Tema: životne priče

[sand]

Branko Radunković stvara makete, iako je rođen s teškim oštećenjima ruku i nogu



Branko Radunković, umetnik iz Slavonije, našao je svoj mir u Šumadiji. U vreme rata na tlu bivše Jugoslavije, Branko je iz Slavonije stigao u Prnjavor, seoce pored Batočine, i sa suprugom Jovankom sagradio kuću. Tu mu je i galerija s delićem onog što je decenijama stvarao. Branko je rastom mali čovek, ali delom i duhom veliki umetnik, poznat po tome što decenijama stvara makete. Ništa neobično, rekao bi svako. Ali, Branko je rođen s teškim oštećenjima i ruku i nogu.

Rođen je 3. juna 1941. godine u porodici Ilije i Desanke Radunković. Bio je šesto dete, rođeno u teška ratna vremena. U kući porodice Radunković, umesto radosti, tog dana zavladala je tuga. Samo na trenutak jer su otac Ilija i majka Desanka bili dobri i nežni roditelji. Branka su prihvatili svom ljubavlju koju roditelj nosi u sebi i odgajili ga ulivajući mu i snagu i volju da savlada, reklo bi se, nemoguće. Radio je sve kućne poslove, čuvao stoku i voleo likovno. Što je najneobičnije, prihvatio se knjige, penkala i mašine za kucanje.

- Aprila 1961. godine imao sam svoju prvu izložbu maketa u Novoj Bukovici. Usledila je Podravska Slatina, zatim Virovitica - kaže Branko. Sve izložbe bile su dobro posećene, a glas o neobičnom "malom čoveku velike volje i veštine" pročuo se brzo širom zemlje i naravno van tadašnje Jugoslavije. Posetiocima njegovih izložbi najteže je bilo objasniti da je on zaista i napravio makete koje je izlagao. Zato bi Branko na licu mesta pokazivao šta zna i ume. Radoznali ljudi posmatrali bi ga kako vešto koristi i hvata nož, kako jede... Sve u vezi s njim i oko njega bilo oduvek predmet interesovanja.

- Volim lepo da pojedem. Volim laganu hranu, piletinu i teletinu. Krompir baš i ne volim, samo pire, a ni prase ne volim da vidim - kaže nam Branko nudeći nam grožđe iz svog vinograda, podignutog na sunčanoj strani Prnjavora. Kaže da bi ga ljudi često krišom posmatrali kako jede, kako koristi pribor...

Neobično je i meštanima ove šumadijske varošice da Brankovo dvorište i domaćinstvo uvek lepo izgledaju. Branko je ovih dana pekao rakiju, kako kaže, "onu lepu dobru, što miriše, venčić u čaši pravi i podseća na Slavoniju".

Tamo sve uništeno, kuća, galerija. Samo nadgrobni spomenik njegovih najmilijih ostao, govori nam, ne bez tuge. Tu u svom dvorištu sazidao je Branko česmu i tu zapali sveću.

U dvorištu cveće, ono što uspeva u Šumadiji, ali i ono neobično, što podseća na obale dalekih mora. Kuća mala samo na prvi pogled. U njoj galerija s maketama i fotografijama manastira Žiče i Orahovice. Maketa Saborne crkve u Kragujevcu, deo makete Crvenog dvorca iz Čehoslovačke, mali deo njegovog prvog rada u rodnoj Slavoniji, maketa manastira Mileševa. I još mnogo toga. Panoi na kojima je Branko u slavonskoj narodnoj nošnji, s horom koji je vodio... Godinama je, kaže Branko, uoči Svetog Nikole nosio darove deci.

Trideset i tri godine u braku je s Jovankom, tihom ženom koja ga decenijama prati. Upoznao je daleke 1971. godine, a posle smrti njegovih roditelja više nije bilo nikave dileme da li da žive zajedno. Pomogla mu je da prebrodi najteže trenutke i krene dalje. Pored kuće u Prnjavoru, Branko je zasadio breskve, šljive, jabuke, vinograd. Lozu sam orezuje, a voćke, prema njegovim uputstvima, čovek iz sela. Sve rađa. On i Jovanka čuvaju petla, piliće, i kučiće... I žive kao sav normalan svet.

- Želja mi je samo da mi Gospod zdrav razum ne uzme - kaže nam Branko.

glas javnosti

[sand]

Samo zato što je iznos najniže penzije, izračunate po starim propisima, pre aprila 2003. godine, ve­ći za 269,60 dinara od iznosa najniže penzije određene u smisu člana 76. Zakona o penzijskom i in­validskom osiguranju (od aprila 2003) Dragan Smiljanić, kvadriplegičar, ne može da nasledi očevu tj. porodičnu penziju.

Ovaj Beograđanin je samo jedan od mnogobrojnih ljudi s invaliditetom koji primaju najniže invalidni­ne. U pokušaju da sebi, bar malo, poboljšaju primanja, od kojih često izdržavaju porodicu i decu, mnogi ostaju kratkih rukava, samo zbog toga što su "na snazi" dve vrste najnižih invalidskih penzi­ja.
- Na mom čeku i dalje piše da sam "korisnik najniže invalidnine" - objašnjava Smiljanić. - Shodno to­me, kada mi je pre skoro dve godine umro otac, koji me je delom izdržavao, uložio sam zahtev da mi se prizna pravo na porodičnu penziju. Odbijen sam s obrazloženjem da "porodična penzija pripa­da članu porodice, ako njegov mesečni prihod ne prelazi iznos najniže penzije u prethodnom kvarta­lu, koji je 3.973,39 dinara". Nažalost, moja invalidnina je 4.242,99 dinara. Sve do tada niti ja, niti iko od mnogih mojih kolega, sapatnika, paraplegičara, kvadriplegičara i drugih ljudi s invaliditetom, korisnika najnižih penzija "po starom", nismo znali da postoje dve vrste najnižih penzija.
Smiljanićevu želju da mu se uradi revizija invalidske penzije, tj. da mu se preračuna po novom, ne­moguće je ispuniti. Jer, zakon to ne omogućava.
- Kada je aprila 2003. godine donet novi Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, i time prome­njen način izračunavanja invalidnine, odlučeno je da se postojeće invalidnine ne diraju, da ostanu onakve kakve su, jer bi novim izračunavanjem bile smanjene - objašnjava Zoran Panović, načelnik odeljenja u Sektoru za penziono-invalidsko osiguranje Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu zaštitu. - Da se ne bi izazvao gnev među tom kategorijom ljudi, ako bi im se smanjile ionako male in­validnine, zatečeno stanje je ostalo na snazi. Ono važi i dalje, pa iako na njihovim čekovima piše da su "primaoci najnižih invalidnina", oni, zapravo to nisu. Zbog toga neki ne mogu da ostvare prava koja bi mogli da zaista imaju najniže penzije. Ljudski, mi saosećamo s njima, ali, zakon je zakon.
Dragan Smiljanić, koji je invalid postao posle saobraćajne nesreće, ističe da su zbog dve vrste najni­žih invalidskih penzija, oni čije su "zatečene" automatski onemogućeni da ostvare još neka prava. Za njihove apele da se nešto promeni ili da im se revidiraju stare invalidnine po novom, postojećem zakonu, nažalost, niko nema razumevanja.

večernje novosti

[sand]

GORDANA RAJKOV PRVA OSOBA SA INVALIDITETOM KANDIDAT ZA POSLANIKA

Predsednik G17 plus Mlađan Dinkić predstavio je koordinatora Centra za samostalni život invalida Srbije i stranačkog kandidata za budućeg poslanika Gordanu Rajkov.

On je u akciji ispred restorana 'Ruski car', kojom je G17 plus želela da skrene pažnju javnosti na položaj u društvu osoba sa invaliditetom, rekao da je uveren da će Rajkov biti prva osoba sa invaliditetom koja će postati poslanik Skupštine Srbije.

Dinkić je, povodom 3. decembra Međunarodnog dana prava osoba sa invaliditetom, rekao da u istoriji srpskog parlamentarizma osobe sa invaliditetom nikada nisu bile poslanici. On je istakao da to mora da se promeni i dodao da je Rajkov nestranačka ličnost i da je obećao da će sigurno dobiti mandat na listi G17 plus.

'Zadovoljstvo mi je što je Gordana upravo u stranci G17 plus prepoznala stanku koja se uporno i energično bori i sa najtežim problemima. Mi ćemo se u parlametnu boriti da osobe sa invaliditetom dobiju jednake šanse sa ostalima, veći pristup zapošljavanju, bolje obrazovanje i pristup svim institicijama', rekao je Dinkić.

Rajkov je, obraćajući se novinarima, rekla da je izuzetno zadovoljna što je Srbija napravila civilizacijski pomak, jer su invalidi prvi put dobili šansu da se nađu na nekoj izbornoj listi.

Ona je podsetila da je slogan invalida 'Ništa nama bez nas' jer, kako je rekla, o osobama sa invalliditetom se ne može raspravljati i donositi odluke bez direktnog učešća njih samih. 'Ovo je veliki pomak za nas jer se pitanja invalidnosti postavljaju na viši politički nivo i pruža nam se šansa da se nađemo na mestu gde se donose odluke važne za sve građane', rekla je Rajkov. Ona je podsetila da su osobe sa invaliditetom zastupljene u Evropskom parlamentu, u parlametntima Velike Britanije, Nemačke, Hrvatske i drugim zemljama Evrope i sveta.'.

[Asja]

Slusala sam Gordanu u intervjuju sa MiromAdanjom Polak. Gordana je genije! Svaka cast ! Zelim joj i dalje uspeha u radu.

[sand]

Како је 400 лекара лечило Ружу

Иста болест, реуматоидни артритис и неподношљив бол у оба колена, а препоруке за лечење различите: неко за операцију, неко за лекове

Колико лекара, толико терапија

Ако мислите да имате проблем, јер за ваше обољење два лекара предлажу различита решења, тешите се да чак и када би 400 врсних стручњака претресало вашу дијагнозу и историју болести, то не би била гаранција да ћете добити јединствену препоруку и оптимално лечење. Тако је прошла госпођа Ружа.
Шездесетшестогодишња Ружа већ 26 година болује од реуматоидног артритиса, тешке, хроничне упале зглобова. Антиреуматици, лекови којима је ублажавала болове, 1994. године изазвали су чир, од пре шест година има повишени крвни притисак, који лековима држи под контролом. Три године касније добила је и шећерну болест, али не прима инсулин, већ само таблете. Ружа узима стандардне лекове за лечење реуматоидног артритиса, али ништа не помаже - болови у оба колена су све јачи, она све мање покретна, зависна од туђе помоћи и неге...

Случај пацијенткиње Руже, на Симпозијуму реуматолога централне и источне Европе, изабран је као пример како се проблему хроничног бола приступа интердисциплинарно, односно са аспекта различитих медицинских специјалности.

Као у популарном квизу „Желите ли да постанете милионер”, где такмичар поставља питање публици, а они притиском на дугмиће посебног управљача бирају један од четири понуђена одговора, у улози публике овог пута су били лекари. У потрази за оптималним решењем за Ружу, а с обзиром на дуго трајање реуматоидног артритиса, болове у коленима, старост пацијенткиње, али и пропратне болести, после исцрпних предавања еминентних лекара одговори се нису увек поклапали, што је још један доказ да у медицини два и два не морају увек да буду четири.

Професор др Миодраг Крстић, гастроентеролог, можда је имао најлакши посао: сви лекари су се једногласно сагласили да пацијентима који годинама узимају антиреуматике, када постоје крвављења у цревима и желуцу, односно чир, као и када су особе старије од 65 година и имају пропратне болести, типа дијабетеса или артеријске хипертензије, треба препоручити такозване COX 2 селективне инхибиторе, у које, на пример, спада „мовалис” То су лекови, који, како је нагласио др Крстић, за 50 одсто смањују ризик од крварења.

Професор др Марко Бумбаширевић, хирург-ортопед, објашњавао је да су оперативне технике тоталне замене колена и уградња протезе која ће трајати од пет до 10 година данас веома напредовале, али ове интервенције се раде онда када лековима више није могуће помоћи пацијентима да савладају болове и растућу инвалидност. Др Бумбаширевић је приметио да је госпођа Ружа добијала добро лечење, али да се жали да не може нормално да живи и да се креће. Дакле, ортопед би јој могао помоћи. Заиста, госпођа Ружа је кандидат за замену зглоба колена, али је златно правило у ортопедији да пацијент такву одлуку мора да донесе сам, јер је, то, како вели Бумбаширевић, „пут у једном правцу”, а реч је и о захтевној операцији која собом носи и ризик од тромбоемболије или клиничких инфекција. Одлуку треба донети на основу рендгенског снимка, постојања бола и инвалидности - и ту су се сви лекари сложили. Међутим, када су конкретно одговарало на питање да ли би госпођи Ружи предложили операцију, готово половина лекара је ипак гласала против операције.

Др Горан Радуновић, интерниста реуматолог, објаснио је за „Политику” зашто није било јединственог става о операцији и уградњи протезе кука, које би Ружи можда помогли да се реши бола.

- Код наше пацијенткиње Руже наступиле су последице реуматоидног артритиса на коленима, тако да је она заиста кандидат за уградњу ендопротеза колена. Успешност ове интервенције није сто одсто, јер један део болесника никада не успе да се рехабилитује након интервенције, односно да поново хода. Код једног дела оперисаних долази до појаве инфекције кости (остеомијелитиса), као и до механичког краха протезе након просечно 10 до 15 година. У тим случајевима обично више није могућа реинтервенција и ослонац на оболелу ногу, тако да болесници бивају везани за столицу, односно инвалидска колица. Због тога одлука о оперативном лечењу мора да буде праћена одговарајућом мотивацијом болесника, а у процени оперативног ризика и процени ефекта овог лечења је важно да се у обзир узму старост болесника, придружене болести, очекивана дужина живота - образложио је др Радуновић.

Оливера Поповић
Политика

[sand]

Slobodanka Nikolić iz Loznice deset godina nije prespavala noć zbog bolesti sina

Bdi nad sinom da bi mogao da diše

Medicinskim amba-balonom preko kanile uduvava LJubinku vazduh u pluća kako bi preživeo dok spava. Za kupovinu „veštačkih pluća“ neophodno 415.000 dinara

LJubinko Nikolić (20) iz Voćnjaka, kod Loznice, već deset godina boluje od distrofije mišića, koja mu je ugrozila rad srca i pluća. Sve te godine, njegova majka Slobodanka (46) noću ne spava jer je neophodno da medicinskim amba-balonom preko kanile (traheostome), koja je ugrađena na LJubinkovom vratu, uduvava vazduh u pluća, kako bi joj sin preživeo dok spava.

- Supruga već deset godina nijednu noć nije prespavala. Bdi nad sinom, a preko dana ga nekoliko puta produvava i aspirira. Klinički centar u Beogradu nedavno je prepisao kupovinu aparata „Vivo 40“, tzv. veštačkih pluća, čija je cena oko 415.000 dinara. Supruga i ja te pare nemamo, pa smo odlučili da zatražimo pomoć od lokalne zajednice - kaže otac Dušan Nikolić. On je penzioner, a privremena invalidska penzija od 5.200 dinara nije dovoljna ni za osnovne životne potrebe.

Nikolićima su zasada izašli u susret Centar za socijalni rad i Opština sa po 50.000 dinara, a pre dva meseca, kada su zatražili pomoć od lozničkih preduzeća, prikupili su samo 29.000 dinara. Sa Dušanovom penzijom i nadoknadom za tuđu kućnu negu od 14.000 dinara, koju prima LJubinko, nisu u mogućnosti da prikupe još oko 300.000 dinara, koji im jpš treba za aparat.
- Loznički lekari su postavili dijagnozu u maju 1997. godine, kada je LJubinko imao deset godina i bio treći razred. Tada je imao upalu levog plućnog krila. Uputili su nas u Beograd, na Institut za majku i dete, gde smo proveli šest meseci. Nekako smo kupili aparat za aspiraciju, koji je koštao oko 1.000 maraka i vratili se kući. LJubinko je mogao da hoda još tri godine, a onda su oslabili kičmeni mišići, što je uzrokovalo deformitet kičme i od tada je u krevetu. Balon ampulom mu uduvavam vazduh u pluća tokom cele noći, a danju spavam po četiri sata. Suprug me za to vreme odmeni. Šta ću, majka sam i moram se boriti za život svog deteta do zadnjeg daha - priča majka Slobodanka, po struci ekonomski tehničar, svesna da je LJubinkov život u njenim rukama.

Aparat za mehaničku ventilaciju pluća „Breas PV 403“, koji bi, pre svega, zamenio majku, a LJubinku obezbedio veštačko disanje, radi i bez struje, a ima i alarm, u slučaju da dođe do bilo kakvog problema u radu. Može se nabaviti u Novom Sadu po ceni od 415.000 dinar, a u koju je uračunat PDV, montaža i obuka za korišćenje.

- Do sada nismo tražili pomoć jer me bilo sramota. Opštinsko veće je reagovalo tako što je objavilo oglas na lokalnim medijima, a nama preostaje da se nadamo da ćemo uskoro prikupiti, za nas u ovom trenutku nedostižnu sumu - kaže Dušan, koji je 27 godina izdvajao od plate za doprinose i zdravstveno osiguranje, radeći u „Viskozi“, a pre sedam godina ostao bez posla.

LJubinko, ležeći u postelji, vreme provodi uz kompjuter i Internet. Voli tehniku i muziku, a prati i dnevnu štampu. Zabavlja se mobilnim telefonom i obožava Seku Aleksić. Ne voli da se fotografiše, pa je ljubazno zamolio da to zaobiđemo. Svestan je svog stanja, ali i dalje ima duha i zna da se našali sa ukućanima. Nada se da će se naći ljudi dobre volje, koji će mu pomoći, jer mu je žao majke. Dok se ne nabave veštačka pluća, život će mu i dalje zavisiti od Slobodanke.

Agencija SINA

POMOZIMO NIKOLIĆIMA
Svi ljudi, koji su u mogućnosti, mogu uplatiti novčanu pomoć porodici Nikolić na dinarski račun, koji je otvoren kod banke Inteza na ime Slobodanke Nikolić, a broj žiro računa je 160-5700100044552-55.

[Asja]

Snagom volje do posla i uspeha
07.01.2008
Vladimir Nikitović

Ptiča o dvadesetpetogodišnjem Miroslavu Kovačeviću, mladiću koji je od rodjenja slep ali je od nedavno zaposlen kao pravnik u sudu u Gornjem Milanovcu. U roku je i sa visokim prosekom završio Pravni fakultet.


Zaposlen je na ostavinskom odeljenju na donošenju rešenja o nasleđivanju. Sud mu je dodelio kancelariju i lap-top prilagođen za rad slepih osoba. Ovakva oprema je, kaže Miroslav, sve što mu je potrebno za rad i ne traži nikakve druge privilegije:


"To bi meni samo odmoglo u mom daljem usavršavanju, konkretno u obavljanju sudske prakse – bolje je da toga nema. Radim sve kao i ostali pripravnici. Rešenja otkucam tako što uradim ih prvo uradim na kompjuteru,  onda ih prebacim na USB. Zatim to odnesem u sud i sudija ima uvid u to šta sam uradio."

Predsednik suda Dušan Dražović pored svih drugih kandidata za obavljanje sudske prakse založio se da upravo osoba kao što je Miroslav Kovačević dobije taj posao:

"Lično smatram da ukoliko je kao invalidno lice mogao da završi školu u nekom rekordnom roku sigurno može i da obavlja uspešno posao kao i ostali zaposleni."

Potrudiću se da na što bolji način obavim svoj posao jer sam svestan da ovo može biti sjajna prilika da se dokaže da lica sa invaliditetom, kada je produktivnost u pitanju, mogu u potpunosti biti ravnopravna sa zdravim osobama, ističe Kovačević:

"Možemo da pokažemo šta možemo, šta znamo, da možemo zaista uspešno raditi ono za šta smo se školovali. Možda i bolje od drugih jer mi tu ulažemo mnogo napora i truda i naravno rezultati ne izostaju."

Miroslav Kovačević je prvi slepi pravnik zaposlen u sudu u centralnoj i zapadnoj Srbiji. Međutim, kako sam kaže, njegove profesionalne ambicije su da postane prvi slepi sudija u državi:

"To bi zaista bila velika senzacija, mada je i sve ovo što mi se sada događa senzacija - to je na žalost tako iako mi se to ne sviđa. To bi zaista bio prvi slučaj, nešto što je nezapamćeno."   

Predsednik suda Dušan Dražović:

"Lično ću se angažovati da bude primljen u stalni radni odnos i da bude izabran za sudiju, ali o tome kada dođe vreme. Posle polaganja pravosudnog ispita, posle dve godine, stiče pravo da konkuriše za sudiju i lično ću mu pomoći u tome. Posao će sigurno imati obezbeđen, o tome ne treba da misli."

U Srbiji u kojoj je generalno odnos prema drugačijim ljudima, pa tako i osobama sa invaliditetom, takav kakav jeste biti na ovakvom putu na kojem je Miroslav Kovačević pravi je podvig. Najvažnija je vera u sebe, kaže on, i upućujući poruku svim onima koji imaju probleme slične njegovom dodaje da su samosažaljenje i malodušnost najveći neprijatelji hendikepiranih lica:

"Da zaista nikada ne odustaju, ali nikada, od svojih ciljeva - to je jedino što može da ih izvede na pravi put. Ako oni odustanu od toga neće biti ništa, biće stalno sklonjeni u nekom zapećku"

http://www.slobodnaevropa.org/content/Article/870119.html
 

[Asja]

Једанаестогодишњи дечак Ромске националности Роналдо почеће, половином овог месеца, да живи са Драшком Ђеновићем (37), који је јединствен пример мушкарца који живи сам, а жели да буде хранитељ.

http://www.politika.co.yu/rubrike/Beograd/Kad-samac-postane-hranitelj-decaka.sr.html

[Asja]

Desavaju se cuda!!! Em muskarac hranitelj, em romsko dete.

[BsAs]

sta je tu cudno? romsko dete ili hranitelj-

[Asja]

Hranitelj. Prvi put se desilo da je muskarac samac hranitelj.

[BsAs]

znaci, za sve postoji prvi put
nek im je sa srecom

[Asja]

Takodje se jos nije desilo da je hraniteljska porodica usvojila dete sa psihofizickim i zdrastvenim problemima.

[BsAs]

onda je i to jos jedan pomak unapred

[BsAs]

o kojim se zdravstvenim i psihofizickim problemima radi ovde?