovoljna jer smo ostvarile više nego što sam ja ikad mogla i da pomislim - priča ponosna majka Stojanka.

 Ana je odlična iz srpskog, engleskog, istorije, geografije i drugih predmeta. Za gradivo i predmete za koje je potrebna dobra memorija može se takmičiti u znanju čak i sa najboljim đacima. Takođe, dobro se snalazi i sa informatikom i ne rastaje se od računara i jedne loptice koju stalno drži ili je ispred nje na stolu. Iz matematike i fizike je na inkluzivnom nivou. Međutim, ni u učenju tih predmeta ne izostaju njeni napori da zasluži dobru ocenu, a ne da joj bude poklonjena.

ceo tekst : Blic

[tatijana]

  svaka cast..