Tema: Evropska konferencija u Sankt Petersburgu

[sand]

Evropska konferencija u Sankt Petersburgu

Savet Evrope je najavio Akcioni plan za osobe sa invaliditetom 2006-2015 na Evropskoj konferenciji u Sankt Petersburgu 21/22. septembra na kojoj je učestvovalo preko 200 učesnika. Konferencija je održana pod pokroviteljstvom predsedavajućeg Rusije u Komitetu ministara Saveta Evrope i predsedavajućeg Norveškog saveta ministara. Konferenciju je 21. septembra otvorio Mihail Zurabov, ruski Ministar za zdravlje i socijalni razvoj, Mod de Bojer-Bukičo, zamenik Generalnog sekretara Saveta Evrope, Lila Gustavsen, državni sekretar norveškog Ministarstva za zapošljavanje i inkluziju, Valentina Matvienko, guverner Sankt Petersburga i Tomas Hamamberg, Komesar za ljudska prava u Savetu Evrope. U toku dvodnevnog rada stručnjaci i predstavnici invalidskih nevladinih organizacija su razgovarali i praktičnim preporukama nacionalnih vlasti radi promocije dobre prakse na nacionalnom nivou i povećanja saradnje sa civilnim društvom. Deklaracija pod nazivom "Unapredjenje kvaliteta života osoba sa invaliditetom u Evropi: učešće za sve, inovacija, efikasnost" je usvojena na kraju konferencije.

Usvojen prošlog aprila u Komitetu ministara Saveta Evrope Akcioni plan za osobe sa invaliditetom 2006-2015 sadrži 15 tačaka za akciju uključujući učešće u političkom, javnom i kulturnom životu, obrazovanju, informacijama i komunikaciji, zapošljavanju, pristupu objektima i transportu. Ovaj plan takodje posvećuje pažnju potrebama žena i dece sa invaliditetom i osobama sa teškim telesnim invaliditetom kojima treba visok nivo podrške.
“Ljudska prava za osobe sa invaliditetom” Glavni govor Tomasa Hamarberga, komesar za ljudska prava Saveta Evrope U okviru Ujedinjenih nacija je predložen nacrt Konvencije za zaštitu ljudskih prava osoba sa invaliditetom. Zašto je bio potreban nacrt jednog takvog specijalnog dokumenta? Zar osobe sa invaliditetom nisu već zaštićene postojećim normama ljudskih prava? Na primer, pravo na obrazovanje, odgovarajući standardi života, sloboda izražavanja, zaštita od eksploatacije i zaštita protiv diskriminacije?

Da, zaštićeni su standardima za ljudska prava – formalno pravno. U stvarnosti su osobe sa invaliditetom i dalje diskriminisane širom Evrope i sveta. Zato je potrebno konkretizovati standarde i zato je Akcioni plan Saveta Evrope strašno važan. · I dalje se dešava da se osobama sa invaliditetom poriče važnost obrazovanja ili mogućnost da se samostalno izdržavaju. Još uvek se dešava da nemaju mogućnost izbora u vezi sa zdravstvenom zaštitom i kako i gde žele da žive. · I dalje se dešava da se deci sa invaliditetom poriču porodična i obrazovna prava jer osnovne škole nisu pripremljene u skladu sa njihovim potrebama. Takozvane specijalne škole su nekad slabijeg kvaliteta i ne pružaju neophodne veštine za otvoreno tržište rada. · Poslovne mogućnosti su i dalje ograničene usled diskriminatorne prakse i fizičkih barijera na radnim mestima, u javnom transportu i kod kuće. Gradsko planiranje i dalje ne uključuje interese osoba sa invaliditetom koje koriste kolica ili imaju intelektualne smetnje. · Tretman osoba sa intelektualnim smetnjama je skandalozan i tužan u nekim zemljama. Ljudi su i dan danas zatvoreni u institucijama koje su u rangu najlošijih zatvora. · Osobe sa invaliditetom su u nekim slučajevima sprečene da glasaju (poriče im se pravo na glasanje) jer su izborne procedure nepristupačne za njih. Tako u stvarnosti naši sugradjani nemaju jednake mogućnosti i prilike za puno učešće u društvu. To ne znači da nije bilo napretka prethodnih godina. Stavovi su počeli da se menjaju. Jednostavne činjenice koje su u nacrtu Konvencije i koje ovde najavljujemo u Akcionom planu su simptomi povećane realizacije potreba za sprečavanjem diskriminacije i isključivanja.

Ne treba da čekamo konačno usvajanje nove Konvencije. Već postoje Standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom. Na evropskom nivou član 15 revidirane Socijalne povelje je od velikog značaja. Ovaj član ističe pravo osoba sa invaliditetom na samostalnost, socijalnu integraciju i učešće u životu zajednice. Da bi se ovo osiguralo države potpisnice se obavezuju na preduzimanje pozitivne akcije: da obezbede obrazovanje i promovišu pristup zapošljavanju, transportu, stanovanju i kulturi. Osnovni cilj ovog člana je da pojasni da države imaju obavezu da uklone barijere u društvu, koje osobe sa invaliditetom onemogućavaju u uživanju njihovih prava.

Protokol 12 Evropske Konvencije sadrži generalne zabrane diskriminacije. Ovaj Protokol je od posebnog značaja za osobe sa invaliditetom. Slučajevi njegovog kršenja u odredjenim zemljama mogu doći pred Evropski Sud za ljudska prava. Jedan dobar način početka primene Akcionog plana bi trebalo da bude ratifikacija revidirane Socijalne povelje i Protokola 12 – sve države članice to, medjutim, još nisu uradile.

Dobar zakon je osnova za jačanje ljudskih prava. Naravno, ni najbolje zakonodavstvo možda nije dovoljno. U utorak sam imao sastanak sa nevladinim organizacijama u Sankt Petersburgu. Jedna od njihovih poruka je da su zakoni ovde dobri – štaviše, odlični – ali da su samo delimično promenili stvarnost. Mnogo više je ostalo da se uradi.
To je, po mojim istraživanjima, slučaj u celoj Evropi. Jedan problem je da se stavovi sporo menjaju. U društvima u kojima su osobe sa invaliditetom dugo skrivane u institucijama, drugi ljudi nisu znali kako da reaguju na invalidnost. U nekim društvima i dalje postoji stigma na osobama sa invaliditetom. U njima su kampanje podizanja svesti posebno važne. Na sreću, politika inkluzivnog školovanja takodje može da utiče na iskorenjivanje ovakvih predrasuda. Jezik takodje ima uticaja na stavove. Ako nastavimo da osobe sa invaliditetom – osobama koje “nisu validne” – to je vrlo nesrećna poruka.

Postoji razlika izmedju “invalidno dete” i “dete sa invaliditetom”. U cilju isticanja da je dete pre svega dete sa svim socijalnim i emotivnim potrebama svakog deteta, adekvatniji izraz je “dete sa invaliditetom” nego davati fokus pre svega na oštećenje. Osnovna poruka NVOa koje rade u ovoj oblasti je da okolina treba da se prilagodi pojedincu a ne obratno. Potrebne su rampe za kolica i druga prilagodjavanja da bi osobe sa invaliditetom postale aktivni članovi društva. To znači stvaranje društva pristupačnog za sve.

Bivši specijalni izvestilac UN o Standardnim pravilima, Bengt Lindqvist, je rekao:
“Osobe koje ne vide nikad nisu zahtevale da im se omogući da uživaju u Rembrantovim slikama, pošto se zna da ih ne mogu videti. Ali zahtevaju da mogu da čitaju iste novine koje čitaju i drugi, jer je to moguće. Ako im se to ne omogući, onda je to ogromno kršenje prava.” Sada je većina prepoznala da stare institucije moraju biti zatvorene. Mnoge i jesu zatvorene. Idealno, svako bi trebalo da živi u porodici ili porodičnom okruženju, da idu u redovne škole i rade u regularnim radnim okruženjima. Kad to nije moguće, institucije treba da budu manje nego pre i humanije.Isticanje rane intervencije je veoma važno. Takodje je važno proceniti nove probleme nastale radikalnim promenama u politici. Jedan takav problem je pomenut prethodnog dana: da je teret koje imaju samohrane majke postao pretežak. One moraju da brinu o deci sa invaliditetom i u isto vreme zaradjuju za život.
Nevladine grupe koje su istakle ovaj problem su zadivljujuće. Mnoge od njih su osnovali roditelji dece sa invaliditetom. Oni rade naporno i konkretno za školovanje svoje dece i u isto vreme zastupaju unapredjenje vladinih programa. Nećemo pogrešiti ako ih pažljivo saslušamo. Nećemo pogrešiti ukoliko smanjima nepotrebnu birokratiju koja usporava njihov rad.Da rezimiram: dostizanje inkluzivnog društva zahteva planiranje i sistematski posao. Neki aspekti su se pokazali kao najefikasniji u tom naporu: · visok nivo političke podrške i alokaciju odgovarajućih resursa.

· sistematična evaluacija postojećih politika i prakse gde su identifikovana problematična područja. Na regionalnom nivou može da bude korisna institucija Ombudsmana.
· akcioni planovi i strategije sa konkretnim merama i objašnjenjima kako te mere unapredjuju postojeću situaciju.
· uključivanje svih zainteresovanih aktera je veoma važno u ovom procesu; onih koji su zainteresovani za primenu na nacionalnom i lokalnom nivou - osobe sa invaliditetom i predstavnici njihovih organizacija, kao i samostalne institucije za ljudska prava. To će doprineti legitimnosti, stvaranju osećaja vlasništva i lakšoj i efikasnijoj primeni.
· efikasno praćenje i evaluacija. Potrebno je da naučimo iz naših grešaka i gradimo na svom uspehu. Na kraju ovo je i etičko pitanje. Društvo koje daje prvenstvo svojim najugroženijim članovima i njihovim pravima, to društvo je dobro društvo.