Autor Tema: životne priče  (Pročitano 64207 puta)

Van mreže Asja

  • Multiple Serendipity
  • Član
  • **
  • Poruke: 2913
Odg: životne priče
« Odgovor #15 poslato: Avgust 10, 2008, 10:35:50 posle podne »
Sve je u redu sa malim Romom i fizicki i psihicki, vec napominjem da se nije desilo jos uvek da je neko usvojio dete sa zdrastvenim i psihofizickim problemima.

Hendi-društvo

Odg: životne priče
« Odgovor #15 poslato: Avgust 10, 2008, 10:35:50 posle podne »

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #16 poslato: Avgust 17, 2008, 12:04:58 posle podne »
Osamnaestogodišnji Dušan Galović iz Niša
Slep od rođenja, a vozi motor i svira klavijature
Autor: O. Milijić | 17.08.2008. - 00:02


Nišlija Dušan Galović ne vidi od rođenja, ali svira klavijature, vozi motor i pored Brajeve, naučio je da piše i slova Vukove azbuke uz pomoć „žice i kanapa“, sa učiteljem Milanom Jovanovićem iz Škole za osnovno obrazovanje odraslih u Nišu.

Dušan je rođen 4. septembra 1989. godine potpuno slep. Lekari nisu uspeli da utvrde uzrok. Roditelji su ga vodili po pomoć u Beograd, Novi Sad, podvrgavali ga različitim terapijama, ali bez uspeha. U isto vreme, putovali su s njim, vodili ga svuda, trudili se da se uklopi i da ne oseti da je drugačiji. Podržali su ga u želji da nauči da vozi bicikl, a onda i motor, angažovali mu privatnog profesora muzike s kojim radi od pete godine.
- Druženje, muzika, vožnja, vedrina i devojčice, recept su za život bez opterećenja hendikepom od rođenja. Ima ljudi koji se zbog hendikepa povuku u sebe. Ja ne. Izlazim svaki dan sa društvom, sedimo u kafićima kod parka Čair. Šta me zanima osim sviranja i motora? Pa, devojke - šeretski će Dušan.
Prvo je naučio da svira klavijature, pa da vozi motocikl, a onda, pored Brajeve, naučio je da piše i slova Vukove azbuke. Neverovatnom snagom vere u sebe Dušan je naučio da piše uz pomoć „žice i kanapa“, s učiteljem Milanom Jovanovićem iz Škole za osnovno obrazovanje odraslih u Nišu. On mu je slova pravio od žice, a kanape vezivao na školsku tablu kao graničnike. - Kao dečaku u specijalizovanoj školi u Zemunu, rekoše mi: „Još si mali za školu, dođi za nekoliko godina“ Dođem ja ponovo, a oni mi rekoše: „E, sad si prestareo.“ Moram da završim osnovnu školu, pa srednju, verovatno muzičku i fakultet. Rekao sam to sebi i to ću uraditi - uveren je on.
- Dušan je borac i uspeo je da nauči da piše. Upornost mu je bila potrebna i za priznavanje diplome. Sledeći korak biće nam borba za otvaranje odeljenja za slepe i slabovide u Nišu, a Dušan je član Inicijativnog odbora za realizaciju ove ideje - kaže Milan Jovanović, nastavnik razredne nastave.
- Dušan ima čeličnu volju i bezgraničan optimizam, tako da ni ne pomišljamo da neće ostvariti ono što naumi - kažu otac Goran i majka Ljiljana.
Dušan ne prestaje da zapanjuje saobraćajne policajce vozeći motor. Oni tek kad ga zaustave shvate da je reč o mladiću koji jezdi gradom na dva točka iako ne vidi. A tek gosti na veseljima na kojima Dušan svira klavijature i peva, kako kaže, sve osim Metalike...
- Nekad mi se desi da pođem na svirku bez mikrofona. A nekad mi i gosti u oduševljenju uzimaju mikrofon, grle me, stiskaju, pa ne mogu ni da sviram kao čovek - kaže mladić koji svira klavijature od četvrte godine.
Osamnaestogodišnjak uvek spreman na šalu, kaže, ima širok krug prijatelja bez predrasuda u vezi s tim što je on ne vidi, ali…
- Ma, jedino što mnogi neće da sednu na motor, da ih provozam jedan krug, jer znaju da brzo vozim. Sa mnom se voze samo brat od tetke Miloš i moji najbolji drugari Aca, Mita, Miloš, Nikola i drugarica Marija, koja mi je kao sestra - kaže kroz smeh Dušan.
Samo u poslednje tri godine prešao je na točkovima 12.000 kilometara, a suvozač mu je najčešće bio rođak, Miloš Jocić.
- Vozim od sedme godine. Dovoljno je da se Miloš blago nagne u jednu stranu, da bih znao kuda da vozim. Ranije sam mnogo divljao motorom, vozio sam na jednom točku, a sad sam se smirio. Valjda to ide s godinama - „ozbiljno“ će Dušan. Dve godine borbe za diplomu
Dušan je uz pomoć učitelja Milana Jovanovića neverovatnom željom za školovanjem posle dve godine „dopisivanja“ s lokalnim i državnim školskim organima i Ministarstvom prosvete uspeo da izdejstvuje da mu se zvanično prizna diploma za završena prva dva razreda osnovne škole. Narednih dana očekuje ga polaganje ispita za treći i četvrti razred.

Izvor Blic
 


Van mreže Sklerozica

  • Administrator
  • *****
  • Poruke: 110408
  • Pol: Muškarac
    • HENDI-DRUŠTVO
  • Dg: MS
  • Grad: Beograd
Odg: životne priče
« Odgovor #17 poslato: Avgust 17, 2008, 01:28:45 posle podne »
Za ovu vožnju ..... bez teksta sam.  :-\

Van mreže raca

  • Moderator
  • ***
  • Poruke: 15353
  • Pol: Žena
Odg: životne priče
« Odgovor #18 poslato: Avgust 17, 2008, 03:45:38 posle podne »
Moram priznati da me je uspeo bas nasmejati. Ima on bas talenta i za dobru pricu osim sto ima talenat za muziku. mali1
12 000 km voznje verovatno mu je rodjak rekao koliko su presli kilometara sa naginjanjem. mali1
Momak je bas super,a za novinara opet>:D

Van mreže raca

  • Moderator
  • ***
  • Poruke: 15353
  • Pol: Žena
Odg: životne priče
« Odgovor #19 poslato: Avgust 17, 2008, 03:48:57 posle podne »
Novinaru sam htela ovog djavolcica  >:D ne znam sta se dogodilo. moram ubuduce pregledavati sta saljem

Van mreže roditelj

  • Član
  • **
  • Poruke: 48
  • Pol: Muškarac
    • Udruženje roditelja slepe i slabovide dece Srbije
Odg: životne priče
« Odgovor #20 poslato: Avgust 17, 2008, 09:57:06 posle podne »
Da je tesko savladati sve ove vestine,narocito za osobu slepu od rodjenja tesko je.
Ali voziti slep motor hm?
Mislim da novinaru ne treba  >:Dnego :-[

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #21 poslato: Avgust 19, 2008, 10:27:02 pre podne »
Pravnik u invalidskim kolicima

Radom i voljom do posla i uspeha
Autor: Branko Janačković 19.08.2008.

Diplomirani pravnik Filip Mirić prvi je visokoškolac sa invaliditetom u Nišu i drugi u Srbiji koji se zaposlio u pravosudnoj instituciji. Cerebralna paraliza, od koje je oboleo u najranijem detinjstvu, nije ga omela da sa odličnim uspehom završi osnovnu i srednju školu, kao i da sa prosečnom ocenom devet diplomira na Pravnom fakultetu u Nišu.

- Nikada nisam bio pesimista ni prema čemu, pa ni prema svojoj karijeri. Kada ulažete toliko volje u nešto, to mora da bude zapaženo. Rad nikad ne ostaje bez rezultata - kaže Mirić, koji je tokom studija tri puta dobijao stipednije Instituta za međunarodno obrazovanje namenjene dobrim studentima.
Koliko lako i brzo pravnici sa invaliditetom dobijaju šansu da se zaposle u pravosudnim institucijama u Srbiji ilustruje podatak da je prvi takav slučaj zabeležen u Gornjem Milanovcu pre dve godine. Mirić, koji radi u pisarnici Opštinskog suda u Nišu kao pripravnik, tek je druga osoba u Srbiji kojoj je to pošlo za rukom.
- Posao mi znači mnogo. I na ličnom i na profesionalnom planu. Osećam se korisno, a imam priliku da primenjujem ono što sam naučio na fakultetu. Nisam naišao ni na kakvu psihološku barijeru u sudu. Drago mi je što su mi svi izašli u susret - od predsednice suda Biljane Miladinović do kolega iz pisarnice. Primili su me kao u svemu ravnopravnog kolegu. Rad mi nije težak jer imam i želju i motiv da radim u ovakvoj instituciji - priča Filip Mirić i ne krije da svako jutro sa radošću dolazi na posao.
Ulazak u zgradu niškog suda kolicima olakšan mu je pristupnom rampom.
- Svrha prava je pomaganje ljudima i rešavanje njihovih problema, a ovo je institucija za to. Planiram da nastavim akademsko usavršavanje i upišem doktorske studije. U životu je važno imati jasan cilj. Ne osećam se diskriminisanim jer mislim da je diskriminacija subjektivna. Uvek sam se trudio da u ljudima nađem ono najbolje i držao se pozitivno prema svemu - kaže Mirić.
Kao pripravnik, on prima nadoknadu preko Nacionalne službe za zapošljavanje, a u sudu će po tom ugovoru raditi do 2010. godine.



Odličan radnik
- Filip je odličan radnik. Iznenađeni smo njegovom upornošću. Nikada ne kasni na posao, a sve zadatke obavlja sa maksimalnom predanošću. Nikada se ne žali ni na šta i kada se steknu uslovi ponudićemo mu i stan i posao - kaže sekretar Opštinskog suda u Nišu Miodrag Grujović.

Izvor Blic
 

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #22 poslato: Oktobar 10, 2008, 10:49:12 posle podne »
MUKA NAVALILA NA INVALIDA NEBOJŠU ČUKIĆA POSLE 26 GODINA RADA U VOJSCI
Traži dozvolu da prosi
Obavezuje se da će prilikom prošnje od tri sata dnevno biti uredan i trezan, kao i da neće koristiti antidržavne parole


- Obavezujem se da ću da prosim uredno okupan i obučen, bez alkoholnog dejstva, pošto alkohol ne upražnjavam. Obavezujem se da neću koristiti antidržavne parole, nisam politički nastrojen. Jednostavno ću čitati knjigu i prositi. Pristajem na lekarski pregled - napisao je Nebojša Čukić, bivši pripadnik JNA, invalid, u zahtevu kragujevačkoj policiji da mu odobri prošnju tri sata dnevno jer nema sredstava za život.

Nebojši Čukiću nije odobreno pravo na tuđu negu zato što još uvek ima drugu, desnu nogu. Leva mu je odsečena ispod kolena pre dve godine, zbog gangrene. Oporavak je bio težak, rana nije zarastala.

- Žalio sam se, za dan-dva odseći će mi i ovu drugu, pa će verovatno tad da mi udovolje zahtevu i odobre da neko brine o meni - kaže Nebojša, jedan od više stotina članova udruženja paraplegičara i kvadriplegičara Šumadije, koji su juče protestovali u pešačkoj zoni u Kragujevcu i zahtevali od narodnih poslanika da rade svoj posao, i po hitnom postupku donesu set antidiskriminatorskih zakona.

KAMPANJA
Kampanjom koja je u Kragujevcu počela juče i prikupljanjem potpisa u još 14 gradova Srbije pokrenuta je akcija da se u Narodnoj skupštini donese set zakona koji sprečavaju diskriminaciju lica sa invaliditetom. Jučerašnja akcija posvećena je mukama koje invalidi imaju da bi im se odobrila „tuđa nega“.

Nebojša je radio u vojsci 26 godina. Bio je u Sloveniji, 1993. promrzao, i gangrena je polako ali sigurno uništavala deo po deo njegovog tela.
- Iz Slovenije sam došao kao, ajde recimo, patriota. Izneverena su sva moja očekivanja i došao sam na margine siromaštva. To ne smatram prirodnim i od policije sam zatražio da mi se odobri da tri sata prosim. „Nadam se da nećete ovo shvatiti kao čin bolesnog čoveka, već da ćete razumeti čoveka koji se kreće uz pomoć kolica, koji nije sposoban da na drugi način zarađuje“, naveo sam u pismu - kaže Nebojša. Pismo je izazvalo šok i nedoumicu kod policajaca.

- U kolicima sam od jula prošle godine. Jedva sam se izborio za nikakvu penziju, jer Slovenci nisu dostavili podatke o mom radu. Dok sam bio mlad, nisam ni razmišljao šta će da me snađe. Sad živim u „nužnom smeštaju“, podrumskim prostorijama za čije sam renoviranje dao više hiljada evra. Ovih dana treba da mi se odseče i druga noga. Ja se toga ne bojim. Želim da živim i mislim da u kolicima mogu da živim život. Takmičim se, osvajao sam i medalje u šahu. Ali, ne mogu ja iz kolica da jurim Slovence da mi uplate to što sam radio. Ne mogu ja da ubeđujem komisije da sam invalid i da mi treba tuđa nega, kad i sami vide da jedne noge nemam, i da će drugu da mi seku. Imam suprugu, dvoje dece, unuku. Volim život - kaže Nebojša, ogorčen na one koji su tu da odrede da li mu treba podrška i pomoć države ili ne.

- Kad odseku onu drugu, desnu nogu, „tuđa nega“ doći će sama od sebe. Znam da je prošenje krivično delo. Ali još veće je krivično delo živeti na ovaj način - kaže Čukić.

Izvor Glas

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #23 poslato: Novembar 23, 2008, 04:55:50 posle podne »
Slepi automehaničar oseća dušu motora
Dragan Živković Cina iz sela Grabovca kod Despotovca, koji je pre 25 godina nakon saobraćajne nesreće ostao bez vida, osim što popravlja automobile, vozi i traktor, služi se motornom testerom, timari krave, sam odlazi autobusom u Despotovac i bez pratioca hoda gradom
 
Istančana čula dodira, sluha i mirisa: Dragan radi i generalne popravke (Foto N. Miletić)



Despotovac – Dragan Živković Cina (52) iz sela Grabovca kod Despotovca, koji je pre 25 godina doživeo saobraćajnu nesreću nakon koje je ostao potpuno slep, živi kao da nije ostao bez vida. On još uvek vozi traktor zahvaljujući supruzi Mirjani, koja upravlja, motornom testerom seče, a sekirom cepa ogrevno drvo, timari krave, a najzanimljivije od svega je da se bavi automehaničarskim zanatom.

– U početku sam se malo pribojavala za njega, ali sam onda shvatila da je toliko samouveren da nema potrebe da mu pomažem. Jedino kada poželi da ore, ja upravljam, a on menja brzine na traktoru. Ranije je mnogo više orao, a pomagala mu je naša tada desetogodišnja kćerka Jelena – kaže nam Mirjana.

Njen suprug, iako živi u svetu tame, kaže da skoro sve može da uradi sam i da mu je najteže kada mora da zatraži nečiju pomoć. Sam se brije, oblači, odlazi na autobus za Despotovac, bez pratioca se kreće gradom.

– Najviše volim da popravljam automobile. Jer, kada popraviš mašinu, ona te bolje sluša nego žena – šali se Dragan.

– Pre nesreće bio sam profesionalni vozač. Automehaničarski zanat naučio sam od oca Dragiše i drugih majstora. Dok nisam ostao slep, povremeno sam se time bavio, a sada sam glavni i jedini majstor u selu – ponosno kaže Dragan i objašnjava svoj princip rada:

 
Uz Mirjanu je sve moguće: Dragan Živković i njegova supruga zajednički upravljaju traktorom (Foto N. Miletić)



– Koristim čulo mirisa, dodira i sluha. A neprekidno i vežbam, jer gotovo svakodnevno popravljam poneki auto. Doduše, kada radim veće popravke, alat mi dodaje jedanaestogodišnji unuk Uroš. Ali, svi imaju poverenja u mene i uopšte nisu sumnjičavi kada su moje znanje i stručnost u pitanju. Čak i kada radim generalku – ističe Dragan, poveravajući nam da je u prvo vreme posle nesreće bio u užasnoj depresiji, čak je pomišljao i na samoubistvo. Ali, zahvaljujući jednom lekaru, koji mu je bez ustezanja rekao da ne sme da dozvoli da se njegova porodica pita šta on uopšte radi, on ne samo da je prihvatio hendikep, već ga je i pobedio.


– Shvatio sam da sam, ipak, srećan čovek, jer, za razliku od onih koji su rođeni slepi, znam kakve je boje trava, kako izgleda sunce. Najteže mi je što nisam mogao da gledam kćerke Jelenu i Mariju kako odrastaju. Imam i četvoro unučadi, a ne znam kako izgledaju. Ali, ja sam stvorio svoju viziju o njima i oni izgledaju onako kako ja želim – zaključuje Dragan.

N. Miletić
[objavljeno: 23/11/2008]

Izvor :Politika

Van mreže cecam

  • Član
  • **
  • Poruke: 352
  • Pol: Žena
Odg: životne priče
« Odgovor #24 poslato: Novembar 24, 2008, 09:31:51 pre podne »
Arsipa iz Bačke Palanke
Rođena bez ruku, trinaestogodišnja Dejana Bačko ispoljava izdašni talenat za slikarstvo i sa nekoliko samostalnih izložbi već je uveliko zakoračila u svet likovne umetnosti
Optimizam i hrabrost: Dejana Bačko

Crvenka – Mada se priroda surovo poigrala sa sudbinom Dejane Bačko, rođene bez obe ruke do ramena, ipak - nije bila toliko bezdušna, pa joj je podarila nesvakidašnji slikarski talenat. Ova trinaestogodišnja devojčica iz Bačke Palanke crta i slika, i to veoma uspešno, držeći olovku ili kičicu među prstima leve noge. Imala je do sada nekoliko zapaženih izložbi u rodnom gradu, Banjaluci, Palama, Ljubljani i Crvenki, a po ocenama likovne kritike, već je dosegla zavidan nivo umetničkog izraza.

Čudesnu nadarenost svog deteta roditelji su prepoznali već u njenoj petoj godini, kada je jednom prilikom, igrajući se u kući, dohvatila olovku prstićama noge i gotovo u jednom potezu na hartiji nacrtala puža. Crtež je bio zapanjujuće precizan, realan i uverljiv, da je to izazvalo opšte divljenje i čuđenje svih koji su ga videli, priča za naš list majka Sandra, dodajući da joj je tada „neko šesto čulo” nagovestilo da Dejana poseduje talenat koji treba brižljivo negovati, razvijati i podsticati.

- Pomagali smo joj i podržavali je u njenoj upornosti, radovali se svakom novom crtežu, a onda – kada je malo poodrasla, počela je da koristi četkicu i boje za akvarele, da bi pre par godina uspešno savladala i tehniku ulja na platnu. Dejana ponajviše slika pod stručnim nadzorom i savetima profesora likovnog vaspitanja Zorana Tešana, koji pomno i svakodnevno prati njen rad, upućuje je u svet slikarskog umeća, uvodi u tajnovitost boja i prenošenja emocija kičicom na platno – objašnjava za „Politiku” Dejanina majka Sandra izražavajuči pri tom i posebnu zahvalnost učiteljici Branki koja je, kako kaže, učinila mnogo da njenu kćerku približi ostaloj deci u školi, da je vršnjaci prihvate i da je zavole.

Dejana Bačko je učenica sedmog razreda Osnovne škole „Sveti Sava” u Bačkoj Palanci, sa uspehom i veoma odgovorno savlađuje nastavni program, tako da se – veli nam pedagog Miroslava Šolaja – svrstava u red boljih đaka. Omiljena je u svojoj sredini i u nastavničkom kolektivu, a posle nastave i igre sa drugarima povlači se u svoj mali atelje u čijem ambijentu svakog dana po nekoliko sati, strpljivo i uporno slika. Kada je lepo vreme odlazi u prirodu, najčešće na obalu Dunava, čije koloritne pejsaže vešto, samo njoj znanim umetničkim nadahnućem i veštinom, prenosi na slikarska platna.

- Ponosna sam na svaku svoju sliku, a još više se radujem kada drugi kažu da im se dopadaju moji radovi. To me posebno motiviše da se stalno usavršavam, da se pripremam za upis u Srednju umetničku školu da bih upotpunila i što više naučila slikarski zanat – kaže Dejana, za koju je svaka dobro urađena slika odista velika životna pobeda, ushićenje koje potiskuje osećanje urođenog hendikepa i snažno je motiviše da istraje.

Ovu devojčicu sa osobinama grčke boginje Arsipe, poznate u legendama po tome što je posedovala veštinu da, takođe, uz pomoć prstiju stopala leve noge, može da pravi „najrazličitija čudesa”, sreli smo u Crvenki gde je bila počasni gost Festivala pesnika za decu „Bulka”. Upotpunila je, svojom veoma posećenom izložbom, program te manifestacije, ali i „kao čudo od deteta“ osvojila nepodeljene simpatije brojnih učesnika, gostiju i ljubitelja likovne umetnosti ovog dela Bačke.

- Slike Dejane Bačko su izraz neprevaziđene dečije mašte, ali i sigurnih, snažnih i nadahnutih pokreta. Čovek naprosto ne zna čemu najpre da se divi – da li njenoj hrabrosti, nespornom i izdašnom talentu, umetničkoj zrelosti, ili porukama životnog optimizma koje zrači iz svake njene slike – rekao je poznati dečiji pesnik Tode Nikoletić, prilikom otvaranja izložbe Dejaninih radova u Crvenki i najavio da će sa istovetnom postavkom ona uskoro biti predstavljena i u Ljubljani na velikom međunarodnom susretu slikara invalida sa svih pet kontinenata.

Izvor : POLITIKA


Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #25 poslato: Novembar 30, 2008, 01:34:45 posle podne »
Junak u kolicima

Mogao bih da kao neki savetnik u košarkaškom klubu prenesem svoje znanje na mlade ili da radim kao čovek koji bi bio veza između terapeuta i nekog pacijenta sa povredom kičme.

- U saobraćajnoj nesreći pre deset godina, kada sam kao suvozač povredio peti i šesti vratni pršljen, ostao sam potpuno nepokretan. Niko nije verovao da ću moći i ruke da pokrenem. Lekari u Institutu „Simo Milošević“ u Igalu su mi oživeli ruke, a podstaknuti mojim slučajem, 60 fizioterapeuta radilo je seminarski rad o mojoj rehabilitaciji - priča Danilo Jovanov (29) iz Kraljeva, bivši student mašinstva i vrhunski košarkaš, koji živi na drugom spratu zgrade koja nema lift i ko zna kada će biti izgrađen.

- Niz stepenište uvek neko mora da me spušta, što dodatno otežava moj život. Neka vrsta spuštalice košta 3.000-4.000 evra. Da bih izašao, treba mi troje ljudi da me snesu dole, a posle i podignu. Lako je to kada je tu neko od drugara, ali desi se da nema nikoga, pa otac, majka i brat moraju da me nose, što mi izuzetno teško pada - priča Danilo, koji bije svoju najvažniju bitku u kojoj poraz nije opcija.

Ovaj mladić je bio sa svojih 19 godina jedan od desetorice najboljih mladih košarkaša bivše Jugoslavije. A onda je prst sudbine učinio svoje - posle saobraćajnog udesa ništa više nije bilo isto - osim Danila.

- Nisam imao nikakve komplekse zbog nepokretnosti, tako da sam se relativno brzo vratio u neki vid normalnog života. Imao sam devojku, izlazio i kretao se sa društvom po gradu. Vremenom sam stvorio takav utisak kod ljudi da me uopšte ne posmatraju kao čoveka koji je u kolicima. I to je ogroman uspeh, razbio sam predrasude mnogim ljudima. To je nešto što me zaista ispunjava srećnim.

Kao dečak pokazivao je talenat i sklonost ka sportu, a sa 14 godina je postao najmlađi licencirani košarkaš A lige bivše Jugoslavije. Kao kapiten i vođa svog tima gotovo je osigurao karijeru vrhunskog sportiste, dobivši poziv da se usavršava i školuje u Americi, sa stipendijom i svim olakšicama koje prate mlade talente. Ipak, noć između 29. i 30. novembra 1998. godina presudila je drukčije. Danilo je kao suvozač, u teškoj saobraćajnoj nesreći, zadobio povrede preloma vrata i šestog pršljena, što ga je učinilo kvadriplegičarom.

- Ostao sam potpuno nepokretan od vrata do stopala, izgubio sam pokrete i osećaj u rukama i nogama, žargonski - postao sam biljka koja u potpunosti zavisi od pomoći dvoje ili troje ljudi - nastavlja svoju ispovest ovaj mladić, koji od tog dana, pa do danas prkosi svim prognozama i pravilima.

- Imam prijatelje koji me obilaze, ali najveću podršku pružaju mi roditelji i brat Dragan, student medicine. Najneophodnija mi je dalja rehabilitacija u Igalu, za koju moju roditelji nemaju para. Otac Zoran ima malu platu na železnici, a majka Milanka od moje povrede uopšte ne radi - priča Danilo, koji sanja da postane edukator osobama sa invaliditetom.

- Najvažnije su vera i borba za život. Ja se i sada nadam da ću ozdraviti. Uradio sam pre nekoliko dana snimak na magnetnoj rezonanci. Rezultate treba da pošaljem lekarima na procenu, pa je možda izvesna i nova operacija.
Danilo je i pored teške povrede završio obuku za ronioca.

- Imam dosta ideja kako bih svoje iskustvo mogao da prenesem na ljude u raznim segmentima. Mogao bih da radim kao savetnik u košarkaškom klubu i prenesem svoje znanje na mlade, jer košarku poznajem i bilo bi mi žao da to ostane samo u meni. Mogao bih da radim kao edukator, to jest čovek koji bi stajao između terapeuta i nekog pacijenta sa povredom kičme. Davao bih savete i učestvovao u njegovom oporavku u nekom od rehabilitacionih centara. Kad se spoji znanje terapeuta i moje iskustvo i znanje koje posedujem sada kao invalid, to mora da proizvede pozitivan rezultat i ja iza toga sa sigurnošću stojim. U klinikama u svetu ovakav edukator je sastavni deo tima koji učestvuje u oporavku pacijenta, a mene bi to, pre svega kao čoveka, jako ispunilo, jer bih tada bio siguran da radim plemenitu stvar zato što znam kako je to biti nepokretan - kaže Danilo.
Posle osam meseci od saobraćajne nesreće Danilo je prvi put uspeo da ustane.

- Lekari mi nisu ulivali mnogo nade i kazali su mi da ću ostati nepokretan ceo život. U tom trenutku sam doživeo najjači udarac u svom životu. Ali koliko je on bio jak, toliko sam i ja bio odlučniji da nastavim sa normalnim životom koliko je to moguće. Iz postelje sam prvi put uspeo da sednem u invalidska kolica posle osam meseci, a za sve te mesece nijednom mi temperatura nije bila ispod 38,5. Kretala se čak i do 41,8 stepeni.   

PREVARIO I NAUKU

Nadmašivši sva medicinska očekivanja, Danilo 2001. godine u Institutu u Igalu uspeva da se osposobi za plivanje bez i jednog pomagala, a 2003. godine na državnom prvenstvu u plivanju za invalide paraplegičare osvaja bronzanu medalju u plivanju na 50 metara, sa vremenom koje je bilo dve sekunde bolje od svetskog rekorda. Vozeći automobila sa ručnim komandama, Danilo je učestvovao na četiri reli trke i osvojio je medalju i prvo mesto. Na Svetskom prvenstvu u Kraljevu osvojio je dve medalje - u guranju kolica na 100 metara i u bacanju kugle sa ramena.

Izvor : Glas javnosti

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #26 poslato: Januar 01, 2009, 02:22:47 pre podne »
Miroslav Nenadović iz Ljubovije
Predsednik opštine uprkos invaliditetu
Autor: Jugoslav Trijić | Foto:Jugoslav Trijić | 31.12.2008.

LJUBOVIJA - Miroslav Nenadović, predsednik opštine Ljubovija, od rođenja je invalid. Desna noga mu je kraća i nepokretna u kolenu, tako da mora da nosi protezu i hoda pomoću štake. To mu nije smetalo da, kako sam kaže, ima normalno detinjstvo, završi fakultet, zasnuje porodicu, aktivno učestvuje u političkom životu, a pre par meseci postane i predsednik opštine.

 
 

- Vrlo rano sam shvatio da će me ovaj hendikep pratiti čitav život i maksimalno sam se trudio da minimalizujem njegov uticaj na svakodnevne životne aktivnosti. Vremenom se čovek na sve navikne, srećom navikli su se brzo i vršanjaci na mene - počinje svoju priču Nenadović koji kaže da je i pored hendikepa oduvek bio samostalan.
Vozio je bicikl kao i njegovi drugari, kasnije moped, završio osnovnu i srednju školu u Ljuboviji, pravni fakultet u Beogradu.
Sada, kada je predsednik opštine izabran sa odborničke liste DS, najviše problema ima sa detektorima za metal prilikom odlazaka u državne institucije i liftovima koji ne rade.
- Skoro sam bio na jednom skupu gde je bilo 70-tak predsednika opština iz cele Srbije. Teško da bi iko tu primetio predsednika jedne male Ljubovije, ali mene su svi odmah uočili i zapamtili, pa kasnije to koristim za lakše ostvarivanje kontakata - priča Nenadović.
On kaže da ga još jedna činjenica izdvaja od drugih predsednika opština.
- Vozim automobil koji je zbog invaliditeta prepravljen na ručne komande, tako da samo za mene se sa sigurnošću može tvrditi da službeni automobil ne koristim u privatne svrhe - konstatuje jedini invalid među predsednicima opština u Srbiji.

Invalid, ali radim

- Kao i kod svakog predsednika opštine, i kod mene svakodnevno dolaze mnogi da traže pomoć. Tri puta mi je jedan mlađi čovek dolazio da traži novac, žaleći se da ne može da radi jer je navodno invalid. Treći put ja ustanem sa stolice, uzmem štaku, stanem pred njega i kažem mu da sam i ja invalid, ali radim već 22 godine. On me je samo iznenađeno pogledao, okrenuo se i otišao i više se nije pojavljivao - priča Nenadović.

Izvor : Blic

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #27 poslato: Januar 14, 2009, 12:21:39 pre podne »
DRAGANA RODIĆ, DOBITNIK NIŠKOG GRADSKOG PRIZNANJA „11. JANUAR“
Nikada se ne treba predati

Diplomirani ekonomista, zaposlena na Univerzitetu u Nišu Dragana Rodić (29) prva iz Srbije se u Kini podvrgla eksperimentalnom hirurškom zahvatu ubacivanja matičnih ćelija u kičmenu moždinu, a sa fondacijom koju je osnovala postala je simbol optimizma, nade i borbe invalidnih lica za aktivnu poziciju u društvenoj zajednici

NIŠ - Dragana Rodić (29), diplomirani ekonomista, osnivač istoimene humanitarne fondacije koja se bori za bolju ukupnu društvenu poziciju osoba sa posebnim potrebama, ali i pomaže drugima, dobitnik je najvišeg gradskog priznanja Niša, nagrade „11. januar“. Ona je inače prva osoba iz Srbije koja se u Kini podvrgla eksperimentalnom hirurškom zahvatu ubacivanja matičnih ćelija u kičmenu moždinu i postala simbol optimizma i nade i drugim osobama koje dele njenu sudbinu.
Iako u invalidskim kolicima, uvek nasmejana, svojim optimizmom, verom, nadom i upornošću postala je uzor mnogim osobama sa invaliditetom kako se ne treba „predavati sudbini“, već se boriti za aktivnu ulogu u društvu. Dragana je inače zaposlena na Univerzitetu u Nišu koji je i predložio za najveće gradsko priznanje.
- Nagrada koja mi je uručena dodatno je ohrabrenje meni, mojoj fondaciji i svim osobama sa invaliditetom da se nikada ne treba predati očaju i gubiti nadu, već da treba ići napred i samo napred. LJudi ne smeju da gube nade i pored svih nedaća i bolesti koje ih mogu snaći u životu. Ja duboko verujem u svoju misiju i borbu da se i invalidna lica izbore za svoje mesto u društvu i doprinose njegovom napretku - rekla je Dragana, primajući nagradu od gradonačelnika Miloša Simonovića.

„SPLET OKOLNOSTI“
Svoje životno iskustvo protkano životnim optimizmom i nadom Dragana je opisala u knjizi „Splet okolnosti“ koja će uskoro izaći iz štampe. Slobodno vreme provodi radeći u fondaciji koja nosi njeno ime družeći sa momkom, prijateljima, muzikom i lepim knjigama. Za sebe reče da nikada ne pristaje na tužne i ružne misli.

Zaslugom Dragane i njene fondacije u Niš je stiglo prvo taksi-vozilo za osobe sa invaliditetom koje u gradu može da koristi oko 5.000 lica sa posebnim potrebama. Obezbeđivala je brojne donacije u lekovima i opremi za rehabilitacioni blok Instituta „Niška Banja“. Darivala je invalidska kolica i kompjutersku opremu Domu zdravlja u Sokobanji. Bila je jedan od inicijatora da se u Nišu „spuštanjem trotoara“ omogući lakše kretanje invalidnim licima u kolicima i obeleže parking mesta za automobile invalida. Inicijator je i organizator brojnih sportskih susreta i takmičenja invalida, a i sama je nosilac zlatne medalje sa državnog atletskog prvenstva. Svojim optimizmom vratila je osmeh mnogim invalidnim licima, a podstakla mnoge da pomažu osobama sa posebnim potrebama pored ostalog i u većim šansama za obrazovanje i zapošljavanje.
Izvor : Glas javnosti

Van mreže naca

  • Global Moderator
  • *****
  • Poruke: 113519
  • Pol: Žena
  • kad porastem,samo će mi se kasti...
  • Dg: MS
  • Grad: NBgd
Odg: životne priče
« Odgovor #28 poslato: Januar 29, 2009, 01:17:33 posle podne »
Mihajla Mitrovića hendikep ne sprečava da bude odličan đak
Slepi dečak najbolji recitator u Srbiji
Autor: S. Mirković | Foto:S. Mirković | 28.01.2009.

POŽAREVAC - Mihajlo Mitrović, učenik trećeg razreda Osnovne škole „Dositej Obradović” u Požarevcu, iako potpuno slep, ide u školu sa vršnjacima i postiže odličan uspeh. Pored toga, lane je na takmičenju recitatora osvojio drugo mestu na Regionalnom takmičenju, a na Republičkom nadmetanju za slabovida i slepa lica u Beogradu bio je najbolji. 
 
Mihajlo (u sredini) sa bratom Milanom i učiteljicom Nadom Avramović

Mihajlo voli da radi i na računaru, a od prošle godine uspešno pohađa i Muzičku školu. Njegova učiteljica Nada Avramović kaže da je s njim već tri godine i da je super dečko.
- Uz pomoć Brajevog pisma, koje sam i ja morala na naučim, on uspešno sa ostalom decom savlađuje gradivo i odličan je učeni. Uz to odličan je sluhista i recitator. Lane je takmičari se sa ostalom decom osvojio drugo mesto na Regionalnom takmičenju recitatora, a u Beogradu na Republikom takmičenju za slabovida i slepa lica bio je pobednik. Kao dobar recitator učestvuje na svim školskim priredbama, po razredu trči sa ostalom decom, naučio je da sam ode do ormara i stavi u njega mašinu za pisanje Brajevog pisma, zaključa ormar i donese mi ključ. Šta da vam kažem to je bistro dete sa kojim nije teško raditi, normalno ako prosvetni radnik voli svoj poziv - priča učiteljica Nada.
Mihajlo u klupi sedi sa bratom Milanom blizancem i sa ponosom kaže da je od njega bolji učenik.
- Na polugodištu on je bio vrlo dobar, a ja odličan. Volim da učim, da recitujem, radim na računaru i sviram harmoniku. Na računaru umem da napravim folder, da pošaljem i i-mejl i drugo što mi je potrebno, a na harmonici sviram kolo, granu jorgovana, jedva čekam da nedelja dođe... Volim da trčim, da se igram i družim sa decom. Najbolji drugari, pored brata, su mi Aleksa, Stefan i Ilija, a drugarice Ana, Emilija i Sofija. Kad porastem hoću da postanem operater i da radim u „Telekomu” - priča sa osmehom Mihajlo.
Učiteljica Nada priča da je Mihajlo u prvom razredu, kada su učili slova, bukvar znao napamet i da ona o tome nije imala pojma.
- Tek kasnije shvatila sam da on ne zna da čita i da sve lekcije iz bukvara zna napamet. Počela sam onda s njim da radim dodatno i brzo je savladao Brajevo pismo - kaže Nada i dodaje da je njeno odeljenje zbog Mihajla postalo zanimljivo i drugim sredinama i da dolaze prosvetni radnici iz Kruševca, Novog Sada, Velikog Gradišta da vide kako on uči gradivo sa drugom decom, da bi naše iskustvo koristili i oni.
Njegova majka Valentimna, koja ga svakodnevno dovodi i odvodi iz škole, kaže da se u požarevačkoj bolnici porodila u sedmom mesecu.
- Mihajlo je bio težak 1.600, a Milan 1.750 grama. Odmah su prebačeni u Beograd gde su u inkubatoru proveli dva meseca. Mihajlo je tamo izgubio vid, a i Milan ima oštećenje. Ubrzo nas je zadesila još jedna tragedija jer mi je suprug, koji je bio vojno lice, stradao u vojsci. Živimo od muževljeve penzije, koju dobijaju deca, kao podstanari, a samo stan plaćamo 130 evra. Ja sam ekonomski tehničar, ali ne mogu da se zaposlim jer nema ko da brine o deci. Pomažu nam moji roditelji koji žive na selu - priča Valentina.
Izvor : Blic

Van mreže gliša

  • Član
  • **
  • Poruke: 2239
  • Pol: Muškarac
Odg: životne priče
« Odgovor #29 poslato: Februar 02, 2009, 07:19:52 posle podne »
Gledali smo na youtube životnu priču o Nick Vujičiću,mladiću rođenom bez ruku i nogu sa nevjererovatnom pozitivnom energijom i voljom za životom.Uspio je završiti fakultet i uspješan je poslovni čovjek.Širom svjeta drži predavanja i ulijeva ljudima vjeru u život.

 

Tekstovi objavljeni na ovom sajtu su autorsko delo korisnika i vlasništvo sajta www.hendidrustvo.info. Svaki korisnik ovog sajta je odgovoran za sadržaj svoje poruke koju objavi na sajtu. Sajt se odriče svake odgovornosti za sadržaj tih poruka. Dalja distribucija tekstova dozvoljena je isključivo u nekomercijalne svrhe i uz jasno citiranje izvora i autora poruke, kao i internet adrese na kojoj se original nalazi. Ako su u pitanju tekstovi, koji prenose lične događaje i sudbine korisnika ovog sajta, za njih morate dobiti dozvolu od autora. Takođe, za ostale vidove distribucije, obavezni ste da prethodno zatražite odobrenje od administratora www.hendidrustvo.info sajta ili autora teksta.