Tema: Психијатрија у служби фармацеутске индустрије

[Asja]

Психијатрија у служби фармацеутске индустрије

Идеал сваке компаније је да произведе лек за неку бољку која је заједничка великом броју људи, јер је таквом леку обезбеђена највећа продаја
Један лек за притисак, један за главобољу, један за нервозу…

У последњих 25 година на тржишту Америке, Велике Британије и Аустралије чак 18 пута је повећана потрошња антидепресива и лекова за смањење психичке напетости, иако је број душевно поремећених особа остао потпуно исти. Епидемиолошки подаци говоре да се психотропни лекови данас користе и за психичке тегобе због којих углавном нису узимани пре двадесет година, а последњих година антидепресиви заузимају треће место на скали најпродаванијих лекова у свету. Тако су се 2005. године међу седам најпродаванијих лекова у САД налазила чак три антидепресива, а америчка фармацеутска индустрија је од 1980. године постала најпрофитабилнија индустрија у САД.

Ово су само неки од података које у својој најновијој књизи „Психијатрија у критичком огледалу” износи наш реномирани психијатар и професор по позиву Медицинског факултета у Београду др Душан Кецмановић, који већ годинама живи и ради у Аустралији.

Др Кецмановић објашњава да је до огромне потрошње антидепресива дошло након 1980. године, када је објављена „револуционарна” трећа ревизија Америчке класификације душевних поремећаја и подсећа да је од 1990. до 2000. године чак за 18 пута повећана продаја антидепресива у САД. Истовремено је у Великој Британији употреба антидепресива повећана за чак 234 одсто у периоду од 1992. до 2002. године. У Аустралији се укупан број рецепата за антидепресиве утростручио за десет година – од 1990. до 2000. године, а број рецепата за антидепресиве који су прописани особама које имају између 15 и 24 године повећао се десет пута. Да ли је разлог за повећану потрошњу лекова пораст броја душевно поремећених људи? Др Кецмановић одговара одречно и истиче да је период од две деценије исувише мали да би у њему дошло до значајног пораста или пада свих врста душевних поремећаја.

– Међутим, парадокс је у томе што није дошло до повећања броја душевних болесника, али је дошло до пораста врста поремећаја који се налазе у најновијој ревизији Америчке класификације душевних поремећаја. Наиме, када је ова класификација болести први пут објављена, 1952. године, у њој су била описана 152 поремећаја, а у последњој ревизији ове класификације, која је објављена 1994. године, број душевних поремећаја се више него удвостручио и укупно износи – 357 врста поремећаја. Да ли то значи да постоји неограничен број поремећаја, а да психијатри сваке године открију тек неколико десетина? Наравно да не, али је решење ове загонетке у томе што психијатри данас не зазиру да третирају свакодневне животне проблеме као поремећаје. Примера ради, последњих година у стручним круговима све више се говори о феномену „присилног” или „неконтролисаног” куповања који карактерише често трошење превише новца и улазак у „црвену зону” на кредитној картици... Лорен Коран и његови сарадници су 2006. године „пронашли” да је чак 16 одсто одраслих у САД погођено овим поремећајем, тако да се не бих зачудио када би се овај поремећај нашао у новој ревизији Америчке класификације душевних поремећаја – истиче др Кецмановић.

С друге стране, додаје др Кецмановић, и фармацеутске компаније су одговорне за све већи број врста психичких поремећаја у свакој новој ревизији класификације душевних поремећаја. Наиме, идеал сваке фармацеутске компаније је да произведе лек за неку бољку која је заједничка великом броју људи, јер је таквом леку обезбеђена највећа продаја, а оне душевне сметње које спадају у сиву зону између нормалног и патолошког најближе су том идеалу.

Објашњавајући разлоге због којих људи данас узимају лекове за тегобе за које их раније нису узимали, он истиче да се раширило уверење да људи не треба да трпе ни психички ни физички бол и да се стрес налази у основи свих болести – од кијавице до карцинома. Због тога особе данас узимају лекове за сузбијање напетости када иду на сахрану, када први пут иду да виде унуче или дете, када се припремају за важан разговор са шефом, када полажу испит, када лете авионом… Осим што рекламирају лекове, фармацеутске куће „рекламирају” и психичке тегобе и патње, истиче др Кецмановић и као илустрацију своје тезе наводи рекламну кампању која је претходила избацивању једног антидепресива на тржиште. У америчким метроима и на билбордима месецима су излазили огласи са врло кратким питањима – да ли се осећате несигурно у непознатом друштву, да ли се осећате несигурно када говорите пред публиком, да ли бисте волели да имате више самопоуздања…Када је радозналост публике достигла максимум на тржиште је избачен лек из групе антидепресива који утиче на повећање самопоуздања, односно доводи до – повишења серотонина у организму.

Катарина Ђорђевић
[објављено: 22/06/2008]
http://www.politika.co.yu/rubrike/Drustvo/Psihijatrija-u-sluzbi-farmaceutske-industrije.sr.html

[Asja]

Citajuci ovaj tekst gde dr Kecmanovic bez ustezanja govori o fijasku svoje branse setila sam se neurologije i nase nesretne MS.

[Asja]

ИНТЕРВЈУ

Психијатри у огледалу

„Од када постоји психијатрија се злоупотребљава, а и психијатри и душевно поремећени људи. Много више него ма која медицинска дисциплина”, наглашава др Душан Кецмановић, научник, практичар, писац и преводилац Душан Кецмановић

„Рекли су ми да сам луд, а ја сам рекао да су они луди и, проклети били, прегласали су ме”. (Натанијел Ли, драмски писац 1683)

Покушаји да се одреди душевни поремећај стари су колико и сам душевни поремећај, пише у несвакидашњој монографији „Психијатрија у критичком огледалу” (издавач „Службени гласник”) др Душан Кецмановић, угледни професор психијатрије на Медицинском факултету у Сарајеву, а од 1994. настањен у Сиднеју (Аустралија) у којем се, поред осталог, бави приватним лечењем.

Вештина видања душе утемељена је тек пре два столећа, а толико трају спорења шта је то душевни поремећај. Општеприхваћеног тумачења ни на видику. Шта то психијатри, дакле, лече?

У најкраћем: душевно поремећене људе. А разлику између телесних (соматских) и душевних (психички) поремећаја Мајкл Полањи је 1998. назвао „прећутним знањем” (штагод то значило). Чему, уосталом, зебња и зловоља, јер се не зна ни шта је то здравље.

Научни чланци и расправе нашег саговорника навођени су, према властитом исказу, више од 200 пута у иностраним књигама, часописима, магистарским и докторским тезама (подаци са „Гугла”), а двоструко више у домаћим изворима.

Зашто сте психијатрију поставили испред критичког огледала – да бисте изрекли коначан суд, неугаслу сумњу или вечиту питалицу?

– Битни аспекти психијатријске теорије и праксе су веома проблематични. Најпре, не знамо шта је то душевни поремећај. Даље, у психијатрији влада концептуално вишезначје: подједнако су валидне (легитимне) различите опште концепције о природи и пореклу душевних поремећаја: како и чиме лечити душевно поремећене, колико дуго треба то да траје, где почиње, а где се завршава поремећај. Такође, психијатрија је у ћорсокаку у погледу дијагностике и класификације душевних поремећаја. И даље се не слажемо да ли су душевни поремећаји једна врста соматских обољења или имају бројне и значајне посебности које их издвајајују. Од првих дана психијатрије нисмо успели да нађемо примерен начин збрињавања озбиљно душевно поремећених људи. Стигма душевног поремећаја стално доводи у питање малтене све психијатријске активности, психијатри зазиру да говоре о слабостима струке јер мисле да би тиме умањили властити углед.

Слика психијатрије коју психијатри имају и дочаравају и она у јавности знатно се разликује од стварног стања. Поставити психијатрију пред критичко огледало значи покушати приближити слику о психијатрији и психијатрију каква јесте.

Злораби ли се психијатрија (и психијатри, свакако) у политичке сврхе? На колико све начина?

– Од када постоји психијатрија се злоупотребљава, а и психијатри и душевно поремећени људи. Много више него ма која медицинска дисциплина. Зашто? Прво, зато што нема органо-функционалног корелата на основу којег би се на валидно утврдило да ли неко болује од душевног поремећаја. Друго, зато што између психијатрије и политике постоје специјалне везе; политичарима су потребни психијатри да би и преко њих исказали моћ и остварили најразличитије користи – од материјалних до политичких, од личних до друштвених. Психијатрима, пак, треба моћ политичара да би били моћнији него што јесу. Када злоупотребљавају психијатрију политичари преносе део своје моћи на психијатре.

Мало је познато да је у нацистицкој Немачкој за неколико година убијено 300.000 душевно поремећених и малоумних људи. Прве гасне коморе уведене су у пет душевних болница, у којима су учили занат убијања два будућа шефа концентрационих логора. Од свих медицинских специјалоности највише психијатара се учланило у Националсоцијалистичку партију. У СССР-у је стотине душевно здравих политичких дисидената завршило у душевним болницама, а јавности је стављано до знања да само поремећен може да заговара промене постојећег политичког устројства. Коначно, политичка психијатрија нема пандан ни у једној другој медицинској дисциплини: не постоје политичка офталмологија или политичка педијатрија!

Да ли је потребна психијатрија, ако њени посленици нису кадри да опишу шта је то душевни поремећај? Како лечити нешто што је неописано (надамо се да није неописиво)?

– Психијатрија је итекако потребна зато што психијатри пружају помоћ и онима који имају психичке сметње, који пате а нису психички поремећени у психијатријском техничком смислу речи. Тај став бих проширио и на оне који психички пате, а које психијатри дијагностикују као душевно поремећене. Дијагноза је изузетно важна, али је важније да ли неко психички пати и да ли тражи помоћ. Све чешће чује да ли психијатри имају право да намећу помоћ људима с халуцинацијама (и)или суманутим идејама, а не се жале, да тако кажем, јер лепо живе са (својим) лудилом. Превиђа се, међутим, да је у највећем броју случајева то друштвено дисфункционално понашање. Ако се неко добро осећа с халуцинацијама и суманутим идејама, заједница се не осећа добро и зато тражи помоћ.

Психијатри знају да ублаже психичку патњу и муку која је и видљива и описива. Важно је да не проглашавају поремећеним, не психијатризују патњу која није део психичког поремећаја. Такву патњу треба да смањују или уклањају, а не у њој да виде доказ да је особа у психијатријском смислу душевно поремећена. При томе, изузетно је тешко бити сигуран да се није психијатризовао неко ко није душевно поремећен.

Какву поруку и поуку скрива податак да из године у годину расте продаја лекова за смирење? Упловљујемо ли у доба свеопштег безнађа или фармацеутског слуђивања?

– Психијатри су у протеклих двадесетак година продали душу пацијената и властиту фармацеутским компанијама. У том периоду 15-20 пута порасла је потрошња антидепресива у западним земљама. Циљ је продати више и, као код продаје ма које робе, не бирају се средства. Наруку иде то што су здравствене услуге приступачне све већем броју људи. Коначно, фармацеутска индустрија је по оствареној добити најуспешнија у историји, а то значи да су компанијски лобији малтене свемоћни. Није у питању свеопште слуђивање него велики, веома велики бизнис: фармацутске компаније троше на рекламе више него на истраживање.

Колико је пророчанско упозорење Лиона Ајсенберга да су психијатри „психијатрију без мозга” заменили „психијатријом без душе”?

– Упозорење има карактер тачне констатације. Данашњи психијатри су био-психо-социјални модел увелико заменили био-био-био моделом. Недвосмислена је доминација биомедицинског модела у размишљању највећег броја психијатара који тако чувају професионални идентитет. Осим тога, дух времена, позитивизам, емпиризам, сцијентизам, такође, доприносе владавини биомедицинског модела. Коначно, фармацеутске компаније играју важну улогу у одржавању психијатрије без душе.

И сама медицина, чији је огранак психијатрија, суочава се са темељним преиспитивањем човековог устројства у светлу најсвежијих сазнања из молекуларне биологије и генетичког инжењерства. Којим ће путем психијатри?

– Ако се и пронађу органо-функционални корелати, да не кажем узрок душевног поремећаја, то неће бити цела истина. Знатан број душевних поремећаја изискује херменеутички приступ, тумачење смисла и значења појединих психичких манифестација и стања. То је још једна посебност психијатрије у односу на остале медицинске дисциплине.

Станко Стојиљковић
[објављено: 21/06/2008.]
http://www.politika.co.yu/rubrike/zivot-i-stil/Nauka/Psihijatri-u-ogledalu.sr.html